ludnica

gledam šta sam zadnje pisao da ne bih opet o istom :-)
prošlo je par godina u ovih par dana, par letovanja i nijedno zimovanje, desetak užina i tako to
mislio sam da ću nakon one ubitačne vožnje biti umoran za život umoran za sport, ali nisam, ali nisam
(od ovoga bi mogao neki hit za Georgijeva da se napiše)
i dogodi se šta
dogodi se da se probudim sledećeg jutra i odem na trčanje, ničim izazvan, ničim uzrujan
odem ja na trčanje, na trčanje odem ja i prođe mi 12 kilometara dok si rekao keks
dok si rekao keks 12 hiljada puta na svakom koraku po jednom
eto gde je prošao godišnji i dve godine, treba toliko puta reći keks
i ništa, sa trčanja vratio se ja, rekoh biću popodne smlaćen ali koga briga, ali koga briga
odrađeno je trčanje, štonobi rekli ovi modernog jezičkog izražaja
i onda kao rekoh ajd neko popodne u polu-leru, da provedem Lolu nekim novim putevima
jerbo ja svaki drugi dan pronađem po neki novi putić, onda nekom sledećom prilikom odem donekle s njom, to nam dođe umesto standardnog septembra u Poreču
nešto novo, da osveži dan, da osvježi dan, i tako dan po dan
evo i danas ću da je provedem tako jednim puteljkom pre nego što nastavim u nove avanture, u nove istraživačke aktivnosti
jednom ću da izmenim određeno slovo u blogu, na primer odabraću select all i onda replace n with ž
i ožda žećete zžati šta dam hteo na žapišem, a možda žekako i shvatite
i tako nakon tog juče izleta Lola nastavi kući a ja odem na još jedan polukrug da jedan puteljak kojim sam se spustio pre desetak dana "obradim" i uzbrdo, pa se s druge strane i ja skotrljam u grad
što samo Loli da bude septembar u Poreču, na svaki njen dan ja moram da uzmem dva
zbog onih koraka, zbog onih koraka,
zbog onih momaka, snajkinih ćoraka
i onda, dogodi se čudo
čekaj to je Đibo, to nije Georgijev, Vlado nije to, Vlado nije to
i krenem ja da se ubrzavam kao sestra
do juče sam imao tuce burazera i pobratima a od pre nekih par nedelja imam na Stravi i sestricu
i sestricu imam ja, i sestricu imam sad,
sestricu gazelicu, sestricu bombonicu
i čim je sestrica spičila neki treningić ispod 5 minuta po km, rekoh da cepim i ja tako nešto kraće
dobro išao sam onih 12km po 4'40'' ali tada sam bio odmoran a sada sam smlaćen, smlaćen i napaćen
zato nisam ni hteo da trčim neke iole ozbiljne dužine, rekoh idem na nešto što će da se završi pre nego što je počelo
a što ću i umoran moći da navrtim na pristojne brzine
odem biciklom pony (što je Milijana gony) cirka 8.5km od grada (!) i odatle cepim 2km preko jednog brdašceta, pa malo siđem na reku da se istegnem, pa cepim preko istog brdašceta ista 2km nazad

šta reći, pretprošle godine sam trčao polumaratone ovim brzinama no dobro, na half ne ideš ni umoran ni bez zagrevanja, mada bih i bez tih hendikepa bio sporiji, naravno
realno tek u povratku sam se zagrejao nakon 3-4 minuta i taj zadnji kilometar mi je bio još i najlakši, delimično što je pretežno nizbrdo no čak ni na mestima gde zaravni ili krene nežno kontra-uzbrdo nisam usporavao nego sam držao istu brzinu prebacujući se na prednji deo stopala
tako da, eto imam odakle da počnem
2x2km @ 4'10''
sada mogu da trčim i hiljadarke po 4' kao neki iseckani tempo uz minimalne pauze više da noge podođu a ne zbog pulsa koji mi ni danas zbog umora nije bio nešto dignut (?)
poštovao sam ograničenja :-)

a popodne opet na biciklu, nije ovaj ritam loš, nije loš, oću još

poželim

poželim da stignem da nešto zapišem na blog i onda krene trauma za traumom, traži po svesci gde sam to bio pre dva dana, jer se sve prebrzo odvija, onda shvatim da nema ni u svesci nego moram da nađem u nekoj aplikaciji gde sam snimao treninge, a ako nema ni tamo nego sam npr. vozio sa ciklomasterom onda otvaram fotografije da se prisetim kuda sam tačno prošao.

onda shvatim da fitografije (*) nisu sinhronizovane pa tražim telefon da bih prebacio sa podataka na wifi i otvorio photos, onda krene sinhronizacija kojoj treba deset minuta i usput shvatim da telefon mora na punjač, i dok sve to izređam već je prošlo onih deset minuta kojima sam se radovao jer sam ih negde uglavio za blog.

* ovo je ispala štamparska greška no fitografija je dobar naziv za zapis o aktivnostima poput onih .fit fajlova koje neke aplikacije koriste.

elem jučerašnja neodblogovana vožnja nije bila ništa posebna osim što sam sastavio dva puteljka relativno blizu, toliko blizu da sam tuda i trčao, no ili jednim ili drugim i nikako u glavi nisam skontao na kojem se to mestu spoje, a sada je tu jedan mali delić i asfaltiran (veliki delić?, mladen delić?) pa olakšava orijentaciju "sreću se kod asfaltića".

ali zato juče, da te bog sačuva.
pre par nedelja sam video jedan putokaz koji me je zaintrigirao i na karti sam nekako uspeo da pretpostavim kuda bi to trebalo da se provuče, iako se od silnih šuma ništa ne vidi pa satelitski snimak govori da se put gubi ovde i opet pojavljuje onde, no hajde.

to ide tako nekako da treba da se popnem sa 490 na 790 metara nadmorske u 4.5km što zvuči skroz okej, s tim da sam mislio da sam negde oko 400 a ne već na 490, no tim bolje, neće biti prestrmo. prvi deo je kao iz bajke, ideš uz planinsku rečicu kroz šumu, bujice su na puno mesta odnele deo puta ali to je na brzaka sve nasuto šoderom i stenčugama uz sam vodotok, tako da može da se prolazi i kolima a kamoli biciklom.

tamo gde sam stigao da odvojim oči od terena i malo zvernem okolo mogao sam da se punih pluća nagledam planina i prelepih pejzaža, no tu sledi jedna matematička glodalica.

nakon što sam se odvojio od rečice (prerano!) usledio je uspon i svo oduševljenje mi je splasnulo kao ona stvar u hladnoj vodi. ako u 4.5km treba da se popneš podosta nadmorske, a u prva 2km si vijugao uz potočić, to ne znači ništa drugo nego da si sav uspon ostavio za drugo poluvreme koje se naravno oteglo kao gladna godina.

20 minuta oranja uz kamenje sam se nekako popeo na glavni put do kojeg sam imao jedno pet intervala od po minut na najmaksimalnijem mogućem intenzitetu.

i posle se čovek pita zašto je umoran od vožnje od samo 64km, za koju mi je trebalo čitavih 4 sata, ali koja je bila lagana gde god je to moglo.

pa zato što si sveukupno na još par uspona nakupio 10 minuta maksimalnog napora, a to je skroz obrnuto od onoga što je neki endurance monster navikao, da drži isti tempo u nedogled.

šlag na torti ili radije govno na šlagu je bio nedostatak puta (?) u koji sam uleteo pod ručnom pa sam malo stajao i pratio šta oni uopšte rade, i na kraju sišao u rupu i iza bagera i jednog od radnika izgurao biciklu na drugu obalu, odakle me je čekao još samo jedan da-te-bog-sačuva uspon i spust do kuće.

tek kada sam sve prebacio i završio shvatio sam da sam napravio skoro 1400m uspona pa eto objašnjenja zašto je tako mali prosek, dobro da je sve bio asfalt bila bi druga priča a ustvari me najviše kao i uvek uspore nizbrdice po makadamu jer je nakon silnih pljuskova sve presuto i zasuto dinama pd kamenčića i peska u koje se zaglibiš pa bicikla radije ide tamo gde ona hoće umesto gde bih ja želeo.
nevermind, preživeh.

ps
onog dana kada sam obećao, nisam ipak otišao na trčanje nego sam na jutjubu gledao kako se otvara motor od usisivača i kako se isti čisti, možda je to bilo još korisnije nego da sam otišao na još 9km bespotrebnog truptanja tamo-vamo.

dva ista dana

Nakon što sam u nedelju ujutru najavio da neću pokisnuti... ne, neću sad napisati da ipak jesam. Dobro sam izučio jedan ćošak tu lokalnih brdašaca i na putu sam da definitivno popamtim kako se iz svake tačke svojevrsnog X oblika može doći u ostale (tačke). Imam još jedan ćošak koji nisam 100% povezao ali i njemu sam na tragu tj na repu. Sve su to nekakve sitne vožnjice od par sati, one "u leru" dok ne padne neka Vožnja.

Juče sam bio nešto posebno inspirisan sa ona dva statusa na fejsu, ne pamtim kada sam u jednom danu dobio 100 lajkova no ne radi se o tome da se borim za popularnost nego mi je drago da sam tolikim ljudima ulepšao dan na bilo koji način.

Juče sam ispred posla i vožnje uglavio i jedno jutarnje trčkaranje čisto reda radi, da proverim kako mi se noge osećaju 48h nakon onog tempa po 4'40'' (kao da je neki tempo!) pa je bilo smešno kada me je na drugom uglu od polaska srela drugarica i doviknula "ej Sale, kako ide" a ja sam onako preko ramena kroz smeh jedva odgovorio "NIKAKO!" pa smo nastavili da se smejemo još neko vreme. Fakat trome noge, kao da nosim ranac od pet kila na leđima. Doduše i nosim ga ali ne na leđima nego u dupetu, i nije okruglo pet kila ali dva-tri sigurno.

Za promenu od uobičajene šeme odlaska na pijacu utorak-petak-nedelja, sutra ujutru preskačem taj ritual jer sam zadnjih dana jeo puno voća a malo povrća pa će biti za salatu još dan-dva. Što znači da će utorak ujutru opet biti rezervisan za neko trčanje, samo još da smislim kakvo, odnosno da vidim sa koliko ću se hrabrosti za velike ideje probuditi. Ajd srednje ideje. Polusrednje. 

sci-twitter

neko je na tviteru objavio proračun, da ne kažem estimaciju trenda umrlih na milion stanovnika u kojem srbija stoji na vrhu rang liste kao zemlja u kojoj će taj odnos biti najveći na svetu.
na stranu što neke zemlje imaju sumanut broj a to ću slikati uživo evo za minut

za sada jedino BiH preti da se probije ka prvoj strani ovog spiska "po milionu" a koliko vidim crna gora je više nego utrostručila svoju statistiku, za razliku od srbije koja ga je "samo" udvostručila

slovenci su sa ubedljivo prvog mesta (jer su najbliži italiji) uspeli skoro skroz da zaustave umiranje, a i hrvatska se solidno drži uprkos minimalnom popuštanju u trećoj četvrtini

tek treba da vidimo šta će biti u četvrtoj četvrtini a i u sudijskoj nadoknadi koja može da potraje duže od čitave dosadašnje utakmice :-)

makedonija 27 - 34 - 44 - 48 - 54 - 68 - 114 - 145 - 221
bih         17 - 19 - 33 - 41 - 43 - 48 -   52 -   57 -  85
crna gora         10 - 11 - 14 - 14 - 14 - 14 -   14 -   19 -  68
srbija 16 - 19 - 25 - 26 - 27 - 28 -   30 -   32 -  60
slovenija 38 - 41 - 49 - 50 - 51 - 52 -   52 -   53 -  56
hrvatska 12 - 15 - 22 - 23 - 24 - 25 -   26 -   26 -  32

ovo sve pišem jer nemam novog sporta za prijavljivanje,
osim ako se i odlazak na pijacu i ribanje tepiha na dvorištu ne računaju kao aerobik.
dan je puno sunčaniji od najavljenog i za sad mi deluje
da ću ga završiti suvlji nego juče :-D

toyota corona

evo me opet (smajli majmuna koji šakom perkriva oči)
jutros sam hteo nešto da proverim na licu mesta, a do tamo je trebalo doći, pa sam uz tehnološka pomagala, čitaj biciklu, nekako došao do pola puta, a ostatak otrčao.

obzirom da mi je Frtalj juče izašao 10.6km a upisao sam 11, danas mi je trebalo 400m viška da bih "prebio" kilometražu u excelu.

rečeno-učinjeno, nakon out-and-back-finished, na 7.44km sam stao i ugasio sat.

tojest zaustavio.

joj kako boli ovo kad sedam i po kilometara moraš da upišeš kao sedam, ali jebiga, ako si juče deset koma šest upisao kao jedanaest, PA ŠTA HOĆEŠ ČOVEČE?
prosek nije bitan, bio sam polomljen nakon jučerašnjeg ludovanja, a za divno čudo bio sam zadovoljan iako je sve bilo na razini totalne rekreacije.

btw tu reč rekreacija loše tumačimo, gledamo na nju kao na neko gubljenje vremena na nevažne stvari, tačnije samo nama važne a društvu beskorisne, ali ako razmisliš, re-KREACIJA je stvaranje Novog Tebe koji će sutra biti u puno boljoj formi za pomoć društvu i planeti uopšte, valjda?

nakon toga i ručka, sprint biciklama do Trenera u prigradskoj zoni, izmena 18 žica sa desne strane do kasete, jer pucaju, malo centriranja pod gromovima i mahnitim naletima pljuskova, te povratak kroz "onako običnu" kišurinu

nekom je 7.5km trčanja i 20km bicikle dovoljno, meni je dan pauze, nema veze, biće bolje sutra!

nego o koroni,

jednom tekstu o anti-maskerima i njihovim dijagnozama:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Lažu nas da je zaraza došla iz Kine, došla je iz Japanije!

1975, toyota corona (!)

"Kao i kod svih luđaka, na djelu je izvrnuta logika: ako je kisik život, onda nije bezazleno da vam netko stavi na nos nešto što vam “smanjuje dotok kisika”; a ako se taj dotok smanjuje “opasno”, onda bi samo luđak stavio masku na nos. 

Riječ je zapravo o dobroj staroj klaustrofobiji, paničnom strahu od gušenja kada se nađete u malom zatvorenom prostoru, poput javnog prometala, ili kad vam netko stavi nešto na lice, poput maske.

Klaustrofobija je znak anksioznosti, što nije nikakva sramota, ali kada bismo si to priznali, morali bismo se pitati što je duboki izvor našeg straha, zbog čega ne možemo slobodno živjeti i kako se toga osloboditi – a za to bismo trebali pročačkati po najdubljim predjelima svoje duše, što je uvijek opasno, jer tko zna kakve se neugodne istine tamo skrivaju. 

Zato je lakše njegovati svoju klaustrofobiju i protiviti se maskama, i njegovati svoju paranoju i protiviti se cijepljenju, izvozeći svoje duševne probleme ostatku svijeta.

Narcisi moraju pokazivati svoje lice jer bi umrli da im se drugi ne dive, samo samozatajni imaju dovoljno duševne snage da se lica odreknu.
Da biste nosili nešto tako neugodno kao što je kirurška maska, pa još po ovoj vrućini, morate biti brižni i empatični."

unapred

čudno mi beše juče kad sam ujutru napisao blog pa me uveče nije mlela griža savesti zbog pomanjkanja vremena i/ili energije za isti.
juče sam bio toliko zadovoljan trčanjem da mi je bilo gotovo svejedno da li ću i šta još do kraja dana uraditi, glede sportsko-rekreativnih aktivnosti.
naravno kao i uvek u tim "danima u leru", uzeo sam da nešto čačnem oko bicikli i onda uglavnom poželim da proverim da li sam sve dobro uradio pa odem na probnu vožnjicu i to onda ispadne neki rikaveri tralala diskaveri.

nešto sam petljao po kasetama (ne muzičkim nego se ovih na slici 9 zupčanika zovu kaseta) pa sam kombinovao koja mi kombinacija može najviše odgovarati pa sam sastavio neku full atipičnu po kojoj će se ovaj točak zauvek razlikovati od ostalih na belome svetu.

nakon toga jednim novim asfaltićem do jednog starog asfaltića podno jedne crkve podno jednog brda, pa odatle opet jednim starim asfaltićem do komadića novog asfaltića do vrha brda, pa po vrhu brda dalje i dalje i dalje sve do makadama koji spaja na jedan takođe novi asfalt (ovaj nije -ić jer ima nekoliko kilometara) i napokon na glavni put i nazad kući.

nisam snimao mobitelom ni pametnim satovima nego sam nosio ciklomaster koji mi je sada na bicikli parkiran dole u vrtu pa ne mogu da kažem koliko sam tačno prešao ali nije bilo ništa spektakularno, možda 40-ak km, ali zato jako raznovrsnih i zanimljivih.

(apdejt: pola sata kasnije vratio sam se iz grožđa i usput prošao pored bajka, na ekrančiću očitao 49km, baš sam se potcenio sa ovih 40, ili su mi samo brzo prošli)

posebno me fasciniralo (što bi rekla Sara "on već ima bore, ti... se lako fasciniraš") koliko je različit pogled i doživljaj kada ideš istim putem peti-šesti put, ali prvi put u kontra smeru. toliko je stvari koje "odande" nisi primetio, toliko laganih uzbrdičica kroz koje si sleteo nizbrdo i toliko detalja koji su ti svaki put ostali iza leđa, nevidljivi.

šta da kažem, svanuo je novi dan, nakon nevremena koje je potopilo Rbacku i BiH i kod nas nešto grmuckalo i sevuckalo ne verujem da ću danas ići u neke silne MTB avanture jer je svuda blato a bajkove sam sve očistio i nijedan od trojice mi se ne žrtvuje, tako da ću se verovatno držati loših asfalta, a što dalje od zemljanih puteva.

petak za petaka

ne mislim petaka kao 5km nego kao frtalja "za peticu"
pošto ove godine nije bilo, ili ja ne znam da je bilo, onog standardnog NS polumaratona na kojem sam oduvek trčao "frtalj" tj četvrtinu maratona (10.55km) kopkalo me kako bi to izgledalo ovako na nekom poluzahtevnom a istovremeno poluneobaveznom Tempu
ne mogu da kažem da je bio Tempić jer ne znam koliko bih ovako "izgurao", neki osećaj mi je govorio da mi je ovo Ritam Polumaratona no bez vode i po suncu se često dogodi da "iscuriš" pa malo padneš u ritmu u drugoj polovini tempo trčanja koje traje bitno duže od sat vremena

krenuo sam na Frtalj po jednom od većih puteva ali sam nakon 4km odabrao varijantu da preostalih 1.3km do okreta idem sporednim razrovanim asfaltom koji je bio u hladovini, namesto krajnjeg dela staze po glavnom putu jer je tih kilometar i nešto bilo na otvorenom prostoru bez ijedne senke

nešto mi se pred kraj nije poklapalo i učinilo mi se da će mi pokazati manje od planiranih 10.55 pa sam iskoristio retku priliku da na ovako prometnom putu ne čujem nijedno vozilo iza ni ispred, i malo vijugao od bankine do bankine zabavljajući se idejom kako će to smešno izgledati na karti, ako se pravilno učita tj obeleži:

da vidiš čuda eto prave linije u odlasku i meandra u povratku
"levo, desno, nigde moga stana,
oj ulice i ti si pijana"

nisam hteo nešto da finiširam poslednji kilometar i premaram se jer mi je sve bilo skoro pa svejedno, prosto sam hteo da otrčim taj Frtalj i da ostanem u normalnom stanju za posao na koji evo upravo krećem, i da se usput zabavljam pretpostavkama koliko mi čega treba da bih ovaj ritam mogao da držim recimo na polumaratonu, što ne bi trebao da bude neki bitan problem, to bi izašlo na 1h38' (!) ili na maratonu (3h17') za koji bi mi pak trebalo nekoliko Dužina jer se na ovakvim trčkaranjima za dotični ne možeš pripremiti bez obzira što redovno biciklom ideš po 4h, nisu isti mišići niti naročito slična biomehanika

stopalo sam dobro bandažirao mada su flasteri pospadali pred kraj no dovoljno dobro su obavili svoj deo posla

oće kiša neće kiša

na kraju me oprala, ali nije bilo strašno
jako sam zadovoljan kako ove maxxis ikon 29"/2.2 svojim krampončićima uopšte ne bacaju vodu u vis nego se fino prokotrljaju po vlažnom asfaltu i svu vodu ostave dole gde joj je i mesto

zadnjih dana sam se baš navozao pa sam ovaj četvrtak hteo da iskoristim za nekakvo trčanje, ohrabren kako mi je onih 22km u nedelju lepo prošlo, ALI NEĆETE VEROVATI ŠTA MU SE DOGODILO

u utorak na onom laganom jutarnjem trčkaranju me je nešto "bockalo" ispod jezika od patike i dva puta sam zastajao da zavirim, povukao čarapu u vis da proverim da tu nije upao neki trn ili neka buva (?) ali nisam našao ništa

no ne lezi vraže, kad sam došao kući zatekao sam čitav užas na tom mestu
tačno gde jezik od patike svojim rubom češe kožu, očigledno je ipak upao neki trn ili više njih, neki mikro čičak, uglavnom nešto krcato alergenima što mi je bukvalno pojelo kožu jer su se pojavili plihovi koji su nesnosno svrbeli pa sam morao da ih probušim iglom (na poslu) i privremeno dezinfikujem propolisom, dok ne dođem kući i utrljam neku antihistaminsku kremu

stoga sam morao na još jednu vožnju unatoč najavljenoj grmljavini
neko vreme sam sa brežuljaka severno od grada pratio razvoj oblačnosti i držao se što dalje jer je bilo očigledno da oblaci "češu" sâm grad i odlaze dalje ka planinama dok je ovamo na mojoj strani bilo puno više neba

no naravno, kad-tad sam morao da se vratim u grad pa me je tako u zadnjih nekoliko km zakačilo prvo kapljucanje pa kišica i u poslednjem kilometru baš onako lepa kiša, taman da pokvasi biciklu pa da mogu da je krpom lepo prebrišem do visokog sjaja

ako sutra bude slično vreme definitivno bih morao da nađem način da umotam zglob i probam da potrčim

~~~~~~~~~~~~~~~~

da dan ne prođe bez anegdote pobrinula se jedna osa
udarila mi je u bradu pa sletela u majicu na jednoj nizbrdici, brzo sam povukao okovratnik i video je tu negde pred grudima kako se vrti u vrtlogu vazduha i FUĆ učinilo mi se da je izletela
za svaki slučaj sam povukao ka spolja majicu dole na dupetu da napravim izlazak za slučaj da je ostala negde unutra, no izgleda da sam tim potezom zategao onaj deo spreda i BOCCCCC osetio sam žaoku tačno negde u predelu srca :-)

brzo sam ukočio, skinuo majicu, izvadio žaoku, pokušao da istisnem samo mesto ujeda koje je već bilo crveno, nakon desetak minuta opet zastao, istisnuo nešto limfe i od energičnosti napravio podliv, zatim sam na majicu prosuo malo vode da me hladi dok vozim i to je bilo to

kad sam već pominjao antihistaminik jutros, biće da imam neke vidovite supermoći

kopi pejst

mogao bih da prekopiram blog od juče, da se ne mučim da pišem iznova
jedino što ujutru nije bilo kratko trčanje nego kratka vožnjica od sat vremena, doduše poprilično živahna
nakon posla sam malo pričistio biciklu, ovu novu, i opet zgroženo okrenuo glavu od druge dve koje čekaju na neke mini remonte
neće nigde pobeći, nijedan posao nije nikad pobegao pa se tome više ni ne nadam

vožnja je bila iz dva dela, prvi deo s Lolom da joj pokažem neki put kojim nikad nije prošla, pa kad smo došli na makadame ona je okrenula nazad a ja produžio dalje
prvo jednim delom staze onog maratona, da ne kažem biciklijade koju sam "pobedio" pa odatle malo nekim prečicama koje su me dovele na malčice drukčije mesto od onog koje sam zamišljao ali ne smeta, povezao sam u glavi ceo taj kraj

ostao mi je jedan ćošak koji nisam baš savladao (takođe u glavi, ne mislim na savladavanje u smislu everesta) pa ću sutra ujutru da otvorim mapse i da vidim kuda tu sve može da se prođe

nakon tog sela prešao sam na sledeće pa malo zalutao pa se malo vratio
ima tih smešnih situacija
vidiš neko odvajanje, širok put 4 metra, sveže nasut, pomisliš ma idem ovuda pa gde god dalje izašao
i posle kilometar taj veliki put dođe do neke kuće sa leve strane i dalje pravo se nastavlja neka konjska staza da te bog sačuva
ništa, okreneš nazad, sve to ide u rok službe

ne treba biti razočaran, postoje putevi kojima se MOŽE proći i oni "za Nigde" pa treba zapamtiti i jedne i druge, to što nisi negde fizički prošao jer nema prolaza, nije poraz nego informacija, a svako novo otkriće je pobeda i nikako poraz
nešto slično kao i s ljudima,
neki imaju prolaz do tebe a nekima zauvek zalupiš vrata ispred nosa

livadarenje

kad sam se odvojio od glavnog puta i sleteo u klanac, srećan što ipak "IMA PUTA" do susednog brda iako se na satelitskim kartama od šume ništa ne vidi pa nije ni ucrtan, mislio sam da sam završio 90% posla

nakon isto takvog beskrajnog uspona sam došao na mini nazovi-raskrsnicu i iz sećanja nekako znao da treba da nastavim levo, no to levo je bio dosta uži makadam poput onih koji vode u neki zaselak ili se završavaju u njivama, a desni put mi se učinio duplo širi

usponu nikad kraja, put me vodio "negde desno" što u prevodu znači u odnosu na gde sam trebao da budem (negde levo) i skontao sam da ću izaći na veliki kružni put kojim sam već prolazio, i već sam kovao planove na koju ću stranu da odem, koje brdo da odaberem i kakav povratak

no kao što vidite iz ove dve omče gore levo, bauljao sam kroz neki nepregledan voćnjak nedozrelih šljiva koji je neko pokosio traktorom i ostavio mini plastiće sena svuda pa sam samo čekao trenutak da nekoj zmiji stanem na rep, srećom se nismo sreli na taj način

put koji je trebao da ode (na karti) dalje u vis je urastao i ne koristi se, pa se ide kroz njive no iako se po karti može proći tamo je bila pšenica 80cm visoka i nisam imao želju da kroz to vozim pola kilometra

levo od ovog voća je bio drugi zapušteni voćnjak sav u korovu i jako strm prema nekom potoku nizbrdo, tuda se od trnja nije moglo

vrtio sam se ovamo dole na karti, taj krak je pak jedino vredeo jer sam nakon pokušaja pešačenja kroz travu do kuka (dole levo) odustao i vratio se jer je sve takođe delovalo kao da treba negde da bauljam satima a ne da je ikakav prolazak izgledan u kraćem roku

ali je spas doneo ovaj mali zarez nasuprot tom bauljanju jer se tu nalazio malinjak u kojem sam se dobro najeo obzirom da sam već bio gladan a do kuće mi je trebalo par sati

nakon malina je uspedio povratak tim slepim crevom od puta, umesto uspona kroz stenje sam imao spust (huh) a na par zaravnjenja je bilo neverovatno blato kroz koje je traktor produbio prolaz i ostavio bare 15cm duboke pa sam fino zasrao i biciklu i sprinterice jer sam par puta zaglavio u blatu i morao da stanem na zemlju :-/

i nakon što sam došao na onaj uži put s početka priče, njime se naravno popeo gde je trebalo, odlomio grančicu i držao je malo na prednjoj malo na zadnjoj gumi sa obe strane da sastružem blato, ODABRAO SAM JOŠ JEDNU PREČICU kojom ranije nisam trčao
(to je ono mesto na 24km od grada gde ostavim pony pa odem u brda na planinsko trčanje)

MEĐUTIM, ta prečica koja izlazi na špic i spaja se pod oštrim kutom sa Glavnim Puteljkom uopšte nije izašla gde sam ja mislio, odmah du kilometar ispod, nego je odatle nastavila paralelno sa Glavnim Puteljkom i niz najneravniju kaldrmu na balkanu se spustila na asfalt još kilometar niže

otključana viljuška mi ništa nije pomogla, kamenje me je bacalo na sve strane pa sam morao da se pomerim skroz iza sedišta i da nogama amortizujem te udare terena i to je toliko potrajalo da sam do izlaska na asfalt nekoliko puta morao da sednem pa nek me udara po dupetu koliko hoće, jer su počinjali da me hvataju grčevi od tolikog vremena u polučučnju

ovako nekako, samo bez kacige

elam nakon izlaska na pravi glavni put sam izašao na prvom skretanju koje vodi preko reke i spustio biciklu u šoder, skinuo sprinterice i čarape, sve istresao od trave i čičaka, ušao u vodu i oprao noge od blata, uterao bajk u reku i detaljno ga oprao, opet sve obukao i požurio kući

a-tipično

napisao sam blog i sad čekam da u ovo veče 20.07.2020. bude tačno 20 sati i 20 minuta i ondak ću da stisnem PUBLISH
ako niste znali, engleski izraz 20/20 označava savršeni vid na testu, i kad neko ima oko sokolovo onda za njega kažu "tventi-tventi vižn"

nadao sam se da sutra izlazimo iz raka ali jok, tek u sredu oko 10 ujutru
a sutra (utorak) je Sveti Prokopije i sad ne znam šta to znači, sećam se da su jednom putari krpili Ibarsku magistralu a mi bili na treningu i vikali im onako s bicikli nemojte na prokopija sve će propasti što zakrpite
i osmog dana sve propade
mnogo se ja zaebavam za svoje godine, šta će biti kad porastem
elem ovako:

juče (nedelja) sam nakon pisanja blogova otišao na jedno poprilično neočekivano trčanje, naime napravio sam krug oko grada po brežuljčićima pa sam onda preko jednog brda zatvorio "osmicu" i izašlo mi je skoro 22km, sa 366m uspona (koliko ima jedan krug Sljemenskog maratona, 12.5km) i prosekom od 5'45''/km što mi nekako zvuči neloše za hajd da kažem "dužinu"
moraću još malo da je produžim neki sledeći dan, što da ne, ovo je ipak bio samo malo duži Tempić a ne nekakva dužina, da se ne lažemo

jutros je vreme pred posao prošlo u rikaveri vožnjici jer mi se nije baš preznojavalo od rane zore, a posle toga smo imali neki ugovoreni "ručak sa distancom" sa ex yu rock disk džokejima i nešto malo smeha, usput je neko recitovao poemu "Kadinjača" pa nas je poneo i revolucionarni zanos.

nakon toga je bilo polukasno za iole dužu vožnju pa sam odabrao varijantu da se podsetim jednog od tu puteljaka kojim baš ne idem često, ne bih li u glavi celu tu mrežu prečica povezao u zapamtljivu celinu
ta vožnjica od 50-ak km je pak imala nekih 700m uspona pa sam tako udruženo na onom trčanju i ovoj vožnji ipak nakupio uspona za ceo Sljemenski plus/minus 10% nećemo sad baš da cepidlačimo

bogme je pred kraj već zahladnelo sa onih ugodnih +24° na koliko je nakon popodnevnog razvedravanja stiglo da otopli a smešna stvar je bila da je Lola bila na drugoj strani i kad sam ušao sa sporednog puta odmah sam primetio neki malinjak, prosuo ostatak vode iz bidona i do vrha ga napunio malinama, i kad sam pošao nazad ka putu da je presretnem ona je proletela prema gradu
nisam stigao na vreme dovoljno glasno da zviznem, pa brzo pozovem telefonom a ona u krivini nema signal, i tek nakon kilometar je uspela da se javi, rekoh curik vamo u prve maline sleva, videćeš mi biciklu u travi

i to je bilo to,
držte mi palčeve sutra na tog Prokopija, imam neke ambiciozne planove

u duhu bloga

jučerašnja vožnja je bila kao da su mi je triCkeri trasirali, samo mi je još falilo da kufer vučem kroz potoke. ovde se vidi samo jedan bezazlen prelazak a tamo gde je bilo gusto, tačnije retko, nije mi ni padalo na pamet da pokušam da fotkam onako u vožnji.

ko bi rekao da neki prototip putokaza od stiropora i selotejpa na vrhu brda, koji pokazuje u jarugu i na kojem piše ime sela preko puta "na onom drugom brdu", istovremeno znači da taj puteljak u svojoj najnižoj tački prati korito istoimene reke (kao i tog sela) što pazi sad, ne bi ni bio neki svemirski problem da sam bio na boljoj bicikli i da je bilo sunčanih +30, nego sam bio na staroj bicikli sa semi-slick gumama i na rosuljavih +18 pa mi nije baš bila zabavna ideja da se prostrem u potok i onda se mokar po vetru vraćam kući sat vremena...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

upisao sam još jedan netipičan dan ove netipične godine, a u nastavku ću prekopirati priču sa onog drugog bloga koji služi za NEsportske aktivnosti no u koji se opet uplela priča o rekreaciji kao načinu života:

Nikada nisam stvorio neki osećaj spram ovih "podsećanja" jer nisam ni znao koja im je namena. Naravno da će svake godine ponoviti isti datum i da ćemo svake godine od tog dana napraviti nešto novo a ne ono što je već bilo, što bi ionako bilo nemoguće jer ovo danas više nismo isti *mi* od pre godinu ili pet pa bi to nešto ponovili ipak na drukčiji način. Jedino zbog čega me je zabavila ova slika je što je osvestila da nije legenda da je "nekad davno postojalo Leto".

Pre godinu dana sam slikao ove dve frizure od trave i napisao kako nisam znao da imam brata blizanca, verovatno sam tuda trčao ili prošao biciklom u nekom minimalističkom šorcu i majici na bretele a danas se po ko zna koji put ovog "leta" predomišljam da li poneti šuškavac ili ne, stare patike koje mogu pokisnuti još par puta pa u smeće ili ipak neke novije udobnije obzirom da je nedelja pa je u izgledu malo duže trčanje i vijuganje između crnih oblaka ispod kojih vise zavesice od kiše.

I na kraju je od svega toga došlo jedno kratko razmišljanje, više zaključak, da sam svakog leta pokušavao svaki dan da iskoristim za nešto što najviše volim, i tu ne bih menjao ništa. Znate one priče o milijarderu na samrti koji kaže da bi manje radio a više uživao i da to prekasno shvata, nažalost. E pa pošto smo sada svi okruženi tim šredingerovim virusom koji je možda već drugi dan u nama, a možda i nije, pa ćemo za petnaest dana umreti, mada najverovatnije nećemo jer takve su statistike, u tom nekom mom testamentu ne mogu prigovoriti da nisam imao slobodu da dane krojim onako kako sam želeo, ali mogu žaliti za tim što sam možda mogao bolje da iskoristim te mogućnosti koje sam imao.

Kao i svi drugi, koji se vraćaju istim pločama ili filmovima po pedeset puta u životu, koji dvadeset godina zaredom letuju u istom mestu, koriste uvek isti parfem i kupuju uvek isto pecivo, ili do kraja života nose samo starke i farmerke, tako sam i ja imao neke omiljene "krugove", bilo to 80 ili 150km biciklom, ili 15 odnosno 36km na trčanju, prosto sam premalo promena napravio i dobrovoljno se ogradio iako sam imao priliku da sve to napravim mnogo raznovrsnije i lepršavije.

Ova godina mi je stoga totalno drukčija iako mi se život uopšte nije promenio, sasvim je isti kao i ranije. No nemogućnost putovanja u uvek iste gradove na uvek iste polumaratone i maratone, okrenula me novoj bicikli kojom sam "otkrio" neke neslućeno zabavne puteljke tu ispred nosa u krugu od samo 30-ak kilometara oko grada. Iako su sve prilike bile da će zbog zatvaranja granica i ukidanja svih tih događaja ovo biti jedna "dosadna" godina, ispalo je da mi je zanimljivija od tih prethodnih koje sam od proleća do jeseni živeo po istom kalupu, onih koje te uljuljkaju u trans jer radiš ono što voliš iznova i iznova, a dok shvatiš podvalu već su ti ukrale četvrtinu života jer si ustvari jednu istu godinu živeo deset puta.

Tako da, ograde su u nama, zatvor je u nama, dosada je u nama, prozore i vrata otvaramo i zatvaramo sami, prozore prema sebi i drugima i prirodi i muzici i pecivu i kiši i blatu i moru i parfemima i praznim ili ispunjenim danima i mislima. Možda ipak imam brata blizanca kao na ovoj slici, možda je on ovaj desni točak bliži putu sa frizurom iz 2019. a možda sam ja onaj levi gore bliži šumi i planini koji je tako stajao u senci sve do 2020.

uneventful

petak je fakat bio trinaesti,
srećom ne konkretno za mene
ali to ustvari ni ne menja suštinu

staviću ovde link na taj drugi "životinjski" blog
LINK NA BLOG "LANE"
...
odnosno ako nekog mrzi da čačka evo mu ovde sažetka:
ugledao udarenu mačku, pomerio je s puta, zvao veterinara, otrčao pod tuš pa na posao, vratio se da vidim jel još uvek živa kad ono neko mi ukrao mačku, tako da sam na popodnevno trčanje otišao malo nespokojan

spokoj mi se vratio čim je zagrmelo, srećom bicikla mi je bila na samo 4km od kuće što po pljusku i kroz vodu do kolena deluje kao 40km po suvom, a srećom sam ispod vetrovke (koja ne pruža ama baš nikakvu zaštitu od pljuska) imao PAMUČNU MAJICU pa sam ceo bio kao u nekim hladnim oblogama, da sam imao i 42 temperaturu do kuće bi mi spala, a ovako mi je spala sa 36 na jedva tridesetak, evo sad guglam koja sam bio životinja ali najbliža mi je zmija kojoj se temp. kreće od 22-28°C

kad sam kretao biciklom još uvek po suvom video sam na putu pored parka zgaženo štene, sklonio i njega iako je bilo mrtvo, i u kanalu pored ugledam još jedno.
u povratku zastanem da ga potražim kad ono nema ni tog živog, doduše na putu nove fleke nije bilo tako da se nadam da ću ga pronaći tokom vikenda ako je preživelo u zdravlju ovaj pljusak
što se mene tiče već je i ovo previše žrtava za petak koji navodno nije trinaesti

tako da, ispade mi taj sprint biciklom najveći trening u danu
ajd da ponovim isto što i juče "sutra je novi dan"...

petak trinaesti

petak trinaesti zakasnio 4 dana pa ga evo sedamnaestog,
a juče je bio četvrtak jel tako
dakle sledi priča o četvrtku

bio jednom jedan četvrtak
a može i ono iz domaćih zadataka u osnovnoj, "bio je lep i sunčan dan"
nisam imao nekog vremena na pretek pa sam ujutru skovao jedan od standardnih planova, a to je biciklom samo par km do izlaska iz centra pa onda na jedan blic brdski kružić od 10km trčanja
koliko god rano da kreneš sunce te uvek preduhitri no ovaj kružić ide kroz dosta hladovine starim zaboravljenim putem kojeg su prepravili u "od babe devojku" no narod se već navikao na prečicu pa je još uvek skoro pust
nema tu šta mnogo da se priča, ustrčao, strčao
baš sam onako lenjo trčao bez ikakvih ambicija, sve do poslednjeg kilometra kada sam shvatio da mi je prosek jadan pa sam krenuo da mažem no malo matematike mi je odmah saopštilo da je poduhvat "ispod šest minuta po km" nemoguća mission pa sam se pomirio i sa 6'09'' bože moj
ionako je plan bio da malo protegnem nogice i pričuvam ih za popodnevnu vožnju jer je od petka (jutros) najavljeno pogoršanje vremena

popodnevna vožnja je pak bila ono što je obeležilo dan
ispala je predvečernja tačnije, eno vam slike onog delića duge kod mene na fejsu, ne pamtim kada sam za nešto dobio 50 lajkova u samo pola dana, možda i zbog propratne priče nemam pojma

mnogo mi se sviđa ovo kada se uloguješ u svoj google račun i onda ti se sve slike povežu na jednom mestu, pa dok sedim na kompjuteru imam i opciju da dodam slike sa telefona i ne moram da ih šaljem samom sebi pa da ih download u kompjuter pa upload na blogger

ovaj screenshot sam tako ubacio koristeći levu opciju, a gornji foto odabirom "from phone".
otkrio sam toplu vodu, ima tome mesec dana jer nešto nisam baš siguran ni da je ranije postojala ta opcija

elem zapucao sam jednim od neverovatno velikih širokih puteva koji je 20 godina od mog prvog prolaska još uvek MAKADAMSKI
čime su se ti seljani zamerili vlastima nemam pojma, za koju pogrešnu stranku su glasali, uglavnom širom okruga se asfaltiraju toliko smešni puteljci da nemaš pojma čemu služe, a ovih par kilometara su na nekoj crnoj listi valjda

kada sam se popeo napravio sam nekakvu "osmicu" jer sam krenuo na jednu stranu, pa udario na jedan od tih asfaltića, pa njim sišao na nekakvu raskrsnicu i tu video još jedan asfaltić nepoznate svrhe
tu sam zastao i otvorio mapse, ne bih li skontao da li će me to negde odvesti, ili samo do najbliže farme krava muzara čiji je gazda odbornik u opštini pa je izdejstvovao da mu se za mleko napravi autocesta

tako sam se snalazio od jedne do druge raskrsnice dok nisam došao na taj deo po vrhu kojeg se maglovito sećam, sjurio se u podnožje brda sa one druge strane, pa krenuo polukružno nazad
znajući da imam jedan asfalt koji se vraća na vrh brda poželeo sam da prođem bilo kojom drugom varijantom i čim sam video dovoljno širok makadam/zemljani put odmah sam skrenuo
srećom je odmah naišao neki meštanin pa sam ga pitao da li ću "izbiti" na onaj put po vrhu, i nakon potvrde sam produžio bez nespokoja uzbrdo
računam šta će mi asfalt ako sam već krenuo sa kramponkama, bolje da nastavim da učim tu novu školu

evo obeležio sam uspone (sa) rozom, spustove sa zelenom a ravnjikavo sa plavom virtuelnom olovčicom, znam da ne treba ovo "sa" ali mi se svidža

eto nakon dana sa trčanjem ujutru i biciklom popodne, zbog radi da bih nakon toga malo smanjio ambicije, u četvrtak sam spičio još jedno trčanje ujutru, doduše mlako, ali zato vožnju od preko tri sata popodne, pa eto, možda neće biti na spisku onih "epskih" ali i za te epske treba trenirati (i dočekati lepo vreme za vikend)

a danas je novi dan, rekoh petak i valja se opet u nešto otisnuti iako je najavljena kiša

u sridu sam na spidu deo drugi

e a sad priča o sridi
ujutru sam otišao da trčim pre posla no nisam se nešto bogzna umorio, onako
za popodne je bio planiran jedan grupni ručak u komšiluku sa obaveznim razmakom od dva metra između tanjira i bez nekih vlažnih kontakata među učesnicima jelte
i onda je posle posla bilo stani-pani da se pređe što više kilometara i što više oznoji da bi se tokom ručka trebalo što više rehidrirati jelte

sa te popodnevne vožnje nemam nijednu sliku jer mi je telefon bio u torbici na sigurnom a bilo bi fakat dobro da imam tako tonu vremena pa da mogu da montiram gopro na guvernalu i da snimam neke delove vožnje, što i nije toliki posao nego ajd posle to prebacuj u telefon pa opet ona zezanja wifi i bluetooth pa po sto puta uparuj i zavitlavaj se, prosto to oduzima više nego što daje
mislim ajd da od toga nešto zarađujem i da svaki pregled filmića od par minuta donese po evro pa hajd i da se petljam, a ovako mi morate verovati na reč

elem ubo sam neko skretanje nemajući pojma da li je to baš TO skretanje i odoh uzbrdo i svaka krivina i svaki pravac su bili duplo više nagnuti od koliko sam mislio da je moguće izvozati na ovom Trećem Bajku (TB)
naime na TB imam neke gotovo slick gume koje imaju samo jednu mikro šaricu koju na prednjem točku okrećeš na jednu stranu a na zadnjem kontra, pa sam shvatio da se ZATO zovu double fighter, a ne jer su dobre i za asfalt i za trail
hmm

pred glavom sam imao sliku Lole koja je dan ranije izašla na road gumama kroz neku hard core makadamčinu i rekoh ajd nisam ni ja ništa veći mačiji kašalj, i ovo su 26'' točkovi ali su barem gume 2.2 široke pa možda nešto pomogne
zapeo sam kao konj i nekako izašao uz jedan pa drugi pa treći deo i kada sam na kraju ugledao vrh kod neke kuće momentalno sam zaključio NE MA ŠAN SE !!!
nema i nema, ovo je brate 20%, jeste samo dvadesetak metara ali ni u ludilu neću izaći

a neće mi kruna spasti s glave i ako izguram koji metar, čudna mi čuda, no ako baš ne moram, hm, da li moram, i tako od kanala do kanala od kamena do kamena skakuće točak odnosi me pesak levo pa desno srećom sva su prošlajfanja bila minimalna i ni jedno toliko zaustavljujuće i na jedvite jade izgurah do vrha, isto na prenaduvanim gumama i isto na polućelavim i isto rodih meče ali eto, sad ne znam ni kako sam izašao kad sam bio siguran da je nemoguće

treba imati veru, amin
eto to je bila priča o sridi, luda srida puna spida

u sridu

u sridu sam na spidu
u sridu sam na spidu
no prvo utorak
nakon jutarnjeg rikaveri vozikanja od nekih 15-ak km znao sam da ću popodne biti svežiji nego da sam od ranog jutra nedajbože trčao
i popodne smo spičili bajkovima prvo tu par desetina km po asfaltu i onda skrenuli da pokažem Loli vezu između dva sela koja je ne-asfaltna
tu je bilo malo povuci-potegni jer je ona krenula sa tvrdo napumpanim semi-slick gumama za asfalt pa sam je na par mesta malo sačekao, a na najoštrijoj uzbrdici joj je pas izleteo pred prednji točak i legao na kamenje da se mazi :-)

posle je i po meni skakao i svog me isprašnjavio, no morao sam da ga zamajavam dok Lola odmakne uzbrdo pa sam je posle stigao
odatle nadalje smo se razdvojili jer sam ja otišao u još crnje i gore makadame a ona se sjurila tim drugim asfaltićem nazad na veliki put
e tu sam zaginuo pošteno ali nema veze, otkrio sam neke skroz zanimljive puteljke, i podsetio se jednog opakog uspona do vrha kamenoloma kojim sam samo jednom ranije prošao, pre sigurno više od 10 godina
spust u poslednje podBrdsko selo je bio kao video igrica, po izlokanom puteljku po kojem je razbacano kamenje veličine breskve do dinje, pa je na par mesta bilo opet ono PADAM! no srećom nisam se nigde otklizao

dok sam se tuda vozio setio sam se kako sam celog života sa zgražanjem gledao na one putokaze po Istri koji upućuju na bike ture, krstio sam se levom rukom i govorio koja budala bi se vozila mtb-om po prašini pored onoliko asfaltnih lepih puteljaka na sve strane
no ovde je sve drukčije, tih malih asfaltnih puteljaka baš i nemamo, veliki putevi su pretrpani autima a sve sporedno je katastrofa od prašine kamenja i ludačkih nagiba, nigde nema onih "pitomih" makadama po brežuljcima kakvih ima po Istri

tako da zaglavih nit tamo nit ovamo, a kontam da bih se u Istri opet držao te mreže sporednih zabitih asfaltića, ako ništa drugo ne moraš da čistiš bajk svakog dana jer mi je to glavni faktor PROTIV ovakvih vožnji, dovoljno je pola sata u prašini i lanac već stenje i škrguće od muke koliko se razmastio i osušio

šumarstvo

najbolje da se javim s posla kad već nemam posla pa da uštedim na vremenu kasnije.
juče sam popunio kvotu dnevnog vrckanja sa jednom mini to jest ne baš mini ajd nek bude midi vožnjom tu po lokalnim puteljcima jer je toliko vremena bilo ostalo do kraja dana.
zanimljivo je kada porediš istu stazu na trčanju i na bicikli.
no tu ima jedna kvaka.

na trčanju je podloga apsolutno nebitna i gotovo je isti napor ako uz isti nagib trčiš po asfaltu ili po grbavoj zemljuštini, jedina zaista razlika je što su ti po neravnom terenu koraci malo kraći jer onako u trku biraš gde ćeš stati, plus malo više odižeš stopala pa je stoga za isti napor brzina nešto manja, ali svakako to nije "nebo i zemlja" već je poprilično sličan osećaj, ipak 18% je 18% i tačka.

na bicikli pak, isti nagib je u poređenju sa asfaltom dvostruko teži po kamenju ili peskovitim šljunkastim kamenčićima ili po zemlji razrovanoj od traktora i bujice koja se osušila i napravila kanale kroz koje moraš da se premeštaš levo-desno jer je negde trnje negde preusko a negde je jedan od dva traga kuda idu traktori suviše nagnut pa može da ti sklizne točak u stranu.

upravo sam zato bio iznenađen što sam uspeo da se popnem jednim takvim puteljkom od nepun kilometar kuda sam jednom ustrčao i strčao a jednom se spustio biciklom i nije mi delovalo ništa strašno, no to je bilo pre pljuskova možda.
juče sam u dva navrata imao onaj momenat PADOH!!! pa sam se u zadnji čas nekako izvukao.

možda je rešenje i u boljim gumama pa više ne proklizavam i ne padam u situacijama u kojim sam ranije na to maltene bio navikao, prosto vidiš da je jedva moguće proći ali ipak pokušaš i šlajfffff sledeće čega se sećaš je da ti je noga celom dužinom na zemlji a ti si se dočekao na šaku odmah pored i tražiš način da se otkačiš od spd pedala.

baš pre tri dana kada sam bio na planinskoj vožnji sa kolegom iz susedne varošice, on me je pitao "jel se ti kačiš?" misleći na pedale, i konstatovao da je sa dobrim običnim pedalama nekako lakše i sa manje panike u tim kritičnim momentima, no takvih momenata ima nekako premalo u odnosu na svo potrebno vreme da se dođe do traila i da se asfaltom vrati u grad, a tada mi zakačene sprinterice puno više znače.

posebna tema bi mogla da bude i razlika između pešačenja i trčanja istom stazom, jer kada se jednom zagrejem i uđem u fazon sasvim mi je neprimetan svaki nagib i podloga dok god mi se trči, a kada istom tom stazom krenem na pešačenje u nekom umornom danu, prosto mi dođe neverovatno PA JA SAM OVUDA USTRČAO a pogledaj me sad, čak sam i štap odlomio i jedva se pomeram uzbrdo...
eto koliko jedan dan može biti drukčiji od drugog.

trinesti jul

ne znam šta beše 13. jul, valjda autoprevoznik iz Podgorice, onda je to verovatno dan oslobođenja, mrzi me da guglam, uglavnom eto dođe i taj datum
... i tek sad mi je palo na pamet da sam jutros mogao da otrčim 13km a ja sam otrčao samo 12, odnosno nešto malo više od 12 no pazi preokreta, za to trčkaranje po brdašcima oko grada mi je trebalo jedan sat iiii... tadaaaammm... TRINAEST minuta, što će reći opet 10 km/h prosek
brzo nema šta, da nisam truptao nogama niko me ne bi ni primetio u takvom brišućem letu

no to nije ni najvažnije, imao sam 4 dana pauzu od trčanja i tako samo nastavio ovu šlogiranu godinu u nekom skroz šlogiranom fazonu, ništa se ovde ne zna, ni da li trčati ni zašto, ako već mogu na biciklu koja je puno pametniji izbor po toplom vremenu
jučerašnji dan nazovi-odmora je prošao u dve vožnje po par sati u potrazi za nekim ostavljenim kučićima na sve strane oko grada, neke smo našli a neke ne, šta ćeš, mora se pokušati a ja ne odlučujem o ishodu

noćas sam sanjao kako je naišao voz dok sam bio u tunelu i vratio sam se samo pet metara u onaj ispust u koji treba da se skloniš no taj ispust je bio puno širi, poput onih ogromnih niša u tunelu Učka recimo, i tu su bili neki viseći izlozi puni umetničkih fotografija i pomislio sam - e odlično da je naišao voz, taman da pogledam ove slike - sve je bilo lepo osvetljeno kao u nekoj galeriji

koliko vidim kod ovih norvežana u prognozi, sledeće trčanje bi moglo da "padne" u petak kada je najavljeno naoblačenje, a ako mi se potrči još neki dan pre toga onda taj petak možda može da bude i dan polu-odmora kao nabrijavanje za vikend, svejedno

takođe, ne znam da li će mi se letos uopšte makar jednom potrčati "ozbiljno" ili će mi svako trčanje biti tek trčkaranje i luftiranje mozga, ako se može reći luftiranje tj provetravanje za nešto što je odavno izvetrilo?
sve se nešto kao nećkam i hoćkam da se otisnem na pokušaj nekog Tempa od 5 ili 8 ili 2x4 ili 10km, no nikako da se odvažim, kao da se plašim rezultata, ili možda umora koji bi mi oduzeo neki sledeći dan bicikle, ili nedajbože oba

skotovi

a može se reći i skotine, poput mrcine ili još bolje maline

sve je prošlo po švajcarskom modelu, čak ni voz nije kasnio više od dva minuta, i tako smo nas dva kolege po bajku krenuli u planine

aplikacija mi je stalno pokazivala 150m višu nadmorsku, očigledno je jedan od satelita negde odbio signal prilikom uključivanja i tako sam ceo dan proveo na visokoj nozi

gore iznad 900m nekako sve kasnije uzreva no maline izgleda da prate ritam iz ravnice pa su barem na južnim padinama lepo rodile, hvala meštanima što se nisu bunili i pustili nas da na par mesta naberemo po šaku ili dve

planine kao planine, nema tu puno šta ni da se priča, a meni je ostalo da kao i posle svake druge vožnje ispregledam mape, sačuvam trekove, i da sledeći put pokušam da iz suprotnog smera dodam neku malu varijaciju da bih ispitao još poneki ćošak ovog beskrajnog venca planinâ

negde pred kraj kruga smo se rastali, burazer je otišao ka planinskom domu gde će prenoćiti a ja sam se spustio u grad onim najgorim asfaltom za koji čak više ni običan mtb nije pogodan nego je poželjan ovaj sa velikim točkovima i amortizerom napred, viljušku sam zaključao tek na 8km od kuće

petak deseti

pred buran vikend nije bilo loše malo se odmoriti pa sam sebi priredio jedan poluradni poluizlet, sa odlaskom biciklom nekih 15-ak km od grada i bauljenjem nekim stazicama i prečicama po šumama i uz potoke, kao bajagi pod izgovorom da ću tuda nekada možda i trčati.

jedna od sitnica na koje retko ko pomisli su paukovi tj paučine.
svaka staza koja se redovno ne koristi, a pod redovno se misli da na svakih par sati tuda neko prođe, ne mora češće, dakle svaka takva staza postane "neprohodna" od siline paučina koje se ispletu na sve strane.

one po nogama i majici više manje ne smetaju ili ih čak i ne primetiš, ali kada prođeš glavom, pa još ako nosiš naočari, pa još ako nosiš kačket zbog istih tih naočara i sunca i istih tih paučina, kada se oko toga svega namotaju i obmotaju one žilave niti, to je prava mala katastrofa.

jedno takvo mesto sam danas otkrio prvi put, eno objava u lokalnoj grupi je stigla do 550 lajkova, mislim da nikada nisam toliko dobio u životu, tačnije ne ja nego neka moja slika, tačnije ne ni moja slika nego predmet fotografisanja.

da sam bio pametan, kao što nisam, odnosno kao što bi svako drugi bio pametniji, trebao sam da se bućnem malo i da ostavim odelo sa strane pošto je očigledno da ovuda niko ne prolazi koliko god bilo lepo, pri čemu ne mislim da bih bio gô jer sam imao biciklističke ispod šorca pa eto, lako bih rešio taj problem da ne šokiram ribe neuobičajenim prizorima.

sasvim slučajno, iskrslo je nešto što bi moglo da bude baš jedan od onih dana koje sam rešio da prebrojavam pa shvatio da bi bilo pametnije da od prebrojavanja dignem ruke.
naime naleteh na status kolege mtb-ajkera koji za subotu planira izlet i to baš na onu stranu na koju sam proletos pošao pa se nekim trećim ali bržim putem vratio (jer bi bilo kritično da stignem pre policijskog časa).

plus pride, na start se dolazi vozom kao što je planirano za Va izazov, s tim da ću ja ipak doći biciklom pošto je ono što je nekima rano (09h40) meni već dovoljno da se nacrtam na polaznoj tački iza planinâ na nekih 35km od kuće.

posebno će mi biti zanimljivo da pogledam sa južne strane na planinu oko koje sam juče obišao, dobro je kad ti je nešto tako sveže i lako se snaći, naspram onoga kada negde odeš posle dve godine i pojma nemaš kuda si tačno prolazio.

da se sve poklopi baš na neki telepatski način, jutros mi je i vulkanizer okrpio gume a i obućar mi je zalepio sprinterice pa iako imam neke duboke zimske rezervne ipak će mi u ovima biti lakše, northwave kabriolet letnja verzija koje imaju više rupa nego kaiševa.

samobaksuziranje

lepo sam juče napisao u naslovu "promašaj" i setio se toga kada sam sa jednog brda ugledao "ono drugo brdo" na koje sam trebao da dođem, nekako previše u daljini :-)
JA BIH TREBAO DA SAM TAMO, A NE OVDE, kme, kmeee...
a šta ćeš, nalevo krug pa nazad na poslednju veću raskrsnicu.

dotle je sve bilo još i pomoz bože moguće, sve dok nisam došao do spusta koji spaja vrh brda i poslednje usamljeno domaćinstvo, sa drugim putem koji iz sela sa skroz druge strane brda silazi do železničke stanice dole u kanjonu.

taj deo, kojim bi kako sam shvatio trebao da se trči/puzi Valjevski Izazov za mesec dana, toliko je urastao zbog slabog korišćenja da sam se držao za guvernalu kao oni što se skijaju po vodi dok ih gliser vuče 100 na sat.

po sredini je trava, sa obe strane uzanog puteljka je korov i trnje, negde kopriva a negde nisko savijeno granje isprepleteno paukovim mrežama, mislim da sam najmanje dvadeset paukova sa sve njihovim pokretnim kućama preselio par kilometara nizbrdo.

levi trag, onaj gornji, je nešto ravniji ali sa te strane ima puno više žbunja, a donji trag koji je malo širi, sav je izlokan pedalj dubokim kanalom kojim se slivala voda pa je potrebna mačija sposobnost balansiranja da bi se po tome vozilo, a izlazak je gotovo nemoguć jednom kada unutra upadneš. dodatni problem su grančice kupine koje su pale na put pa ih zbog trnja nije poželjno pregaziti, preskakanje nije baš sigurna opcija, iskakanje iz kanala još manje, a za kočenje je uglavnom prekasno.

ne znam ni sâm kako sam se čitav vratio na malo veći put bez ijednog većeg oštećenja na koži a ni na bicikli.
kada sam to preživeo, uspon je bio "mala maca" mada na dva mesta krupne kaldrme pod usponom od 15% bogme opet rodih tri mečeta kao i pre neki dan.
opet je bila presudna taktika da se svo vreme vožnje čuvam samo za te najteže delove, jer kada negde moraš da se napregneš 95% od maksimuma, logično je da ti je potrebno uvek dosta snage u rezervi i da na takve segmente ne smeš da dođeš iscrpljen kao usred neke ravnomerne vožnje jakog tempa.

ono što me je čudilo je to da sam isti ovaj krug odvezao starom biciklom sa puno manjim točkovima (26'' umesto 29'') i sa puno tvrđim tj više naduvanim gumama sa minimalno šara, naspram ovih maxxis ikon širine 2.2 koje su stvarno zver među gumama, čak možeš i da ustaneš na pedale na usponu od peska i sitnog kamenja a one neće prošlajfovati, neverovatno.

planovi su mi bili nešto ambiciozniji no kad vratim film koliko sam se gde napregao shvatio sam da je za ovaj period u sezoni/formi i ovo bio sasvim fin trening, a valjda će biti sve bolje kako leto bude odmicalo.
uživajte u slikama.

samo za taj, promašaj

e tako mi je lepo počeo dan a tako se tupavo završio
ujutru po 'ladovini 17km laganog trčanja čiji ste najlepši deo mogli da gledate u dva fb LIVE uključenja po minut kada sam se sa jednog od brda oko grada spuštao makadamom kroz gustu šumu
na poslu taman onoliko posla koliko da budem zadovoljan zarađenim, a da se ne premorim za ostatak dana

e tu su počele komplikacije
planirao sam jednu vožnju, jednom biciklom,
a otišao na drugu stranu, drugom biciklom
ne znam ni sâm zašto, a evo raspleta, tek koliko da se učite na tuđim greškama

uzeo sam da na GT-u zamenim lanac i kasetu
obzirom da pogon (prednji, 44-34-24) nisam menjao, postojala je minimalna mogućnost da dođe do sukoba između novog lanca i zupčanika za koje ne znam u kojoj su meri "oglodani"
tu je naravno počeo da me gricka neki crvić, da ja to moram što pre da proverim

i tako sam umesto da isprobam novog Scotta otišao da isprobam starog GT-a
a šta fali Scottu?
pa rekoh pre par dana, odjednom mi se desna ručica kočnice približila na pola puta do cevi volana pa sam guglao i guglao i tražio pdf uputstva i youtube lekcije, i kada sam već bio reš pečen da nađem neki način da bez profi alata nekako dospem ulje, pokušam jedan od saveta sa interneta i tadaaammmm, uspelo je, sve je opet na svom mestu eto i bez dolivanja ulja

za sada
ali ovako naoružan znanjem već imam više samopouzdanja da ću rešiti taj problem i kada bude malo veći
nisam ja džabe brat od Burazera koji takve stvari drži u malom prstu, mislim, nemam još te magične moći da samo pucnem prstima i da tečnost sama prodre u paknove čim legnu i malo se raskreče ali polako, kap po kap što rekoše divlje jagode

nakon svih tih operacija otišao sam na vožnju barem sat kasnije nego što je trebalo, pa sam i ogladneo kada sam bio na sat od kuće, i tako mi se to "razvozavanje" pretvorilo u agonijicu
sutra bome neću trčat, umoran sam nakon ovih uzastopnih brdskih 15+14+17km, a i dupe sam od početka meseca solidno nažuljao jer sam i na biciklama nabio preko 500km, pa će mi dakle i nedužna bicikla presesti
obrni okreni smeši mi se dan koji će mi se do kraja možda i narugati,
ako ne budem dovoljno mudar
hmm

algoritmi & elem plus BONUS

elem, nekako sam uspeo da povežem suunto app na telefonu sa stravom s tim što mi ne treba da istu aktivnost gledam na više načina u telefonu, već na kompjuteru.
a suunto nemoš na kompjuteru osim ako snimaš uz pomoć sata.
a ja sat dao Loli pa bi mi sad trčanje sa satom odlazilo kod nje na stravu.
dok se ne vrati garmin iz servisa snalaziću se nekako, ća ću.

elem, kada sam pre par dana iz suunto app-a istovario .fit fajl, jer jedino tu opciju imaš u telefonu, i kada sam taj fajl upload-ovao na stravu, dobila se neka smejurija:
putanja je bila ista, ukupno vreme isto, ali je ukupna dužina treninga bila jedva kilometar, umesto par desetina.

elem, isto danas, nakon što sam upario dve aplikacije i završio trčanje uz suunto app, pojavila mi se u stravi aktivnost sledećih parametara:

sliku ignorišite, to je samo ilustracija umesto mape.
elem, kada sam kliknuo na opciju "correct distance" strava je na osnovu koordinata svake zabeležene tačke na putanji lepo izračunala 14.13km, i umesto tri sata po kilometru mi pošteno vratila moj trčkarajući pejs od 5'42''/km

mislim, nakon onog ludila juče bio sam u čudu što uopšte mogu da trčim, pa mi je svaka brzina bila zadovoljavajuća, a sporije baš nisam ni umeo zaista.
zato ću sutra biti preporođen a tek nastupa nekoliko lepih dana pa će biti svega i svačega, nadam se.

elem, danas su vratili vanredno stanje u gradu pa se nadam da nam neće spičiti i policijski čas preko vikenda koji je izgleda upravo uveden u prestonici, jer bi zaista bila greota da i letnje vikende provodimo u zatvorima odnosno da se za malo zraka dovijamo na prekršajne načine.

obećani bonus je na blogu o pobratimima i posestrimama iliti snajkama:

gde-su-pare-bre

promena problema

nakon jutarnjeg "progresivnog tempo trčanja" od 15km spičila me neka euforija i jedva sam čekao popodne da sednem i na biciklu, obzirom da je najavljeno zahlađenje i naoblačenje pa rekoh daj da se danas pošteno razbijem od treninga

celog dana sam mislio da će mi problem biti popeti se na Medvednik

no ubrzo se ispostavilo da je problem mogao biti puno veći:

da su one zadnje kiše padale još samo par sati duže, put na Medvednik bi u podnožju bio samo kanjon reke i ništa više, no srećom je neko u poslednji čas pljuskove povukao za rukav i rekao im aman stani, dokle više

odatle nadalje je bilo manje više po planu, s tim da sam na prvom najstrmijem delu uspona jedno tri puta rodio mečku

tačnije, prvi put sam pomislio - rodih mečku!

drugi put sam pomislio - OPET!

treći put sam pomislio - ajd sad da ne preterujem, mečku rađaš samo jednom u napornom danu, ovo ipak moraju biti samo mečići

čuo sam neki zvuk na najužem delu puta i već spreman da ispsujem svakog ko naiđe zbog koga bih morao da stanem jer jednom kad staneš na onim kamenjarima nema šanse da opet kreneš

pa ako bi me čovek pitao što sam tako ljut, rekao bih mu da valjda zna da je najgora stvar na koju možeš da naiđeš neko ko je upravo rodio tri mala mečeta u planini, u prevodu NE ČAČKAJ MEČKU

no srećom traktor je bio na nekom sporednom putu za neko boguizanožno domaćinstvo

mečići su mečići ali kad ih sve uspešno rodiš tojest ako porođaji nisu baš onesvešćujući na kraju te priroda podari mnogim lepim pogledima sa vrha, a spust po makadamu mi je bio duplo lakši nego što sam ga pamtio (kao uspon) iz onih dana kada sam tuda trčao, biće da sam ipak dodatno savladao tehnike

desna (zadnja) ručica kočnice mi se opasno primakla volanu iz čega zaključujem da je deo hidraulične tečnosti iscurio, pa sam pretežno kočio levom (prednjom) što je stvar od koje sam ranije zazirao u krivinama sa puno peska ili kamenja, no eto silom prilika uvežbah i to

sutra ću da guglam kako se to dosipa, ionako mi je taj u najavi kišni dan predviđen za servisiranje biciklova...