poželim da stignem da nešto zapišem na blog i onda krene trauma za traumom, traži po svesci gde sam to bio pre dva dana, jer se sve prebrzo odvija, onda shvatim da nema ni u svesci nego moram da nađem u nekoj aplikaciji gde sam snimao treninge, a ako nema ni tamo nego sam npr. vozio sa ciklomasterom onda otvaram fotografije da se prisetim kuda sam tačno prošao.
onda shvatim da fitografije (*) nisu sinhronizovane pa tražim telefon da bih prebacio sa podataka na wifi i otvorio photos, onda krene sinhronizacija kojoj treba deset minuta i usput shvatim da telefon mora na punjač, i dok sve to izređam već je prošlo onih deset minuta kojima sam se radovao jer sam ih negde uglavio za blog.
* ovo je ispala štamparska greška no fitografija je dobar naziv za zapis o aktivnostima poput onih .fit fajlova koje neke aplikacije koriste.
elem jučerašnja neodblogovana vožnja nije bila ništa posebna osim što sam sastavio dva puteljka relativno blizu, toliko blizu da sam tuda i trčao, no ili jednim ili drugim i nikako u glavi nisam skontao na kojem se to mestu spoje, a sada je tu jedan mali delić i asfaltiran (veliki delić?, mladen delić?) pa olakšava orijentaciju "sreću se kod asfaltića".
ali zato juče, da te bog sačuva.
pre par nedelja sam video jedan putokaz koji me je zaintrigirao i na karti sam nekako uspeo da pretpostavim kuda bi to trebalo da se provuče, iako se od silnih šuma ništa ne vidi pa satelitski snimak govori da se put gubi ovde i opet pojavljuje onde, no hajde.
to ide tako nekako da treba da se popnem sa 490 na 790 metara nadmorske u 4.5km što zvuči skroz okej, s tim da sam mislio da sam negde oko 400 a ne već na 490, no tim bolje, neće biti prestrmo. prvi deo je kao iz bajke, ideš uz planinsku rečicu kroz šumu, bujice su na puno mesta odnele deo puta ali to je na brzaka sve nasuto šoderom i stenčugama uz sam vodotok, tako da može da se prolazi i kolima a kamoli biciklom.
šlag na torti ili radije govno na šlagu je bio nedostatak puta (?) u koji sam uleteo pod ručnom pa sam malo stajao i pratio šta oni uopšte rade, i na kraju sišao u rupu i iza bagera i jednog od radnika izgurao biciklu na drugu obalu, odakle me je čekao još samo jedan da-te-bog-sačuva uspon i spust do kuće.
tek kada sam sve prebacio i završio shvatio sam da sam napravio skoro 1400m uspona pa eto objašnjenja zašto je tako mali prosek, dobro da je sve bio asfalt bila bi druga priča a ustvari me najviše kao i uvek uspore nizbrdice po makadamu jer je nakon silnih pljuskova sve presuto i zasuto dinama pd kamenčića i peska u koje se zaglibiš pa bicikla radije ide tamo gde ona hoće umesto gde bih ja želeo.
nevermind, preživeh.
onda shvatim da fitografije (*) nisu sinhronizovane pa tražim telefon da bih prebacio sa podataka na wifi i otvorio photos, onda krene sinhronizacija kojoj treba deset minuta i usput shvatim da telefon mora na punjač, i dok sve to izređam već je prošlo onih deset minuta kojima sam se radovao jer sam ih negde uglavio za blog.
* ovo je ispala štamparska greška no fitografija je dobar naziv za zapis o aktivnostima poput onih .fit fajlova koje neke aplikacije koriste.
elem jučerašnja neodblogovana vožnja nije bila ništa posebna osim što sam sastavio dva puteljka relativno blizu, toliko blizu da sam tuda i trčao, no ili jednim ili drugim i nikako u glavi nisam skontao na kojem se to mestu spoje, a sada je tu jedan mali delić i asfaltiran (veliki delić?, mladen delić?) pa olakšava orijentaciju "sreću se kod asfaltića".
ali zato juče, da te bog sačuva.
pre par nedelja sam video jedan putokaz koji me je zaintrigirao i na karti sam nekako uspeo da pretpostavim kuda bi to trebalo da se provuče, iako se od silnih šuma ništa ne vidi pa satelitski snimak govori da se put gubi ovde i opet pojavljuje onde, no hajde.
to ide tako nekako da treba da se popnem sa 490 na 790 metara nadmorske u 4.5km što zvuči skroz okej, s tim da sam mislio da sam negde oko 400 a ne već na 490, no tim bolje, neće biti prestrmo. prvi deo je kao iz bajke, ideš uz planinsku rečicu kroz šumu, bujice su na puno mesta odnele deo puta ali to je na brzaka sve nasuto šoderom i stenčugama uz sam vodotok, tako da može da se prolazi i kolima a kamoli biciklom.
tamo gde sam stigao da odvojim oči od terena i malo zvernem okolo mogao sam da se punih pluća nagledam planina i prelepih pejzaža, no tu sledi jedna matematička glodalica.
nakon što sam se odvojio od rečice (prerano!) usledio je uspon i svo oduševljenje mi je splasnulo kao ona stvar u hladnoj vodi. ako u 4.5km treba da se popneš podosta nadmorske, a u prva 2km si vijugao uz potočić, to ne znači ništa drugo nego da si sav uspon ostavio za drugo poluvreme koje se naravno oteglo kao gladna godina.
20 minuta oranja uz kamenje sam se nekako popeo na glavni put do kojeg sam imao jedno pet intervala od po minut na najmaksimalnijem mogućem intenzitetu.
i posle se čovek pita zašto je umoran od vožnje od samo 64km, za koju mi je trebalo čitavih 4 sata, ali koja je bila lagana gde god je to moglo.
pa zato što si sveukupno na još par uspona nakupio 10 minuta maksimalnog napora, a to je skroz obrnuto od onoga što je neki endurance monster navikao, da drži isti tempo u nedogled.
šlag na torti ili radije govno na šlagu je bio nedostatak puta (?) u koji sam uleteo pod ručnom pa sam malo stajao i pratio šta oni uopšte rade, i na kraju sišao u rupu i iza bagera i jednog od radnika izgurao biciklu na drugu obalu, odakle me je čekao još samo jedan da-te-bog-sačuva uspon i spust do kuće.
tek kada sam sve prebacio i završio shvatio sam da sam napravio skoro 1400m uspona pa eto objašnjenja zašto je tako mali prosek, dobro da je sve bio asfalt bila bi druga priča a ustvari me najviše kao i uvek uspore nizbrdice po makadamu jer je nakon silnih pljuskova sve presuto i zasuto dinama pd kamenčića i peska u koje se zaglibiš pa bicikla radije ide tamo gde ona hoće umesto gde bih ja želeo.
nevermind, preživeh.
ps
onog dana kada sam obećao, nisam ipak otišao na trčanje nego sam na jutjubu gledao kako se otvara motor od usisivača i kako se isti čisti, možda je to bilo još korisnije nego da sam otišao na još 9km bespotrebnog truptanja tamo-vamo.
onog dana kada sam obećao, nisam ipak otišao na trčanje nego sam na jutjubu gledao kako se otvara motor od usisivača i kako se isti čisti, možda je to bilo još korisnije nego da sam otišao na još 9km bespotrebnog truptanja tamo-vamo.
Nema komentara:
Objavi komentar