subota, 5. svibnja 2018.

tri teme

prva tema

Ko kaže da bih se ja dalje popravio od onih 1h28'30'' koliko sam istrčao prošle jeseni, čak i da nisam opet pao i opet se polomio. Možda mi je to krajnji domet? Kako znati? Kako bih voleo da nisam pao 2 dana pred Varaždin, jer sam nekako imao osećaj da bih jedan tako lep masovan brz polumaraton otrčao primetno brže nego ona tri na kraju leta, sva tri po neverovatnoj vrućini.

Sada pak stvari teku "kontra", ako se forma i poboljšava vreme je sve toplije pa se to neće primetiti. Prošle godine sam bio teško razočaran što nisam uspeo da Jasku završim ispod sat i po, iako je staza 20,700m ako me sećanje dobro služi. No eto. April je prekasan za početak treniranja pa sam normalno i Plitvice otrčao sporije nego ikad, ko normalan još dolazi na Plitvice da bi napravio prvu dužinu sezone?

Plaši me trka u Brodu jer su nas par puta slali kroz travu pa po nasipu pa šikanom oko nekakvog žbuna, nikad ne znaš čime te mogu iznenaditi. Doduše zadnji put kad sam trčao staza nije imala ni 20km pa sam mrtav bolestan istrčao 1h23, eh to su bila vremena...

druga tema

Ne mogu da se setim da li sam prošle godine napravio još jedan FB profil zato što sam hteo da istražujem šta će ispasti ako svakoga prihvatim za prijatelja, ili što sam znao kako će se to istraživanje završiti pa eto da ispadnem samom sebi još veća budala. Naravno da ti se nakače samo oni koji ne znaju šta će sa sobom pa stekneš utisak da su ti najveće zamlate upravo najbolji prijatelji. No hajde, dok si svestan da je to iluzija odnosno glupost, valjda ima nade za preostale moždane ćelije.

treća tema

Kad sam se juče sa one kalvarije od treninga vraćao laganim hodom nizbrdo, video sam jednu bubu kako trči popreko stazom. Nešto na pola između pauka i komarca, nemam pojma. I kako sam pokušao da stanem pored nje ona je skrenula pravo pod moju nogu. Zastao sam da proverim da li sam je nagazio, nažalost da. Ležala je sklupčana i još par sekundi mrdala nogama a onda je i to prestalo. I onda me je tištala ta situacija. Pre godinu dana mi je tako izletelo kuče pravo pod točak, s tim da njemu nije bilo ništa a ja sam završio u hitnoj i narednih 6 nedelja uvezan kao kulen.

Šta da je kuče smrtno stradalo? Ili ja? Hodam tako juče i razmišljam, kako je to glupo rešeno, taj život. Tako je prekidiv. Nema izvini, nema nisam hteo. Ko će sad onoj bubi objasniti da nisam hteo da je zgazim, naprotiv. Zaspi šofer autobusa i nastrada 30 ljudi, ko će njima reći da nisu stigli tamo gde su pošli, ko će im reći izvinite što više niste živi, evo sada ste mogli jesti đevrek i piti jogurt ali ništa od toga. To bi trebalo biti tako rešeno da ljudi bar neko vreme znaju da su mrtvi, da pozavršavaju još neke stvari što su čekale zadnji čas. Ili da se najavi nekako. Bubo što trčiš po putu nadaj se danas-sutra da će te neko zgaziti, takva ti je sudbina, ništa se ne može. Ili, znaš sine, javili su mi da ću da umrem za sedam dana, dukati su ispod kredenca, uzmi to sve za sebe rodbini ništa ne govori to su sve lešinari.

Nema komentara:

Objavi komentar