subota, 5. siječnja 2013.

nova godina stari problemi

prosto se ceo jučerašnji dan sabio u tu jednu anegdotu...
krenuo sam od kuće nadajući se da izbegnem kišu.

sat i po kasnije, uveliko krivudajući serpentinama, 
smejao sam se kako me vetar "šamara" jer je 
čas udarao sa jedne a čas sa druge strane.

i odjednom je počelo. pravi pljusak. 
s tim da "normalan" pljusak obično znači i velike kapi kiše, 
a ovo je bio neverovatno gust mlaz sitnih kapljica, 
koje su padale pod uglom od 45°, negde od zapada. 

kada uspon skrene ka jugoistoku, 
par desetina sekundi se čini kao da manje pada 
zato jer mi dolazi s leđa, 
ali iza sledeće krivine shvatim da to uveliko traje 
i da mu se ne nazire kraj.

pogled ka nebu otkriva samo jedan veliki oblak, i ništa više. 
na sve strane sivilo, na sve strane voda.
kao da sam u tuš kabini, eto takav je bio osećaj :-)

i pomislim "da li postoji kraj ovome?".
baš to pomislim, ne znam zašto.
valjda je delovalo kao da može da traje... predugo?

i malo zatim pomislim, nešto skroz suprotno:
"pa za par sati ću biti kući! dakle kraj definitivno postoji".

nastavio sam dalje uzbrdo, u isto vreme 
zadivljen i svojim pitanjem, i svojim odgovorom :-)

otkud da se upitam da li nečemu postoji kraj,
i kako da se prvo ne setim da se SVE kad tad završi?

ali ovo nije kraj, naučena lekcija, nisam postao pametniji.
verovatno ću se već danas zapitati nešto slično.

valjda zato život i nije neka dosadna stvar.
kad bi se ljudi rađali naučeni svemu, šta bi učili do kraja?

Nema komentara:

Objavi komentar