NISU Pripreme :-)

u nekim narodima umesto cik-cak kažu zig-zag.

mada mi se to ne dopada, nekako mi nije dovoljno cik-cak-asto.

a ja sam prek-juče-danas napravio cik-CIK-cak.

što bi trebalo da znači da sam juče CIK-nuo od napora :-)

bila su dva trčanja, pa bicikla,

pa još dva trčanja, pa bicikla...

e, ali!

dovoljna je samo jedna mala promena, razlika, pa da sve ne bude ISTO.

dovoljno je da sam nakon Prvog Trčanja, promenio Drugo Trčanje.

umesto 19km sam ubacio 28km, čudan profil i klizavu podlogu.

to jest, podloga nije bila ništa neuobičajena,

nego sam ja, misleći da ću ići uglavnom po asfaltu,

uzeo neke "ćelave" patike, i u njima zapucao u led i blato

(zavisno da li je puteljak osunčan ili u senci).

tako da sam se proveo kao "bos po trnju", ovaj, kao bos po ledu!

pre 4 dana sam nakon JAKO lagane POLU-dužine na trčanju 

odmlatio više nego solidan tempo na bicikli, 

a jutros sam odmah video da nakon jučerašnje

NIKAKO-lagane i prave (2h40') dužine na trčanju,

nema šanse da se osetim na bicikli preporođen :-(

tako da mi je bicikla poslužila samo kao dan odmora.

kviz:

ima li šta bolje, nego kad najave max 8°C a bude 13°C?

pa ima! bolje je da je bilo 12°C, ali sa duplo manje vetra ;-)

par puta sam zamalo sleteo sa bicikle, ili mi se bar tako učinilo.

no hajde, da ne kukam.

bar se sada (uveče) osećam puno odmornije,

pa će valjda sutra "pasti" neko zanimljivo trčanje, ili bicikla.

no to još uvek ne znači da sam ja na nekakvim Pripremama :-P

kako bilo, ovde se razišao smog i osvanulo je religijsko pomirenje!

napokon je svima došla 2013-ta, i realistima i ANTI-kalendarcima,

i sada ponovo možemo da živimo normalno :-)

s tim da će zadrti pravoslavci sutra da preskoče "par" datuma,

pa će im odjednom nakon 01.01. 

(prvog januara, noćas svečano dočekanog)

sutra osvanuti 15.01. i povratak u surovu realnost.

pravoslavlje ih neće spasiti od redovnog posla, i radnog utorka :-)

SVI koji su kao "poverovali" da je danas došla Nova Godina,

sutra će ti reći da je 15-ti Janurar. 

gle, vratili se u život...

- a gde su bili 14 dana?

(jel to još jedan kviz?)

- pa valjda NA PRIPREMAMA ??!!! :-)

lud protiv zbunjenog, foto-finiš

sinoć na kraju Dnevnika u sažetku glavnih vesti reče spikerka
kako je Srbija pobedila Koreju na EVROPSKOM prvenstvu u rukometu!

ne znam kada su Koreju primili u EU,
no to nam je valjda dovoljan znak da nas neće nikad.

no zato smo odlučili da postanemo katolici,
igramo na poslednju kartu?

naime, večeras ista spikerka reče kako je
noćas doček PRAVOSLAVNE nove godine!

pa jebote ko je ovde slavio pre 13 dana novu godinu,
zar nije svirao Električni Orgazam na trku republike,
zar u Valjevu nisu svirali Neverne Bebe i Miki Jevremović?
dakle to su sve čisti KATOLICI bili, kao i kompletna publika?

pa zašto im onda ne rekoste da se strpe još 13 dana,
ako žele da čekaju PRAVOSLAVNU novu godinu?

i šta je to uopšte Pravoslavna Nova Godina?

biće neko, žena, aždaja, ideja, utvara, ideologija?
jel to Nova Godina koja se krsti prvo na desnu stranu?

ajde ako je lokalna Crkva zbunjena pa "živi u prošlosti"
(za njih je danas još uvek 2012-ta, pa ti vidi...),
ali što je Državna TeVe načisto poludela, 

za to već nemam objašnjenje.

i tako svi kao u igri "moj te ganja oko panja" trče u krug,
Nova Godina juri Božić koji beži od neke druge Nove Godine,
a to sve naša nacionalna televizija proglasi za krstaški rat!

auuu, pa tek sad kapiram zašto napolju pucaju!!!!
ludi sa zapada, zbunjeni sa istoka, koji li će me prvo ubiti?
odoh i ja do trafike, da kupim neki topčić.
čisto ono, za samoodbranu.
i od jednih, i od drugih...

Tudan Čekst...

jel ste ikad vi čitali Zlične Sajebancije?
dakle, Trenem ja na Krening, 

a Hbog Zladnoće rekoh da Beću Niciklom.
idem da Prčim Teške, uglavnom po Prdskim Brofilima.
nakon Kekoliko Nilometara sam upao u Ked i Laljugu, i Pamazao Zatike.
Pisam se Nokolebao, nego sam Dastavio Nalje, Zrema Papadu.
Krolazili su Pilometri, a ja sam Drčao Talje.
kad sam stigao u Trajnu Kačku, okrenuo sam Krema Pući.
trčeći po Aleđenom Zasfaltu, Katike su mi se Plizale.
Vbog Zetra mi je bilo Sladno po Htomaku.
Sekoh Rebi - PRema Nedaje! Tuti i Ćrpi, Dazi Galje!!!
čim sam Košao Dući, Pavalio sam na Nivo.
popio sam Lva Ditra, i Zvrsto Časpao.
Brilikom Puđenja, Inula mi je SIdeja - da Bišem Plog!?
rezultat je Vred Pama, Vikad Niđen na Pomaćim Drostorima.
Grosto Penijalno! :-)

brdski bicveklizam i planinsko trčanje

jel nisam skoro imao takav naslov? 

ne volim da se ponavljam...

juče me na bicikli prolazi auto koji vuče prikolicu, koja je sva našarana slikama velikih posuda od lima i sa velikim natpisom Kazandžija Taj i Taj. gledam za njim i jedan od tih kazana na slici mi se učini kao kanta, i pomislim evo šta je taj čovek po zanimanju: KANTAutor. 

vozim dalje i smejem se sam sa sobom kao budala.

a danas vidim na Podravka tegli dvojezični naptis: Cikla - Cvekla. 

pa bi-cikla je hrvatska reč, uskliknuh! 

a naš prevod je BiCvekla?! 

otkud može u srpskom biti cikla, nema šanse? 

popodnevno trčanje je pak bilo "hladan tuš"...

za razliku od jučerašnje bicikle, ups, bicvekle, na kojoj me je oprao onaj pravi hladan tuš baš na najgorem mestu (spust sa brda) tako da sam se isprskao za medalju i smrzao za pehar (srećom da nisam još i pao, inače bih ušao u novčane nagrade), na tom treningu je bez obzira na zimske uslove sve išlo kao po loju a najprijatnije su me iznenadile noge koje su gazile po pedalama kao da je leto. dakle prijao im je prethodni dan i 2.5 sata na nogama (nepuna 2h trčanja i pola sata planinarenja uz poluokomito brdo)? zanimljivo...

dakle taj tuš. 
pa ništa, zamislio ja da ću danas ići nešto kraće, a moja trčanja su sva podeljena na brojki od 20-ak km, odnosno na trajanju od sat i po. sve ispod toga se računa u "nešto kraće" a sve preko je "nešto duže". to je sva filozofija. dobar plan treninga mora da podrazumeva varijacije pa tako izmenjujem kraće i duže koliko god mogu, osim ako ne odlučim da mi je suprotan pristup dramatično zanimljiviji.

i posle desetak minuta vidim ja da vreme prolazi, a kilometri ne baš. hmm? da sam juče trčao, pa hajde, no nakon bicikle (koliko god energična bila) sam obično odmorniji za trčanje od ovog kako sam se danas osećao. verovatno je kriva torta koje je previše ostalo pa smo jeli kao svinje da se ne baci, što je podrazumevalo tortu za doručak i tortu za užinu :-) ko ne crkne od loše hrane, crći će nešto kasnije na trčanju, a u ovoj kući čak i kučići vole da krckaju kukuruzne pahuljice (ekvivalent junk food-a za životinje):

plan sam ipak zadržao jer nisam prosto ni stigao da smislim nešto bolje, otrčao sam 4.5km po ravnjikavom terenu i nastavio jakim tempom uz ravnomerno brdo od 3.7km. svaki km je prošao 10-15'' sporije od zamišljenog ali bar nisam pokušavao "glavom kroz zid" tako da me nisu noge bolele koliko bi me bolele da sam pokušao da trčim navijen na određenu brzinu. još tu kad dodaš neočekivani led u svim zavučenim krivinama, dobiješ 19 minuta više nego teškog treninga, nakon čega mi je pola sata trčkaranja nizbrdo nazad kući baš prijalo.
 
plan (nad-Plan) je bio da sutra budem odmorniji nego danas, no sada više nisam ni u to siguran :-) no dobro, čak i na ovakvim nogama mogu da otrčim "nešto duže" (sećate se?) pa koliko potrajem. obzirom da sam ove godine otrčao već 3 predugačke dužine i na trčanjima savladao preko 2000m uspona, svako "prosečno" trčanje će biti dovoljno da ogladnim za nedeljni ručak i dekontaminaciju od sve ove prasetine. mislim da ćemo najverovatnije da ubacimo jednog lososa u solarijum, pardon, u pećnicu.

nikakav biCVEKLizam ne dolazi u obzir jer je najavljeno ledeno jutro i kišan nastavak dana (baš da vidim i to čudo...) a i Lola je u zadnjih 6 dana trčala 3x tako da je opet postala prava maratonka. bilo je to 8+7+7km, dovoljno da sutra i ona raspali "nešto duže" a videćemo šta je to Duže po njenom kriterijumu.

peške

juče sam napravio izuzetak!

naime kad god i gde god idem na trčanje, ja uvek sve TRČIM.

jednostavno ne postoji toliko oštar put ili staza, 

uz (niz) koju bih MORAO da hodam.

ali, nakon onog "ludo brzog treninga" (trejdmark Božo Sušec) u sredu,

juče sam krenuo na trčkaranje sa posebnim planom.

otrčaću lagano uz/niz onih par strmih kamenjara kuda najčešće idem,

dalje ću uz reku Gradac da nastavim još par kilometara,

i onda ću da se uspenjem na Jerinin Grad, onako kao planinar.

to bi otprilike bilo posred ovog grebena, do najviše tačke tj one gore šume.

nisam se skroz šetkao nego sam pokušao da se pristojno brzo uspnem,

grabio sam rukama za drveće i puzio uz stene veće od mene,

najviše pazeći da se ne okliznem po mokrom kamenju ili zemlji/blatu.

ipak je najvažnije ne polomiti leđa u slobodnom padu od 200m.

otprilike ovako je to izgledalo na pola uspona, 

negde između 2 stenovita dela. mislim da bi mi spust bio 

puno teži, jer bih svo vreme imao pred očima ovu provaliju,

a ovako je ipak puno lakše, ako samo gledaš u zemlju ispod sebe!

evo ga još poslednji pogled sa vrha, 

i odavde sam nastavio da trčim nazad do kuće.

total sam ostao 2h30' na treningu/izletu, 

od čega sam tačno pola sata proveo u planinarenju i fotografisanju,

i uz dodatnih par kratkih pauza 

(dotezanje patika, neke druge fotografije, 

ceđenje znoja iz trake na glavi, i sl.)

računam da sam u trčanju proveo čistih 1h50.

e sad probaj bez Garmina da tačno izračunaš koliko je to kilometara...

pretpostavljam negde 18-19, jer kad odbijem ovo planinarenje

ostane činjenica da sam na ostatku trčanja imao puno više spusta nego uspona.

ručak s predumišljajem

10. 01. 2013. 04:52h | Telegraf

"Smatra se da je više od pola stanovnika Srbije (4.000.000 ljudi) u toku božićnih praznika pojelo barem pola kilograma prasećeg pečenja. Prema tome, ispada da se na Božić u Srbiji pojelo ravno 2.000 tona prasetine."

2,000 tona
= 2 miliona kg
= 100,000 prasića od 20kg
ili 50,000 prasića od 40kg

činjenica da je ubijeno između 50 i 100 hiljada životinja,
samo da bi se Srbi dobro proveli u vreme praznika,
uopšte mi se ne dopada...

Supperman

ako niste primetili i shvatili na prvu loptu,
supper-man nije isto što i super-man,
i to bi bio čovek koji voli da večera :-)
ja pak ne volim da večeram, mada mi se često omakne ;-)
no danas sam odlučio da budem Supermen (piši kao što govoriš).
evo zašto.
ima taj krug od 15km koji prolazi iznad provalije u kojoj je Manastir Ćelije,
i koji povremeno otrčim u nekom Tempu, uglavnom.
obzirom da je profil tog kruga "dramatično histeričan",
(time hoću da kažem kako nije obično histeričan, nego auuuuu...)
taj Tempo po pravilu ispadne Nesuđeni Tempo, iliti Fartlek.
puls leti gore-dole, noge trče čas sporo čas brzo,
a napor varira od prividno odmarajućeg do prividno umirućeg :-)

prošle godine sam prvu polovinu tog kruga otrčao sa Mladenom Čižićem,
jednu od kraćih varijanti (on je rekao da trening duži od 1h "nema smisla")
a pre dve godine sam ga prošao sa cenjenim kolegom King Pong-om
(on je pak zahtevao "trening od 1h20-1h25" pa smo morali da ubacimo dodatak)
kao i sa Mačkoslavom s kojim sam pak otrčao sve off-road što se tu može naći,
a izbacili smo asfaltni deo "preko brda" jer nam je bio "na pogrešnoj strani".

btw često se pitam ko će mi biti sledeća žrtva na tom krugu,
ali mi se nešto slabo javljaju dobrovoljci :-)

e sad, ja bih tu da napravim neku analizu, ali ne mogu tako lako.
naime stari garmin fajlovi su mi zarobljeni u starom kompjuteru,
a pošto imam samo jedan monitor onda mi je "tlaka" da to sad premeštam...
samo da bih došao do par fajlova i podataka.
prosto mi je lakše da kupim novi monitor :-)
no i to će malo sačekati, nemam ni za kupovinu višak inspiracije.

ali zato imam podatak iz sveske, jer j.b.š sve komputere,
ako u svesku sve lepo ne zapišeš, nisi ništa uradio.
u te tri sveščice se napazi poslednjih 20-ak godina
(isuse zar sam toliko star???)
svih naših treninga, sa najosnovnijim podacima vreme-dužina-dojam.
i sveska kaže da sam tog martovskog popodneva,
par sati pre nego ćemo navaliti na Tamno Nikšićko,
cenjeni kolega i ja taj krug omlatili za 1h25'. šta to znači? ništa!
jer nisam to ni znao kada sam pošao na trčanje.
polazak je ionako bio neuobičajen jer sam sa Lolom truptao prvi kilometar,
i kad smo se razdvojili (ja na zapad, ona na istok)
to je već bilo 6 minuta na štoperici. dakle negde 1.5-2 minuta "viška".

nastavak treninga je išao uobičajeno,
uz oštre uspone mi se činilo da stojim u mestu,
a nizbrdo se nisam baš rastakao kao pinokiJo.
pa sam računao da neće biti neki personal best,
iako sam imao što bi u trčanje.rs rekli "pozitivan fidbek" :-)
znate onaj osećaj kada nakon što uspon sa oštrog preraste u blag,
kad vam se koraci sami produže, i prosto neočekivano ubrzavate.
poput dodavanja gasa u autu, kad vam se leđa zalepe za sedište :-)

e imao sam taj dobar osećaj, da noge onako lepo "vuku",
što je značajno iz drugog razloga - kao potvrda da su se odmorile od
prethodna dva dana, trčanja od 3h15' i bicikle od 3h na minus temperaturama.
dalje od toga nisam ništa znao, jer OVAJ krug nikada ne trčim u OVOM smeru,
ni sa OVIM dodatkom, kažem da se to dogodilo samo jednom,
eto jer je određeni kolega "naručio" brdski trening određene dužine.

i tako, ustrčao sam, pa strčao, pa ustrčao, pa strčao, pa...
malo se klizao jer sam uzeo IZRAZITO road patike sa "ćelavim" đonom
a ova varijanta podrazumeva zeznut spust po kamenjaru...
pokušavao da obračunam prolaske no nije mi baš išlo, rekoh,
i tek kad sam se dokopao onih asfalta pred kraj,
malo mi se to iskristalisalo, i rekoh, nije loše!!!
(i reče Sale "neka bude brzo", i, bi brzo!)

za poslednjih 4.5km sam ostavio 20 minuta no to je prošlo za 19,
iako sam mogao da to namažem i za 18. no nije mi se nigde žurilo.
total treninga je ispao 1h22, naspram onih 1h25 pre dve zime.
1h22 sa uračunatim onim prvim kilometrom od 6' sa Lolom.
i tako, zaključio sam da nisam loš.
jerbo, ovo danas je 'ladno moglo i za 1h20!

te godine (2011) sam već sledećeg vikenda (nakon tog treninga)
istrčao NS polumaraton za 1h20,
par meseci kasnije pobedio Helenu Javornik na trci 5km,
i istrčao jedan od svojih najlošijih Plitvičkih maratona, za 3h02'.
niko me nije terao da na 3 i 2 dana pred maraton otrčim 2 trke,
ali eto tako se dogodilo, i, nije mi žao! jednom se živi :-)

danas me je fasciniralo kako sam lako trčao, a tako brzo.
pre samo dva dana sam trčao jednu od najsporijih Dužina IKADA,
i kao i uvek kada nam se događa nešto krajnje sporo, krajnje loše,
pomislimo "bože, da li ću ikada opet potrčati onako brzo? ajoj?"
no naravno, to se dogodi, a često se dogodi i ODMAH ZATIM,
baš iz razloga jer nas je taj "prespori" trening odmorio.
pa eto. opet sam brz, lep, mlad i opasan.
još samo da vidimo dokle će trajati... :-)

"Stewanjdan" (kolokvijalno)

STEFAN, STEVAN, STJEPAN, SVETI STEVAN...

"Blagdan sv. Stjepana (Sjepanje) slavi se u Katoličkoj Crkvi 26. prosinca, drugog dana Božića i državni je blagdan u Republici Hrvatskoj i nizu drugih država. U pravoslavnim crkvama slavi se 27. prosinca, a ako se koristi julijanski kalendar, onda je to po gregorijanskom 9. siječnja."

"А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу."

"Његове последње речи су биле - Господе, не урачунај им грех овај!"

TO JE BIO CRKVENI SVETAC, A OVAJ SLEDEĆI JE PARTIZANSKI SVETAC

Ovo kažem bez ikakve ironije, tek da napomenem...

Svaki čovek ima svoje zasluge i pravo da ga njegovo okruženje proglasi za posebnog.

"У ноћи 23/24. фебруара 1942. године упао је у четничку заседу и у борби био заробљен. Четници су га предали Немцима у Шабац, а нешто касније је пребачен у Ваљево. И поред двомесечног мучења, Стево се херојски држао пред непријатељем и није рекао ни једну реч. Због чега је осуђен на смрт вешањем."

"Обешен је у Ваљеву 22. маја 1942. године. Непосредно пре погубљења, пред масом која је доведена да гледа вешање, гласно је изразио подршку Комунистичкој партији Југославије, Црвеној армији и узвикивао антифашистичке пароле. Обешен је 15 минута раније него што је било предвиђено."

"У Ваљеву је 28. октобра 1960. године подигнут Споменик борцима револуције у лику Стевана Филиповића, аутора Војина Бакића. Поред споменика у Ваљеву, подигнут је сличан споменик и у његовом родном Опузену, који је срушен 1991. године, од стране хрватских националиста. Реплика његове фотографије са уздигнутим рукама на вешалима налази се у природној величини у згради Уједињених нација.^[1] Током Народноослободилачког рата, погинула су и два Стевина рођена брата - Никола и Шимун Филиповић."

Jbg, nešto je dobro celim Ujedinjenim Nacijama a nije dobro samo njegovim zemljacima, pa ti budi pametan. Zanimljiva je paralela sa onim prvim svecem, jer je i Steva FIlipović kao poslednje reči uzviknuo "smrt fašizmu, sloboda narodu", naravno uzaludno kao i Sveti Stevan, jer fašizmu nikada nije odzvonilo a kao potvrda je baš njegov srušen spomenik u Opuzenu, kao i bista u Valjevu ispred Doma Kulture koju je neko uništio prošle godine. Tamo ga računaju kao partizana, ovde kao hrvata, ispade da se nikome ne sviđa taj heroj...

"Stephen's name is derived from the Greek language Stephanos, meaning CROWN."

Dakle ako Stefan na grčkom dolazi od reči KRUNA, onda je svaki Stefan u stvari Krunoslav, samo bez prevoda. Nešto poput onoga da je puno egzotičnije detetu dati ime Adrijana a nikako Jadranka, Anđela a nikako Anđelka. Ako je ime strano iliti uvozno, valjda onda i dete zvuči uvozno, prosto konvertibilno :-) A to mnogo znači u ovo vreme kada svako želi da iskoči iz sopstvene kože anonimnosti i jednakosti. Svako mora da je nešto posebno, pa ako još može najposebnije, e onda je to bingo. Valjda zato u poslednje vreme deca dobijaju ista imena kao kučići i papagaji...

Eto jedan mali tek onako uvodni tekstić pred trčanje, jer danas je OPET neradni dan, bogu hvala, kao i Gregorijanskom i Julijanskom ortaštvu ili možda nesporazumu, pa obzirom da je Sv.Stefan slava Lolinog tate, danas eto i mi proslavljamo u totalno neradnom duhu između svih ovih silnih novih godinâ, božićâ, i ostalih zabušavanja na poslu.

Pošto sam juče (08.01.) prekršio jednu od 10 zapovesti korišćenja Fejsbuka, od danas sam opet u kućnom FB pritvoru! No pošto mi je nakon prethodnih mesec dana robije ovo druga opomena, ovaj put moram da pauziram dva meseca, dakle najranije što mogu da se "vratim" na FB je 8. Mart :-)

Usput se izvinjavam svima kojima sam ostavio komentar pa sad njihovi odgovori "vise" kao da poput ludaka razgovaraju sami sa sobom, no šta ćeš, to je cena druženja sa ludacima. Idući put budite pametni i ne prihvatajte od mene nikakav zahtev, koliko god vas budem preklinjao :-)

božić (Živeo Cezar!)

Koji god je danas bio datum po kojem god kalendaru, trebalo je iskoristiti činjenicu da je neradan dan, državni praznik. Mnogi zloupotrebe onaj običaj da je "na Božić dobro nešto započeti" pa se tako događalo da tog dana tresnemo i najveću Dužinu, jer kad ćeš ako ne baš u danu kada 1) em ne ideš na posao a 2) em te kod kuće čeka pečenje :-)

Pre nekoliko godina sam trčao tog "25-og Decembra po Julijanskom Kalendaru" dužinu od 42km, i nakon nekog vremena slučajno to napomenuo Bokiju (Mariću), koji je odmah uskliknuo "pa i ja sam tog dana trčao dužinu 42km, na Adi!" :-) Da stvar bude zanimljivija on je valjda to išao 3h15 po ravnom, a moja je bila 3h16 sa 250m blagih uspona, dakle praktično smo otrčali isti trening u minut tamo-vamo. Razmišljajući o dve teme prelazim u treću no to ću zaustaviti, da bih završio prve dve koje su mi pale na pamet.

AC/DC

1) zar nije smešna činjenica da su od svih bendova baš AC/DC snimili pesmu "Hail Caesar!" koja veliča Julija Cezara, po kojem je Julijanski kalendar dobio ime? :-)
Naime AC/DC su poznati po svojim zvonima iz pakla, autoputu za pakao, đavolskim rogovima na kapama i \m/ slično, a baš pravoslavna crkva stoji ukopana u jednom od poslednjih rovova odbrane Julijanskog kalendara :-)

FACE/DC

2) jednom sam na pitanje o fejsbuku, tipa šta bih najviše voleo da mi se u životu ostvari što ima veze sa fejsom, odgovorio - da svi koji su mi tamo "prijatelji" (u tom trenutku sam ih imao 250-ak) i u stvarnom životu žive u mom gradu, i da možemo svakodnevno da se družimo, viđamo, treniramo zajedno, organizujemo žurke izlete lige trčanja koncerte karaoke i ostale gluposti.

To su dakle bile 2 stvari koje su mi pale na pamet kad sam se setio toga da je jedan prijatelj otrčao dužinu od 42km, baš kada i ja, na Julijanski 25.12. 

U Duhu te perverzne ideje da uputstvo kako "danas treba nešto započeti" moramo brže-bolje izokrenuti u "dovesti ga do krajnosti" (ako smem da NE upotrebim amerikanizam "dovesti do ekstrema"), jutros sam skicirao par kružića koje bih mogao da otrčim, u rasponu od 34-42km, a na kraju je sticajem okolnosti ipak ispao taj najkraći. Naime krenuo sam zajedno sa Lolom, pa smo se razdvojili kod Pivare nakon 3.5km za šta meni obično treba između 15-17 minuta a danas je trajalo 23 min. I kad god sam nakon tog "zajedničkog starta" nastavio da trčim sâm, to je bilo 10% sporije nego da sam krenuo solo od starta, i tako je trajalo do kraja. Jednostavno mi se neki unutrašnji osećaj tako pogrešno podesi, i ostanem bez svojih default-a. Pa je tako bilo i danas, nastavio sam nekom smešnom brzinom (?) i video da bi mi za onaj najveći krug trebalo oko 4 sata, što nisam bio siguran da je pametna ideja. 

Opet nisam nosio štopericu nego samo telefon kojim sam povremeno nešto slikao i usput pratio na displeju koliko je sati. Krenuli smo u 10:43 a vratio sam se u 14:01, što je total vremena napolju 3h18', a bez par kraćih zastajanja je netto 3h14' trčanja, za samo 34km! Doduše bilo je tu dosta uspona u drugom delu, bilo je dosta i makadama i preskakanja blata i baruština, no ipak je to sporije nego što ikada trčim. Jedino eto po snegu napravim takav prosek, no opet, danas sam se vratio kući sa osećajem da sam mogao još, i da nisam puno umoran. Doduše to će noge reći sutra ujutru, koliko ih je ovo potrošilo. Bez obzira na to sam ipak PRODUŽIO naj trening ove zime sa 2h50 na 3h14, što je povećanje za 14%. Možda je tako ipak pametnije nego da sam odmah lupio 4h trening, bez obzira koliko spor bio? Zima je tek počela, pa će biti još puno prilika za dugačka truptanja...

LAVINA KOTRLJAJUĆIH TEGOVA NA NOGAMA

Dans sam u nekom bunilu uzeo Bruks Glicerin koje na trčanju uvek zovem Bruks Ricinus i po pravilu mi treba par minuta da im se setim pravog imena. Što vreme više prolazi sve mi manje odgovaraju jer su mi jednostavno preteške, a ja uopšte nemam potrebu da trčim u gojzericama. Dok god se držim patika do 300g za brža trčanja i do 330g za sva ostala, sve mi fino ide, a kad god uzmem neke cokule od 370g ili nedajbože više, nešto me sitno zaboli. Nadam se da sam to zapamtio, utuvio, pre kupovine sledećih patika. Ili da ipak to uputstvo istetoviram na novčaniku, za svaki slučaj? Nakon 3km me je zabolelo stopalo odozgo tamo gde se vezuju pertle, a na 10km je nešto počelo da me žulja ispod dva mala prsta levog stopala, no kad sam skrenuo na makadam i pobegao uzbrdo to je prestalo ili ga se jednostavno više nisam setio do kraja trčanja.

Tako mi se na malo smešan način nastavio niz ovih poslednjih "prazničnih" trčanja, koja su bila dugačka 18-32-36-21-34km! Prosečno NGodišnje & Hail-Julije-vsko trčanje mi je trajalo 2h21'. Long live r'n'r !!! :-)

talog

(ovo nema nikakve veze sa sportom, osim eventualno poslednjeg pasusa. tek da napomenem, da ne bi neko rekao kako sam ga prevario da džabe čita gluposti)

Kakva podudarnost, da je na današnji dan umro Michel Petrucciani (28 December 1962 – 6 January 1999), jedan od najvećih modernih jazz pianista, a inače "osoba ometena u razvoju". Već neko vreme me kopka slična tema, a povremeno stisnem na vikipediji stranicu "na današnji dan", da bih se inspirisao nečim tj da bi nešto dodao u dnevni blogić kao začin. Samim po sebi reći za nekog metar visokog da je "jedan od najvećih", odmah izaziva pozornost. Nažalost živeo je samo 36 godina i 9 dana, što nije smetalo Wayne Shorter-u da izjavi kako nasuprot Michel-u postoje mnogi savršeno simetrčini ljudi, pravilne dužine ruku nogu i kičme, koji nemaju nikakve primedbe kad se pogledaju u ogledalo, ali koji žive svoje živote kao da su bez ruku nogu i mozga.

Druga tema (tojest verovatno prva) je koliko ja imam prava da o tome pišem, jer nikad ne znaš da li će se naći neko ko ima u porodici sličan slučaj i ko će ti brže-bolje zalepiti moralnu šamarčinu iz koje odjekuje "nemaš ti pojma o čemu trabunjaš". To ja malo protiv sebe na ti, a malo na on, za svaki slučaj. Nije baš da nikog ne znam kome "nešto fali", čak štaviše jedno dete od takvih redovno srećem i vrlo rado se "družim" s njim, čini mi se da se fino slažemo i razumemo, i da mu se dopada moj smisao za humor, koji pokušavam da prilagodim njegovom razumevanju istog.

I pre par meseci se pojavio Lane, pas kome je neka bolest teško oštetila nervni sistem i kome očigledno takođe "nešto fali" s tim da je teško kuče od godinu dana pitati šta mu fali. Ne računajući to stalno trzanje od kojeg je ogulio nos koji mu je obrni-okreni uvek na tlu dok spava (pa makar mu mi podmetnuli ćebe, sa kojeg on spadne pa opet šmirgla njuškom po pločicama), stalno me zbunjuje i njegov neartikulisani lavež, a i ostali pokreti koji bi trebalo da su svim psima tipični. To što on maše repom može da znači isto što i kod ostalih pasa, a može i da bude neki nervni nadražaj koji nema "baš" isto značenje. Tako pokušavamo da se međusobno odgonetamo, iz dana u dan, i to zahteva dodatni trud koji u normalnom odnosu pas-čovek nije potreban nego se većina tih znakova podrazumeva. Uzviknem mu "pa gde si Lane, druže stari" i potapšem ga nežno po leđima a on počne da ciči od sreće (?) i da maše repom, i istovremeno počne da mi gricka šaku/prste, no prosto nisam siguran da li mu sve to 100% prija, ili ipak istovremeno oseća uzbuđenje i nešto drugo što ja ne razumem. I stotinu sličnih primera, situacija.

Pa razmišljam, kako li je tek ljudima koji imaju u porodici dete ometeno u razvoju, kakav je to ambis osećanja koji stoji između tebe i njega, kada svaki drugi čovek ume da ti pokaže svako svoje osećanje, a sad odjednom nisi u nešto siguran. To mora da je više nego frustrirajuća situacija, no koliko god bilo kakvo-god-da-jeste, nemaš drugog izbora nego da takvim životom guraš dalje, da nastaviš borbu da svima bude bolje, šta god to značilo i koliko god ti bilo nejasno šta je kome bolje. Život traži da traje. Koliko god da je Niče posejao semena arijevstva i nacizma tvrdnjama kako je samilost prema slabijima samo gubljenje energije jer nam oduzima vreme koje možemo bolje da upotrebimo na zdravije jedinke, toliko je nelogično pravljenje sličnog izbora, nekome ko nema izbora. Poznajem ljude koji imaju jedno dete tzv. normalno (vidi onaj gore citat o pravilnoj dužini nogu i ruku) i jedno ometeno u razvoju, i kako godine prolaze oni sve više vremena provode sa ovim drugim, jer ono prvo prema modernom trendu uopšte nije vezano za porodicu i cele dane provodi u blejanju na fejsbuku i "ubijanju vremena" sa šupljoglavim drugaricama.

Još jedna paralela, prosto čudno koliko je... paralelna (!!!) - ovaj mali pas, tako bi se rado družio sa drugim psima, no kao da ga svi izbegavaju; podozrivo ga gledaju, sklanjaju se, prosto ga se na neki način plaše, zaziru od njega iako je ubedljivo najslabiji i vidno najkrhkiji od svih. Skroz isti slučaj kao i sa decom ometenom u razvoju, jer svi oni bi se družili sa svima, oni ne primećuju razliku! No nažalost, drugi primećuju razliku, i to pokazuju na taj način da ih odbijaju i izbegavaju, da bi se radije družili sa sebi ravnima, mislim, prema onom kriterijumu "u ogledalu". Pregršt tema za razmišljanje, o nama, o njima, o tome kako ogledalo ume da slaže iako u to nikada ne sumnjamo. Jer zaboga, čemu više verovati, nego svojim očima? 

Što je najjadnije, shvatiš kako su životinje u nekim stvarima bolje od ljudi. Koga vole, prihvatiće ga, ali ako nekog i ne prihvate, nemaju potrebu da mu se rugaju. Nijedan pas neće za drugog psa reći "retard", jednostavno će se zaustaviti na činjenici da ne shvata šta to onom drugom "fali" i to je sve. Ostaće eto, čudan, neko koga ne uspevaš da razumeš do kraja. Nema potrebe da nekog drugog kinjiš, samo da bi se ti osetio bolje, niti da mu se zlurado nasmeješ da bi tvoja taština dobila potvrdu. Možda bi ljudi imali više razumevanja za sve, i one iznad i one nesavršene, ako bi se krajem svake godine na ruletu izvlačilo kakav će ti biti život narednih godinu dana. Ako bi svako tokom svog života proživeo godinu dana jednog gubavca, bogalja, invalida, neizlečivo bolesnog, možda bi ovaj svet bio malo bolji.

Ljudi su ti u kojima caruje zlo. Zlo kome ne treba puno protresanja, da bi se kao neki odvratan talog očas posla pojavilo na površini. Jednom sam se vraćao sa trčanja, 36km sa 700m uspona, dobro pamtim taj krug i taj dan. I na raskrsnici na 550m od kuće sam već umoran malo kao zakačio ivičnjak, zateturao se i jedva se zadržao da ne padnem, i nastavio da trčim ka kući. U isto vreme sam začuo grohotan zluradi smeh - trojica su stajali preko ulice na semaforu, i očigledno sam im jako ulepšao dan, makar i samom tom mogućnošću da tresnem na beton. Juče je pak jedan tip prišao autom do same bankine samo da bi me isprskao blatnjavom vodom jer je na tom mestu bila najdublja bara. Put je bio prazan iz oba pravca, dakle nije to sigurno slučajno uradio. Samo sam se nasmešio. Bio sam u tom času prosto PONOSAN. Kao u Balaševićevoj pesmi, kada kaže kako "samo LEPO možeš ružiti, jer zavist valja i zaslužiti". Rekoh sebi, vauuu, pa ja verovatno baš moćno izgledam, kad imaju tako očajničku potrebu da me ponize, da me približe sebi, tom jadnom talogu, tom dnu na kom se nalaze.

88

rekoh ja da ovo ovako dalje ne može, 

ako sam u ponedeljak (na Staru Godinu) trčao 32km i u četvrtak trčao 36km, 

dakle sledeće bi bilo 40km :-) 

ma hajde, gluposti. 

od zadnjeg dana odmora sam vrteo ili trčanja od par sati 

ili vožnje MTB-om u planine po kiši i hladnoći, 

tako da nisam baš odmoran za neke bogzna egzibicije i mazohizije.

i danas ogladnim ko vuk, a kažu da nikad ne ideš u kupovinu ako si gladan :-)

nakupovali svega i svačega a kad sam video frižider sa slatkišima, 

sve mi se zabelelo pred očimaaaaaaaaaaaaaa :-)

dajte mi jedan indijaner i jednu krempitu i dva tiramisua i jednu ovu tortu,

ne tu nego ovu do nje, ustvari dajte mi obe :-)

i još bili neki pudinzi sa šlagom na akciji, daj i tuce tih čašica, neće se baciti.

i kad smo došli kući, kad sam na to sve napao kao uuuuuuuu-usisivač!!!!

e onda me drmnuo insulin pa mi se prispavalo, 

seo za laptop i pokušavao da nešto napišem pa mi se na kraju sve obrisalo.

bolje da sam odspavao, no nisam... 

a kiša padala pa prestajala, nebo crno ko da će govna da padaju...

obučem se onako malo "tanje" jer je pokazivalo +9, neviđeno.

idem da vidim kolko vredim, što bi Jozo rekao "kolko ideš tolko vridiš"

da pojurim malo brže, ako dadne bog da pobegnem kiši...

obzirom da je pored reke blato, prođem kroz pešačku zonu,

srećom zbog lošeg vremena nije bilo skoro nikog, pametan svet sedi u kući.

neko mi maše sa dve ruke, prepoznajem Kaću i dok sam je prepoznao,

i uzviknuo "Eej?" a ona će Eeeejjj..." mislim se - ajde me i ti zezaj, 

samo sam isplazio jezik da shvati da sam u nekom transu, 

i otišao dalje sa smeškom na usnama.

bar da viknuh curi srećna NG no nije mi palo na kraj pameti...

naravno posle pola sata je opičio pljusak kao iz kabla,

a baš me briga, nakon one vožnje sam postao jeltako pametan,

pa odmah rekoh sebi "proći će ovo za sat vremena, a ionako ću se vratiti po suncu"

e pa sunce sam mogao samo da sanjam ali bar je pljusak brzo prošao.

dakle kad idem TAJ trening, onda imam TU Tačku, na 7km od kuće.

to mi je najvažniji prolazak i projekcija, pa nakon toga trčim još 3.5km blago uzvodno,

tu okrećem i opet se vraćam na ONU Tačku, očitavam prolazak na 14km,

i dalje se bavim računicama koliko će mi tačno trebati do kuće.

obzirom da je povratak nizvodno, trebalo bi da je brži, ako ne puknem.

i zaista, prvih 3km kroz grad sam prošao za 13'02'', a vratio se za 12'53''

sledeća 2km kroz predgrađe sam prošao za 8'18'', a vratio se za 8'10''

sledeća 2km izvan grada sam išao u odlasku 8'30'', a u povratku 8'16''

i najudaljenija 3.5km koji su najviše nagnuti, 

na tamo sam išao 14'58'' a nakon okreta se sjurio istim putem za 13'53''.

SAVRŠEN "negative split", i total Polumaraton za okruglo 1h28'00'' :-)

došao kući sav isprskan i blatnjav kao da nisam ni video asfalta,

ali šta ćeš, takvo je doba godine, a i ovi pljuskovi baš zaređali...
na slici Ja nakon treninga, na nogama Puma Belus koje mi uglavnom
služe za ovakve buđave vremenske uslove, prešle su već 1300 km
ali se još uvek dobro drže, naročito Good Year guma na đonovima.

nova godina stari problemi

prosto se ceo jučerašnji dan sabio u tu jednu anegdotu...

krenuo sam od kuće nadajući se da izbegnem kišu.

sat i po kasnije, uveliko krivudajući serpentinama, 

smejao sam se kako me vetar "šamara" jer je 

čas udarao sa jedne a čas sa druge strane.

i odjednom je počelo. pravi pljusak. 

s tim da "normalan" pljusak obično znači i velike kapi kiše, 

a ovo je bio neverovatno gust mlaz sitnih kapljica, 

koje su padale pod uglom od 45°, negde od zapada. 

kada uspon skrene ka jugoistoku, 

par desetina sekundi se čini kao da manje pada 

zato jer mi dolazi s leđa, 

ali iza sledeće krivine shvatim da to uveliko traje 

i da mu se ne nazire kraj.

pogled ka nebu otkriva samo jedan veliki oblak, i ništa više. 

na sve strane sivilo, na sve strane voda.

kao da sam u tuš kabini, eto takav je bio osećaj :-)

i pomislim "da li postoji kraj ovome?".

baš to pomislim, ne znam zašto.

valjda je delovalo kao da može da traje... predugo?

i malo zatim pomislim, nešto skroz suprotno:

"pa za par sati ću biti kući! dakle kraj definitivno postoji".

nastavio sam dalje uzbrdo, u isto vreme 

zadivljen i svojim pitanjem, i svojim odgovorom :-)

otkud da se upitam da li nečemu postoji kraj,

i kako da se prvo ne setim da se SVE kad tad završi?

ali ovo nije kraj, naučena lekcija, nisam postao pametniji.

verovatno ću se već danas zapitati nešto slično.

valjda zato život i nije neka dosadna stvar.

kad bi se ljudi rađali naučeni svemu, šta bi učili do kraja?

burek znoj i suze

Ovo nije raspoloženje, ni stanje, ovo je realnost.
Sada je noć. I tačka.
Sve ono što meni u ovom trenutku navodno "puno" znači,
vama neće značiti ama baš NIŠTA kada budete čitali,
ali meni je ovako nekako najzanimljivije.
Igram se sporednim stvarima, dajem im preteranu važnost.
Postavljam najtamnije plavu pozadinu, kao najmračniji suton,
i po njemu (njoj) pišem bledo žutim slovima.
To bi trebalo da asocira na večnu smenu dana i noći,
zamora i odmora, života i smrti.
Ja ne pišem, ja crtam po ekranu, da ne kažem papiru :-)
Sutra će biti novi dan.
Možda ne sunčan, ali će biti nov, i biće dan.
To mi je dovoljno.
To automatski znači da će se život resetovati,
da će sve krenuti iz neke nove tačke, 
a ne iz ove sadašnje, umorne.
Svako danas, meni je samo, sutrašnje Juče.
A Juče po definiciji ne zaslužuje puno više od zaborava.
Ko previše misli o Juče, taj zapostavlja Danas i gubi iz vida Sutra.
A Sutra, eh, Sutra, to je ono za šta živimo nakon što prođe Danas.
Svakog jutra treba osmisliti danas,
i svake večeri treba maštati o sutra.
Nikako se ne tešiti onim od Juče, nikako tražiti azil u prošlosti.
Prepustite prošlost, Prošlosti.
Nek ide do vraga, svojim putem u prah.
Svako Sutra nam pruža nove Stepenice ka nebu,
jer svaki dan je "Novi Vijugavi Put" 
(Everyday is a winding road).
Umoran sam, pa šta?
Mislio sam da sam odmorniji, no noge se nisu s tim složile.
Krenuo u daljinu, kao kad zaranjaš na dah.
Koliko daleko (duboko) odeš, 
isto toliko te čeka do povratka, do zraka, života.
Ako preduboko zaroniš, nećeš isplivati živ natrag.
Nakon 15km sam pomislio "a da odem još 3?".
Tada sam pomislio, nakon 18km, a da odem JOŠ 3, sve do 21?
Ma ne, rekoh, nisam siguran ni ovako kako ću se vratiti u komadu.
I bio sam pametan, ni prvi ni poslednji put.
Taman sam se vratio dovoljno živ, dovoljno upotrebljiv.
Svaki metar više bi bio previše, 
jer već i ovako sam imao bar pola sata previše.
I tako, teku bitke teku porazi.
Kad nije film, da heroj pobedi :-)
ALI!
Ne bi heroj bio Heroj kad bi uvek pobeđivao, 
onda bi to bio crtani film.
Malo vraćanja na zemlju nikome ne može da šteti.
Nije sve u skakutanju po oblacima.
Ima neke draži i u trnju, i u blatu, i kad su ti oči pune,
a ne znaš da li te peku suze ili znoj.
Sve je to za ljude.

ko je tu lud?

Bivša valjevka Ana Subotić je proglašena za "sportistu Valjeva",

iako je tokom cele 2012-te godine niko nije video u Valjevu...
Nema tu ni pameti ni logike, nego se izgleda svaka varošica
otima da je prisvoji, kao sitan dnevno-politički poenčić.
Kada, nakon što je bila statista na Olimpijadi,
povičeš da je ona "naše gore list",
onda se valjda osetiš umešan u svu tu zabavu i slavu...
Nadamo se da će ove godine Ana navratiti na Svetosavsku Trku, 

ako organizator bude imao dovoljno novca da je podmiti?

Ipak, ne svraća se u rodni grad tek tako, za džabe...

e sad stisni petlju ali gledaj da ne napraviš mrtvački čvor

Nakon one dve dužine (bicikla + trčanje) dan za danom, iliti po amer-ski "bek tu bek", i nakon dva dana nekog mrtvačkog nit-odmora nit-polu-odmora, jutros se naprasno osetih preporođen. 

Mada, nije mi nikad čučnulo to "back to back",  jer kod nas to doslovno znači leđa na leđa, a meni ovakva dva treninga više zure oči u oči, kao da me iz šipražja posmatraju dve divlje zveri. A ja njih ne vidim tako jasno, samo taj sjaj očiju (zamor u nogama, prim. prev.) i neka nelagoda, strepnja. Eto.

Ostaje sad da smislim da li da ovo neočekivano stanje duha i tela ("u neočekivanom telu - neočekivani duh") upotrebim za novu, novogodišnju, PRAVU dužinu, ili da nakon sati i sati tumaranja i trupkanja ovamo-onamo po brdima i kamenjarima napokon "zavarim" neki pošten trening.

Pa onda pomislim - šta će mi još jedna dužina?

Pa onda pak pomislim - a šta će mi da mažem sad nešto, u sred zime, idi to lagano i uživaj i gledaj da li ćeš naleteti na srnu ili zeca ili sokola, gde ti se žuri? Pa opet pomislim jedno, pa drugo. Ne znam da li bi mi bilo lakše da imam famozni Plan, pa ako kaže u četvrtak 10x po 1 milja, a ja lepo fino kao onaj zečić na navijanje stavim u sebe dve sveže napunjene duracel baterije (dupla ness kafa, prim. prev.) i izletim naglavačke na ulicu kao u dokumentarcima tipa "beg iz zatvora".

Evo šta sam smislio. Idem pa ću da vidim. Treba mi nekoliko kilometara da ispitam telo, a onda će i duh morati da se saglasi. Ako mi nakon 5km bude prijalo da nastavim tako srednjim ritmom, biće dužina ili tempo-dužina. Ako osetim neki višak, tojest ne višak, nego NADvišak energije, onda ću da smislim nešto. Kilometar brzo kilometar lagano pa dok traje. Pet km jače 1 km slabije pa dok traje. 

Jedino znam da neću raditi nikakve kratke promene i ubrzanja jer to prekratko traje a jutros ne žurim na posao. I još znam da je napolju +4 pa neću ići off-road jer je sve u blatu, a već za koji dan će pasti novi sneg i brda će biti puno ugodnija za trčanje. E sad, da vidimo šta će da ispadne. Najeden, odmoran, raspoložen, "dobar loš zao" (naoštren naspram asfalta, prim. prev.), valjda na kraju ne ispadne "modar i još pao". hehhh

Pasja 2012-ta

Najveća razlika između nas "brđana" i tzv. "ravničara" je ta da nam nisu proporcionalni pretrčani kilometri i vreme trčanja, kao i preveženi kilometri na bicikli i vreme koje je za njih bilo potrebno. Ako bih samo vozio po pretežno ravnom, i ako bih uspeo da ne crknem od monotonije, bilo bi vrlo prosto voditi samo jednu statistiku. Obzirom da sam tip Tempaš a ne neki koji bi se po ceo dan vozikao i blenuo levo-desno, ubrzo bih shvatio koji je to tačan prosek, ili "približno najtačniji". Pomnožiti broj sati sa npr 35, ili podeliti kilometre sa 35 i dobiti sate, piece of cake. Da ne kažem peace of cake :-)

No srećom ne živim u Subotici nego u malo zanimljivijim predelima, tako da pokušavam da što više izbegnem ravnicu gde je trčanje uvek istom tehnikom odnosno gde je na bicikli najopasnije jer vozači voze najvećom brzinom i najteže uočavaju bicikliste na putu. Kada zađeš u brda vazduh postane čistiji, na trčanju ne sretneš nikoga a na bicikli te auti susreću po krivinama i na usponima gde voze puno sporije i pažljivije nego po ravničarskim magistralama.

E ali zato mi statistika deluje puno čudna jer imam PUNO sati na bicikli i na trčanju, a uz to ide MALI broj kilometara jer se dogodi da vožnju završim sa prosekom 22km/h (2/3 brzine po ravnici) odnosno da trčanje završim prosekom od 10km/h (6'/km) zbog puno uspona i oštrih spustova, kamenjara blata ili dubokog snega. Onda pomislim "pa nije fer!", jer da sam svaki put 2 sata trčao po ravnom asfaltu, to bi bilo minimum 25km kad sam mrtav umoran pa sve do 30km, u onih par sezona kada sam bio najraspoloženiji mogući. A ja za ta svoja dva uobičajena sata samo pretrčim npr 21km tu kroz šumetine oko reke Gradac, obično u nekim "blindiranim" patikama u kojima, ako se dokopam asfalta pred kraj trčanja, jedva "zavrtim" nogama brže od 5'/km.

Tako da Statistika 2012-te može da ustupi mesto Kuriozitetima 2012-te. 

Vidi ovo. Proletos smo na treningu ugledali jednog malog psa lutalicu tu na 15km od kuće, i posle toga smo svaki drugi trening prolazili baš tuda da bi mu odneli nešto malo hrane. To je bio Mart. u Aprilu smo videli kerušu koja se okotila pored puta na 25km odavde ali na skroz drugu stranu, prema Šapcu (usponi od po 2-3km) pa smo onda počeli da treniramo "jednom na tamo jednom na vamo" da bi povremeno i njoj nešto odneli jer je bila skroz sama i napuštena. E da stvar postane maltene smešna, u Junu prilikom "dužine" od 166km smo vozili nekim putevima kuda zaista retko prođemo (jednom u par godina), negde oko Aranđelovca, i tu u jednoj krivini na brdu, gde ljudi bacaju otpad (stare gume šporete i slične gluposti) ugledamo 5 ostavljenih crnih štenaca, od kojih je jedan već "kunjao" od neke bolesti. Imali smo kod sebe jedino vodu i našli neku polomljenu plastičnu kutiju u koju smo im sipali i sve su popili za čas. Ovo leto je bilo posebno sušno i vrelo i psi ostavljeni na tom mestu, daleko od svake vode, bili su osuđeni na vrlo brzu smrt. Tako mi ubacimo još jednu Dužinu na samo nekoliko dana pred državno, samo da bi proverili da li su ti psići još uvek živi, odnesemo im i hrane i puno vode, nađemo ih samo 4 no samo troje su hteli da jedu, već je sledeći bio bolestan. Tada smo bili ubeđeni da će svi uginuti. U međuvremenu naravno svaki dan do onog prvog ili do onih drugih, kad smo premoreni onda Lola ode na posao a ja nekako otklimam prema Šapcu po onim brdašcima da nahranim tu majku sa njih valjda beše 7, sad se ne sećam. Tri dana posle državnog smo opet otišli na Dužinu (???) samo da bi opet odneli gore vodu, radi se o brdu koje je udaljeno 63km odavde najkraćim putem! Tada smo našli samo 2 živa, i nisu hteli da jedu. Već smo se od njih "oprostili", uz "dabogda crko ko vas ovde ostavio" i slične čestitke bivšem vlasniku.

Da ni to sve ne bude baš SVE, tog dana kada smo se krajem Juna vraćali iz Čačka sa državnog u biciklizmu, videli smo na jednom ogromnom parkingu kod planinske česme (presušene!!!) ostavljene štence, neko ih je samo izbacio iz auta i pobegao. Jedno je već bilo zgaženo, a troje preostalih se razbežalo čim smo se zaustavili. Malo kasnije su se na dozivanje i šuštanje kesama sa hranom dvoje odvažili i prišli, dok je treći ostao da vidi iz žbunja i nije smeo da izađe. Strah mu je bio jači od gladi. Zbog toga je najverovatnije i umro pre mesec dana, no o tome nekom drugom prilikom. Prvog dana nakon državnog ja sam već odleteo gore biciklom i opet uspeo da nahranim samo dvoje dok je treći opet pobegao :-( Isti slučaj poslednjeg dana Juna, kada sam gore otišao drugi put.

Da se zadržim na tim kučićima, koji su mi promenili ostatak 2012-te, evo kako. Taj put ka jugu, ka Užicu, je jedan od pravaca koje nismo nikada baš obožavali. Na mestima je katastrofalan asfalt i samo ponekad smo tuda prolazili trkačkim biciklama, i uglavnom smo smatrali da je jedino razumno tuda ići MTB-ima koji imaju znatno šire i "deblje" gume, pa je tako 1) dosta udobnije kad ti ne zveče zubi po rupama i 2) puno sigurnije jer je verovatnoća da probiješ gumu udarcem u rupu puno manja nego na trkačkoj bicikli koja ima one tanke i nežne gumice. A vidi sada, svaki treći dan smo išli gore, i što je najgore, uopšte više nisam razmišljao o tome kakav je put, koliko je težak profil, koliko je naporna podloga. Još kad grune vetrina pa ili ne možeš da se popneš na brdo ili ako je severni/zapadni onda se popneš ali nikako da se vratiš kući. No ispalo je da sam celu drugu polovinu godine proveo baš na tom putu! Statistika (konačno ide neka statistika) ide ovako:

Jun - 2x
Jul - 11x, od čega 8x do-od, a 3x na dužu vožnju po planinama, koja je tuda prolazila
Avg - 10x
Sep - 9x, od čega jednom baš na dan pred polumaraton u Koceljevi, jer sam radnim danima radio sa majstorima oko kuće pa nisam stigao da to bolje rasporedim...
Okt - 9x
Nov - 13x (!!!!) iz prostog razloga jer su uginuli ili nestali svi oni na drugim mestima pa smo imali manje obaveza da idemo na drugu stranu osim ovde
Dec - 10x biciklom PLUS 3x autom (sa lancima kroz sneg) od čega smo
- jednom samo išli autom do-od
- jednom poveli naše pse pa iskombinovali gore neku šetnju po vukojebinama, koju sam ja kući stručno trasirao na topografskoj karti a u stvarnosti je bilo "auuuu mi mislili da je ovo blag uspon, a ono više poput litice!". Ako ikada budem organizovao Treking, nemojte nikako doći ako imate trunke zdrave pameti :-)
- a jedanput sam iskoristio da odozgo strčim do kuće, opet nekim nemogućim prečicama kroz polu-prohodne šume, trebalo mi je 2h04' za 21km pretežno nizbrdo!!!

Preko svega toga treba imati u vidu da sam redovno uklapao da u tim sendvičima ovamo-onamo odem i prema Šapcu, i prema još jednoj deponiji na 30km u šumama oko Bogovađe, pa je tako taj mozaik izgledao zaista haotično tokom celog leta, a sve to na ugodnih 33-39 stepeni :-) Npr samo u Julu sam imao 45 treninga, što trkačke bicikle što MTB-a, uz par trčanja, i tu se ne misli na razvozavanja od pola sata nego na 45 Tempo Treninga. U julu. Sve po onim letnjim žegama. 45 treninga. Sve tempo. U 31 dan. Komada 45!!!

Npr, sad ovo dalje neću računati po mesecima jer sam se već umorio od brojanja, ali samo da ovde dâm podatak da sam u istom tom Julu još 2x krenuo ka planinama pa se vratio, jednom zbog nevremena a drugi put jer sam shvatio da neću stići na posao... da smo još 4x išli na onu Dužinu gde smo shvatili da još neko drugi (bogu fala) hrani one kućiće i ostavlja im vodu u nekoj šerpetini veličine dovoljne da preostalo dvoje skuvaš u njoj, a negde tokom Avgusta su i nestali, valjda ih je taj neko negde i odneo/premestio... da sam 9x išao po onim kratkim brdima prema Šapcu, 6x ka onoj deponiji u Bogovađi (nit lepše šume nit glupljeg mesta za deponiju no objasni ti to lokalnim seljacima) i još nebrojeno puta prolazili kroz Mionicu i još jedno mesto gde smo znali da ima po koje ostavljeno kučence kojem na onim vrelinama ništa ne bi falilo da svaki drugi-treći dan popije pola bidona vruće vode. Pili bi brate i kipuću, tako je delovalo koliko su bili žedni, ovo Leto je zaista bilo za pamćenje, ili možda radije za zaborav, kako se uzme...

Dakle da ne bude da sam kroz ovo Pasje Leto skroz izbegao statistiku, 2012-te sam vozio trkačku biciklu 308h, MTB 397h, city bike 35h (to su razvozavanja kad nemam vremena za "pravi trening", ili u duatlon stilu kada sam biciklom išao izvan grada na trčanje), na pešačenjima sam proveo 354 sata (bilo je tu puno težih dana od trčanja, kad se samo setim zime i snega do iznad kolena...) i trčanja imam samo 170h... no od Marta do Avgusta sam zaista trčao samo sporadično, što zbog previše bicikle a što zbog bola u dupetu.

Ako u 5 letnjih meseci pretrčim 650km (prosek 4.25 km dnevno?), i iz toga izvučem polumaraton 1h23, onda to valjda znači da nisam tako loš?

Sve to mesec i po nakon što sam na bici državnom završio 7/29, a od ovih 6 što su stigli ispred, kad im ubacim godišta rođenja u Excel, prosečno su okruglo 10 godina mlađi od mene! Još kad uračunaš fensi šmensi karbonske bicikle i točkove koje donesu još 5 godina hendikepa, ispadne zaista zanimljiv taj moj rezultat...

Sve u svemu, ne žalim se na 2012-tu, niti sam toliko nezahvalan da bih poželeo da mi 2013-ta bude nešto bolja. Neka ne bude osetno lošija, i biću zadovoljan. Eventualno od svih želja mogu da izmislim onu (da me zaobiđu neke ozbiljnije povrede, pa...) da bez straha istrčim jedan maraton. Eto, ništa više.