papirologija

Da bi pošten čovek svakog vikenda otišao na izlet i otrčao neku trku, nekada je bilo dovoljno da se raspita kada je start i da na vreme sedne u auto. Danas je potrebno da uzme sekretaricu koja će danonoćno proveravati rokove prijava i uplata, popunjavati prijave i trčati do pošte da ispiše uplatnice i usput iskopa gotovinu ispod slamarice. Pitanje je dokle se to sve može stići i postići. Kad ne budem stigao da propratim sva moguća i nemoguća uputstva a jako mi se ide na trku, otići ću bez broja. Nekako mi se ne plaća taj porez na trčanje koje bi trebalo da bude besplatno i sloboda kretanja garantovana svima u modernim društvima. Sad ćete vi reći da je to isto što i švercovanje u javnom prevozu. No tada svojom težinom povećavam potrošnju goriva autobusa, ili zauzimam mesto nekom drugom, dok trčanjem apsolutno nikoga ne štetim. Imajući u vidu moje dobro raspoloženje mogu jedino doprineti da se drugi trkači osete lepše. Možda će jednog dana organizatori plaćati gorile koji će golim rukama uklanjati one bez broja i bacati ih preko ograde van staze, no tada ćemo i mi koji mislimo da smo veći mangupi od nadobudnih organizatora naći foru da kod kuće odštampamo startne brojeve iste kao za tu trku i prc milojka, od svakog mangupa će se naći neki duplo veći mangup. Sve ovo ne pišem iz ugla nekoga koga vodi koristoljublje, koji bez plaćanja želi diplome medalje i startne pakete pune gluposti i stvari koje ću koliko sutra poklanjati, nego iz ugla nekoga ko iznad svega ceni slobodu. Možda pomalo anarhičnu, ali u sto ljudi je stotinu i pet ćudi pa ćemo se nekako već podnositi. Već je nekoliko godina otkako dočekujem Plitvice "kockajući se" i već mi je postalo svejedno da li ću naći broj ili ne. Unapred mi se ne uplaćuje jer uvek može nešto iskrsnuti, kvar auta, nezgoda u porodici, štrajk ili blokada nečega, sportska povreda, i onda bih se osećao kao vrhunska budala ako sam šest meseci unapred uplatio nešto gde neću ići. A jednom kad sam već načisto da ću 100% ići, potražim nekog ko prodaje broj po najjeftinijoj prvoj ceni i to je to. Ako nađem, idem na trku "pošteno" i sa brojem, a ako ne nađem a baš baš baš mi se trči, nemam nikakav moralni problem da odem zamaskiran brojem od prethodne godine. Ne doživljavam to kao neku tešku nuklearno-hemijsku katastrofu od koje će umreti pola planete. Na kraju krajeva, neuplaćenu cenu startnine ionako neću ni prokockati ni propiti nego ću je uložiti gde i sav preostali novac "viška" a to je u svrhu zbrinjavanja pasa lutalica kojima pomažemo već desetinama godina, i u nekom krajičku duše sam ipak ubeđen da svaki cent puno više znači njima nego nekom kome je u životu najveći problem kako organizovati polumaratone i od toga lagodno živeti.