nakon doručka tojest torte, trebalo je istresti te kalorije iz guzice a trebalo je otići i u rođendanski provod pa sam osmislio takvu žurku da ću Lolu voditi na sladoled na Divčibare, s tim da će do gore morati da ode biciklom kao i ja. gore smo se predomislili i umesto sladoleda uzeli kokakolu od dva litra, seli na ivičnjak od samouslužne benzinske i cirkali 20 minuta posmatrajući bagere na gradilištu preko puta. možda bi pogled na ski stazu bio bliži rođendanskom ugođaju ali svi znamo koliko muškarci vole bagere a ionako sam ja častio pa sam mogao i da biram kafanu.
na kraju sam sa užasom shvatio da sam mrtav gladan uleteo u kuću nakon 98km zaboravivši da šacnem na kilometražu i da nekim polukrugom drugim ulicama zaokružim na stotku, pih. pred kraj smo se zadnjih 20km malo razdvojili zbog pomenutih napuštenih životinjica koje je trebalo nahraniti i sipati im vode, pri čemu su danas bili veoma privilegovani jer im je sa divčibarske vojničke česme stigla bistra voda sa izvora, brke da poližeš.
nema ništa lepše nego kad tako proširiš žurku na one kojima je najpotrebnije a Lola nikad nije bila škrtica pa sam poželeo da pojedem pola od svega što je iznela iz supermarketa u jednom mestašcetu kad smo se spustili u ravnicu. no kući je čekala jagnjetina u rerni tako da sam imao čime da se tešim i razlog da se radujem povratku kući :-)
što se tiče treninga nije ovo bilo nešto od čega će ikoga da bole noge, izlet vožnja je više podsećala na planinarenje nego na recimo trčanje, ako neko shvata poređenje, no nema veze, godina je svakako kilava i kljakava i retko koga boli briga da li je na usponima u proseku pritiskao pedale sa 150 ili 160W, bitno je da se okreće i da je čovek zadovoljan.
Nema komentara:
Objavi komentar