najbolje da se javim s posla kad već nemam posla pa da uštedim na vremenu kasnije.
juče sam popunio kvotu dnevnog vrckanja sa jednom mini to jest ne baš mini ajd nek bude midi vožnjom tu po lokalnim puteljcima jer je toliko vremena bilo ostalo do kraja dana.
zanimljivo je kada porediš istu stazu na trčanju i na bicikli.
no tu ima jedna kvaka.
na trčanju je podloga apsolutno nebitna i gotovo je isti napor ako uz isti nagib trčiš po asfaltu ili po grbavoj zemljuštini, jedina zaista razlika je što su ti po neravnom terenu koraci malo kraći jer onako u trku biraš gde ćeš stati, plus malo više odižeš stopala pa je stoga za isti napor brzina nešto manja, ali svakako to nije "nebo i zemlja" već je poprilično sličan osećaj, ipak 18% je 18% i tačka.
na bicikli pak, isti nagib je u poređenju sa asfaltom dvostruko teži po kamenju ili peskovitim šljunkastim kamenčićima ili po zemlji razrovanoj od traktora i bujice koja se osušila i napravila kanale kroz koje moraš da se premeštaš levo-desno jer je negde trnje negde preusko a negde je jedan od dva traga kuda idu traktori suviše nagnut pa može da ti sklizne točak u stranu.
upravo sam zato bio iznenađen što sam uspeo da se popnem jednim takvim puteljkom od nepun kilometar kuda sam jednom ustrčao i strčao a jednom se spustio biciklom i nije mi delovalo ništa strašno, no to je bilo pre pljuskova možda.
juče sam u dva navrata imao onaj momenat PADOH!!! pa sam se u zadnji čas nekako izvukao.
možda je rešenje i u boljim gumama pa više ne proklizavam i ne padam u situacijama u kojim sam ranije na to maltene bio navikao, prosto vidiš da je jedva moguće proći ali ipak pokušaš i šlajfffff sledeće čega se sećaš je da ti je noga celom dužinom na zemlji a ti si se dočekao na šaku odmah pored i tražiš način da se otkačiš od spd pedala.
baš pre tri dana kada sam bio na planinskoj vožnji sa kolegom iz susedne varošice, on me je pitao "jel se ti kačiš?" misleći na pedale, i konstatovao da je sa dobrim običnim pedalama nekako lakše i sa manje panike u tim kritičnim momentima, no takvih momenata ima nekako premalo u odnosu na svo potrebno vreme da se dođe do traila i da se asfaltom vrati u grad, a tada mi zakačene sprinterice puno više znače.
posebna tema bi mogla da bude i razlika između pešačenja i trčanja istom stazom, jer kada se jednom zagrejem i uđem u fazon sasvim mi je neprimetan svaki nagib i podloga dok god mi se trči, a kada istom tom stazom krenem na pešačenje u nekom umornom danu, prosto mi dođe neverovatno PA JA SAM OVUDA USTRČAO a pogledaj me sad, čak sam i štap odlomio i jedva se pomeram uzbrdo...
eto koliko jedan dan može biti drukčiji od drugog.
juče sam popunio kvotu dnevnog vrckanja sa jednom mini to jest ne baš mini ajd nek bude midi vožnjom tu po lokalnim puteljcima jer je toliko vremena bilo ostalo do kraja dana.
zanimljivo je kada porediš istu stazu na trčanju i na bicikli.
no tu ima jedna kvaka.
na trčanju je podloga apsolutno nebitna i gotovo je isti napor ako uz isti nagib trčiš po asfaltu ili po grbavoj zemljuštini, jedina zaista razlika je što su ti po neravnom terenu koraci malo kraći jer onako u trku biraš gde ćeš stati, plus malo više odižeš stopala pa je stoga za isti napor brzina nešto manja, ali svakako to nije "nebo i zemlja" već je poprilično sličan osećaj, ipak 18% je 18% i tačka.
na bicikli pak, isti nagib je u poređenju sa asfaltom dvostruko teži po kamenju ili peskovitim šljunkastim kamenčićima ili po zemlji razrovanoj od traktora i bujice koja se osušila i napravila kanale kroz koje moraš da se premeštaš levo-desno jer je negde trnje negde preusko a negde je jedan od dva traga kuda idu traktori suviše nagnut pa može da ti sklizne točak u stranu.
upravo sam zato bio iznenađen što sam uspeo da se popnem jednim takvim puteljkom od nepun kilometar kuda sam jednom ustrčao i strčao a jednom se spustio biciklom i nije mi delovalo ništa strašno, no to je bilo pre pljuskova možda.
juče sam u dva navrata imao onaj momenat PADOH!!! pa sam se u zadnji čas nekako izvukao.
možda je rešenje i u boljim gumama pa više ne proklizavam i ne padam u situacijama u kojim sam ranije na to maltene bio navikao, prosto vidiš da je jedva moguće proći ali ipak pokušaš i šlajfffff sledeće čega se sećaš je da ti je noga celom dužinom na zemlji a ti si se dočekao na šaku odmah pored i tražiš način da se otkačiš od spd pedala.
baš pre tri dana kada sam bio na planinskoj vožnji sa kolegom iz susedne varošice, on me je pitao "jel se ti kačiš?" misleći na pedale, i konstatovao da je sa dobrim običnim pedalama nekako lakše i sa manje panike u tim kritičnim momentima, no takvih momenata ima nekako premalo u odnosu na svo potrebno vreme da se dođe do traila i da se asfaltom vrati u grad, a tada mi zakačene sprinterice puno više znače.
posebna tema bi mogla da bude i razlika između pešačenja i trčanja istom stazom, jer kada se jednom zagrejem i uđem u fazon sasvim mi je neprimetan svaki nagib i podloga dok god mi se trči, a kada istom tom stazom krenem na pešačenje u nekom umornom danu, prosto mi dođe neverovatno PA JA SAM OVUDA USTRČAO a pogledaj me sad, čak sam i štap odlomio i jedva se pomeram uzbrdo...
eto koliko jedan dan može biti drukčiji od drugog.
Nema komentara:
Objavi komentar