juče sam pola dana sređivao stan. to su gomile i gomile knjiga, ploča, časopisa, medalja koje vise okačene na milion mesta bez ikakvog reda, pehari puni prašine. odjednom sam shvatio da mi kuća izgleda isto kao i dvorište kod onih bolesnih ljudi koji od jutra do mraka dovlače prazne flaše i kartonske kutije. on je srećan kad pronađe plastičnu kofu od boje za fasadu, još ako je sa poklopcem, pa to je razlog za malo slavlje. ja se vratim sa trke sa učesničkom plus medaljom u kategoriji, još ako uleti i neki pehar uraaaaa samo trpaj na police da se skupi što više prašine da mi alergija bude na maksimumu tokom cele godine.
ljudi su prestali da cene prostor. naša dnevna je 6x5m dakle 30 kvadrata, a slobodni su samo prolazi između fotelja i stolova, sve je zatrpano sitnicama. ima li šta lepše nego kad vidiš istu toliku sobu sa tri fotelje, jedan sto i na njemu dva časopisa, na zidu prekoputa gramofon i zvučnici, u polici desetak ploča, na drugoj polici par desetina knjiga, na svakom zidu po jedna slika. jedna lampa tamo, druga ovamo.
džabe mi i internet kad ne umem da ga upotrebim. od ovih 1500 ploča bih mogao da prodam barem 3/4. pročitane knjige više ničemu ne služe. čitava polica monografija koje nisam ni stigao da prelistam. šta ćeš za rođendan, ajde neka bude neka lepa knjiga, važi, posveta, izvoli, hvala, pa je sahranim u policu među ostale. imam čak i dve ogromne knjižurine hogar strašni I & II u lepom povezu. eh da sam ih imao sa 15 godina. možda novac tome služi, da pod stare dane kupuješ ono što u mladosti nisi stigao. ko će ga znati.
ako ništa drugo pobacao sam polovinu patika prošle godine. nekako je odjednom sve dotrajalo, ili se meni pomerio kriterijum. sada sam u fazi bacanja čarapa. jedne su istanjene na peti, druge su se malo razvukle gore po rubu pa ne prianjaju do noge nego mi upadne pesak. otrčim jednom pa ih bacim kučićima da ih razvlače. besplatne igračke. no daleko sam od zdravog čoveka. fijoka je još uvek prepuna istih takvih čarapa. od 500 pari nosim 5, sve ostalo je ili predebelo ili tesno ili od neke glupe sintetike koju su mi prodali pod reklamom da je dobra za trčanje.
majice ne smem ni pominjati. to je strašno. zašto bih bacio novu majicu, nemam razloga. kako da nekome u srbiji poklonim majicu na kojoj piše dolinom kardinala, bilo bi kao u onoj staroj narodnoj, ko tebe majicom ti njega kamenom. spavam pored stolice koja je nekada stajala slobodna tojest služila da na nju skinem trenerku ili duksericu, a sada mi pored nosa stoji zid od metar majica kojem pri svakom buđenju poželim dobro jutro. šta je potrebno da se taj metar majica odnese ispod najbliže bandere, ako već tvrdim da je za zdrav život potrebniji slobodan prostor, nego gomiletine stvari koje nam ga oduzimaju?
Nema komentara:
Objavi komentar