jučerašnja vožnja je bila kao da su mi je triCkeri trasirali, samo mi je još falilo da kufer vučem kroz potoke. ovde se vidi samo jedan bezazlen prelazak a tamo gde je bilo gusto, tačnije retko, nije mi ni padalo na pamet da pokušam da fotkam onako u vožnji.
ko bi rekao da neki prototip putokaza od stiropora i selotejpa na vrhu brda, koji pokazuje u jarugu i na kojem piše ime sela preko puta "na onom drugom brdu", istovremeno znači da taj puteljak u svojoj najnižoj tački prati korito istoimene reke (kao i tog sela) što pazi sad, ne bi ni bio neki svemirski problem da sam bio na boljoj bicikli i da je bilo sunčanih +30, nego sam bio na staroj bicikli sa semi-slick gumama i na rosuljavih +18 pa mi nije baš bila zabavna ideja da se prostrem u potok i onda se mokar po vetru vraćam kući sat vremena...
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
upisao sam još jedan netipičan dan ove netipične godine, a u nastavku ću prekopirati priču sa onog drugog bloga koji služi za NEsportske aktivnosti no u koji se opet uplela priča o rekreaciji kao načinu života:
Nikada nisam stvorio neki osećaj spram ovih "podsećanja" jer nisam ni znao koja im je namena. Naravno da će svake godine ponoviti isti datum i da ćemo svake godine od tog dana napraviti nešto novo a ne ono što je već bilo, što bi ionako bilo nemoguće jer ovo danas više nismo isti *mi* od pre godinu ili pet pa bi to nešto ponovili ipak na drukčiji način. Jedino zbog čega me je zabavila ova slika je što je osvestila da nije legenda da je "nekad davno postojalo Leto".
Pre godinu dana sam slikao ove dve frizure od trave i napisao kako nisam znao da imam brata blizanca, verovatno sam tuda trčao ili prošao biciklom u nekom minimalističkom šorcu i majici na bretele a danas se po ko zna koji put ovog "leta" predomišljam da li poneti šuškavac ili ne, stare patike koje mogu pokisnuti još par puta pa u smeće ili ipak neke novije udobnije obzirom da je nedelja pa je u izgledu malo duže trčanje i vijuganje između crnih oblaka ispod kojih vise zavesice od kiše.
I na kraju je od svega toga došlo jedno kratko razmišljanje, više zaključak, da sam svakog leta pokušavao svaki dan da iskoristim za nešto što najviše volim, i tu ne bih menjao ništa. Znate one priče o milijarderu na samrti koji kaže da bi manje radio a više uživao i da to prekasno shvata, nažalost. E pa pošto smo sada svi okruženi tim šredingerovim virusom koji je možda već drugi dan u nama, a možda i nije, pa ćemo za petnaest dana umreti, mada najverovatnije nećemo jer takve su statistike, u tom nekom mom testamentu ne mogu prigovoriti da nisam imao slobodu da dane krojim onako kako sam želeo, ali mogu žaliti za tim što sam možda mogao bolje da iskoristim te mogućnosti koje sam imao.
Kao i svi drugi, koji se vraćaju istim pločama ili filmovima po pedeset puta u životu, koji dvadeset godina zaredom letuju u istom mestu, koriste uvek isti parfem i kupuju uvek isto pecivo, ili do kraja života nose samo starke i farmerke, tako sam i ja imao neke omiljene "krugove", bilo to 80 ili 150km biciklom, ili 15 odnosno 36km na trčanju, prosto sam premalo promena napravio i dobrovoljno se ogradio iako sam imao priliku da sve to napravim mnogo raznovrsnije i lepršavije.
Ova godina mi je stoga totalno drukčija iako mi se život uopšte nije promenio, sasvim je isti kao i ranije. No nemogućnost putovanja u uvek iste gradove na uvek iste polumaratone i maratone, okrenula me novoj bicikli kojom sam "otkrio" neke neslućeno zabavne puteljke tu ispred nosa u krugu od samo 30-ak kilometara oko grada. Iako su sve prilike bile da će zbog zatvaranja granica i ukidanja svih tih događaja ovo biti jedna "dosadna" godina, ispalo je da mi je zanimljivija od tih prethodnih koje sam od proleća do jeseni živeo po istom kalupu, onih koje te uljuljkaju u trans jer radiš ono što voliš iznova i iznova, a dok shvatiš podvalu već su ti ukrale četvrtinu života jer si ustvari jednu istu godinu živeo deset puta.
Tako da, ograde su u nama, zatvor je u nama, dosada je u nama, prozore i vrata otvaramo i zatvaramo sami, prozore prema sebi i drugima i prirodi i muzici i pecivu i kiši i blatu i moru i parfemima i praznim ili ispunjenim danima i mislima. Možda ipak imam brata blizanca kao na ovoj slici, možda je on ovaj desni točak bliži putu sa frizurom iz 2019. a možda sam ja onaj levi gore bliži šumi i planini koji je tako stajao u senci sve do 2020.
Nema komentara:
Objavi komentar