tačnije tri.
ali ne tri u jednoj nego tri u dve,
one dve što su dve u jednoj.
jedna bitka je ya (taman naviknem da su mi z & y zamenjeni pa krenem opet da grešim kad se vratim na windows) koljeno i ta bitka deluje (!) da ide nabolje,
a druga bitka je za brojeve.
e ta druga bitka su dve bitke,
jedna je za godinu a druga za životnu statistiku.
naime sa jučerašnjih iznenađujućih 8km sam stigao do 62 u novembru ali obzirom da sam pola meseca bio polupokretan, to i nije tako jadno.
druga bitka je da se spreči kontinuirani pad kilometraže koji je svakako morao krenuti nakon što sam u
2018. pretrčao skoro 6000km, no posle
2019. i 4100km tojest logičnog predaha, između ostalog i zbog prestanka trka (korone, sranja) sam dodatno smanjio trčanje i povećao bicikliranje pa je
2020. spala na 3300km, zatim je
2021. pala na 2500km, dalje je
2022. sišla na 2000km
da bi se protekla godina završila sa 1400km.
tačnije 1403km i odatle nikako ne bi smelo da siđe ni kilometar naniže nego je ove godine potrebno prekinuti trend, pa makar za kilometar.
to je ono kada dotakneš dno pa se nadaš da ispod nema šanse sići
osim da odeš pod zemlju a za to mi je nekako rano,
koliko god mator da jesam.
evo sa krajem novembra sam stigao do 1217km što znači da bih u decembru sa 31x6km stigao tačno na onih 1403km od prošle godine.
naravno da, ako koleno nastavi da se popravlja, neću imati razloga da stalno trčim samo 6km, no ako budem trčao po više, moći ću da uzmem i neki dan pauze, pa ostaje pitanje dokle ću moći da povećavam kilometražu.
sa nekih 8-10km bih opet ostajao na kursu uz svaki treći ili četvrti dan pauze, a ako bih u drugoj polovini decembra mogao da potegnem i 14-17km to bi bitno promenilo stvar, na stranu što bi me i moralno & emotivno vratilo tamo gde verujem da bih još uvek mogao da budem. the struggle continues.
Nema komentara:
Objavi komentar