dud

danas smo sekli dud. skroz se nadvio preko susednog parkinga. ako bi oluja slomila neku granu, morao bih komšijama da plaćam auto-limara. kako sam prvo sekao krajnje tanje grančice, tako smo jeli dudove. jedna velika grana rađa bele dudove, druga crne, a treća crveno-šarene. to nam je bila okrepa nakon trčanja, svima troma. tačnije lola je išla biciklom a drugarica i ja peške. lola odmara za jasku. neće da rizikuje pogoršanje išijasa. drugarici su pak razbijali kamen u bubregu pa sada trči da bi ti komadići zbog truckanja što brže ispali. ja sam ionako planirao dan odmora pa mi je svaka brzina odgovarala. imali smo i jedan sprint do česme. ja mislio da je to šala. odmah mi je napravila 3m prednosti. pojačam ja pojača ona. opet 3m. sad se već smejem, pružam korak. ona bira kraću putanju. opet 3m. stajemo kod česme, lola se krsti kaže dal ste vi normalni. ja pamtim za ubuduće. ako je sprint, nije zezanje. nemoj da se smejuljiš i previše pretpostavljaš šta će biti. samo trči. zvuči jednostavno. ali kako odsprintati drugaricu građe skakavca sa sve kamenom u bubregu. heh. posle užine sam odsekao i neke deblje grane i odvukao ih do kontejnera. pa sat i po tempića na bicikli, pa opet na dud jer je jedan pomerio auto pa sam mogao da mu priđem i sa druge strane. eto.