trka 3 minuta a blog 3 sata kao maraton :-)

Ostaviću za kasnije, puno kasnije, detalj o dužini jučerašnjeg trčanja. Kad sednem popodne u fotelju i zavalim se, polako ću da pokušam da se prisetim svih zagrevanja ubrzanja i rastrčavanja koje sam nakupio tokom tih par sati čekanja "hoće start - neće start".

Počelo je gotovo idilično kada sam ujutru pogledao nekoliko kalendara trka i neočekivano na sajtu trkač.net pronašao najavu Svetosavske trke. Prekopiram ja to u Word i ostavim da mi stoji otvoreno tokom celog prepodneva, da bih dobro zapamtio. Deca pa štafete, pa VETERANI u 13h40, pa vojska u 13h50, pa juniorke/seniorke pa glavna muška trka. Ja ću da krenem oko 13h, rekoh, dokaskam do tamo, uzmem ceduljicu i popunim, 20-ak minuta trčkaranja i 10-ak minuta ubrzanja u nekoj daljoj ulici kuda prolazi trka pa malo za grupom klinaca malo za grupom klinki i super. Posle toga mogu da rastrčim još koliko bude eventualno kasnio naš start.

MEĐUTIM, dolaskom na mesto prijavljivanja srećem kolege veterane (nije mi jasno da neko može da dođe iz drugog grada zbog trke od 1km u kojoj nema ni nagrada ni ničega, ne računajući medalje za prvih 3) i nalazim odštampane letke koji kao i svake prethodne godine ponavljaju istu šemu: sve trke jedna za drugom, i VETERANI NA KRAJU. Tričavih SAT vremena kasnije!

Da ne bih stajao u mestu i smrzavao se kao debil, malo sam trčao ulicom koja po sredini preseca krug, i išao da "sa one strane" pogledam kako se razvija koja trka, a imao sam sreće da su naše klinke iz Kluba trčale 4km (4 kruga) pa sam se pored njih sit natrčao napred-nazad i tako ostao zagrejan.

Pazite ovu foru. Pre nekoliko godina sam dobio zadatak od Organizatora da precizno izmerim taj krug, mada sam od ranije znao da je na biciklističkim trkama svaki krug 1km i gotovo. Sednem ja na biciklu, i unutrašnjim rubom ulice (u smeru kazaljke na satu) najkraćim putem izmerim da krug ima 970m. Dakle na biciklističkoj trci je sigurno 1km dugačak, jer ispred i iza svake raskrsnice doslovno "češeš" SPOLJNI ivičnjak, da bi imao "što manje oštro" skretanje, i zadržao što veću brzinu.

Nakon toga su u akciju stupili Lud i Zbunjen pa je neko došao na ideju da je krug dugačak 800m, verovatno zbog dečijih trka, da ne bi onih 1000m zvučalo previše. Ako je svaka Valjevska ulica u proseku dugačka 165m, VRLO LAKO je izračunati svaki mogući krug po gradu, no eto...

Da stvar bude zaista KOMIČNA, juče su

- juniorke i seniorke trčale trku od 3km, ČETIRI KRUGA

- juniori i seniori su trčali trku od 5km, PET KRUGOVA !!!! :-)

Mislim da Amela Terzić nije ni sanjala da trčeći onako krvnički još uvek ne može da pređe 3km ispod 13 minuta :-) Sreća njena da na ovoj trci nije morala da istrči neku normu inače se ne bi kvalifikovala ni za prvenstvo Osnovnih Škola. No zato je Barnabaš Bene u duhu nacionalne filozofije zapucao u Valjevo na dan pred čuveni Beli Kros, da napravi podražaj pred važnu trku i usput da novčanom nagradom dopuni rezervoar za povratak kući. Čak je doveo još jednog sunarodnika koji je završio treći i pokupio i on nešto siće, pa sad mogu da se vrate i auto-putem a ne moraju starim putem da se guraju sa kamionima kroz kroz Srbobran i Bačku Topolu.

Nakon trke curica se opet odnekle pojavio Ninković pa smo zajedno nastavili zagrevanje. Nikad nisam voleo da se s njim zagrevam jer po pravilu usput zaspim :-) Kakvo mu je to zagrevanje na pulsu 77 nije mi nikada bilo jasno, pa sam po staroj šemi (kad god se s njim predugo i prelagano zagrevam) jedva dočekao trku Seniora i za njima napravio nekoliko promena i ubrzanja. Lep osećaj kad malo ideš pored prve grupe i onda im lupiš kontru, pa na sledećem semaforu usporiš da ih sačekaš i izvadiš telefon da ih slikaš :-)

Ninković se svo vreme zezao kako će da trči trku veterana no naravno da mu nisam verovao, pa je u jednom trenutku došlo do smešne situacije kada me je pred Čelikovićem pitao "Sale jel možeš ti ovo da pobediš, da ja ne startujem?" a ja ga najozbiljnije upitam "Seniorsku ili Veteransku trku?". Posle par sekundi svi prasnemo u smeh jer koliko god ja bio dobar ipak Barnabaš Bene i Mirko Petrović nisu za potcenjivanje :-)

Posle tog zagrevanja produženog sa originalnih pola sata na skoro dva sata, stopala su mi bila full mokra i hladna a ni ostatak tela nije bio bolji. Kako se zaustavim postane mi odmah hladno, a još sam jednoj maloj iz kluba na pola njene trke dao svoje rukavice, pa sam posle morao da je jurim i tražim da mi u cilju bar ne amputiraju šake, ako će već sve ostalo. Jedina pozitivna stvar u svemu je bila što sam do najmanjeg detalja prostudirao stazu i zapamtio sve najveće baruštine na ulascima i izlascima iz krivina/raskrsnica, pa je možda i to bio detalj koji mi je doneo tu jednu odlučujuću sekundu u cilju.

Kad sam shvatio da su svi juniori prestignuti za krug još uvek na stazi i da im se nigde ne žuri, skoknuo sam do Salona koji je na 180m od starta/cilja, računajući da tamo ostavim trenerku kapu i rukavice, no zadržao sam se neočekivano i par minuta u wc-u :-) Kada sam istrčao na ulicu plašeći se da možda kasnim, tek je odjeknuo pucanj za start vojske i policije, pa sam odmah sa trotoara strčao na ulicu i sa strane da nikome ne smetam otrčao trku sa prvima od njih. Oni su išli produženi krug za još 2 ulice, dakle negde oko 1330m, no zvanično im je staza bila dugačka 2km. "Bolje zvuči", jer je valjda sramota da oružane snage trče kraće, a i na ovih kilometar-i-malko su prohodali svi osim prvih 5-6...

Pred start naše trke vidim da se Nine stvarno skinuo u helanke i dres, a iz kratke razmene mišljenja sa Radišom Simićem vidim da je ovaj zbog toga malo neraspoložen. Simke naime često ide na stadion i tamo radi neke deonice i ubrzanja i štatijaznam tempo, a kad je loše vreme trči na traci u obližnjoj teretani - on nije turista i explorer kao ja, i kad su ga jednom zajednički poznanici vodili na trčanje po planinarskim stazama oko reke Gradac živ se istraumirao i sad ga stalno zezaju. Jednom smo trčali ovu trku zajedno i obzirom da sam se ja sa starta zalepio za zadnji branik policijskog auta i više se nisam okretao nazad, pored tih mojih 2'44'' niko nije imao šanse, baš kao što sam ja pretpostavljao da juče nemam šanse kada sam njega i Ninkovića video na startu. Još je tu bilo nekoliko VEOMA FIT veterana koje ne poznajem i koji su svi delovali 10 godina mlađi, tako da od svih tih trenera-bivših-profija koji su doveli decu na trku pa sad i oni trče kao veterani, zaista nisam znao čemu mogu da se nadam.

Sa skice staze se vidi da se trči krug od 2 ulice dužine x 1 ulicu širine, total 6 ulica iliti "oko dva kvarta". Start i cilj je u samom centru grada na proširenju - malom trgu. Plavom linijom sam nacrtao kuda sam ja to merio biciklom, a crvenom linijom sam otprilike dočarao kako to izgleda prilikom trčanja. Uz unutrašnju ivicu su bare i bljuzga i puno je brže trčati po sredini gde je najmanje vode, a čak i pri ovim brzinama od 20-ak km/h te inercija dovoljno izbaci da je nemoguće ostati previše ka unutrašnjoj ivici. Zbog toga realno računam da je na trci staza dugačka jako blizu 1000m, "koji metar gore-dole".

80m

Kao u pesmi Bijelog Dugmeta, "drumovi odoše a ja ostah", svi su jurnuli za Ninkovićem a ja sam ostao sa spoljne strane gledajući u čudu šta se to ispred mene događa. Kao da je na startu biciklističke trke neko svima dao trkačke bicikle a meni Pony!

170m

Do prve raskrsnice pretičem samo jednog, a valjda su iza mene ostali samo dvojica, od čega je jedan trčao u perjanoj jakni sa kapuljačom! Iza raskrsnice bacam brz pogled na desno i vidim ispred Salona taštu kako pogledom prati prvu grupu i traži mene - ajoj sramote, a ja skroz među zadnjima! :-(

250m

Do sredine druge ulice prilazim još dvojici i vidim kako se cela grupa razvlači, napred prepoznajem Simketa u grupi sa još 4-com i iza njih par ljudi, i deluje mi da svi odlaze sve dalje i dalje.

330m

Na drugoj raskrsnici jedan od ovih koje stižem odlučuje da skrati stazu po trotoaru no zbog snega i bljuzge toliko usporava da nakon skretanja dolazi iza mene, koji sam u podosta širokom luku skrenuo bez usporavanja. Odmah na izlasku iz krivine hvatam na nišan sledećeg.

420m

Prilazim sledećoj raskrsnici i par sekundi ozbiljno razmišljam da tu stanem, i da prečicom levo odem na cilj. Vidim da je ispred mene masa ljudi, ne deluje mi da ikoga stižem, a uopšte mi se ne trči brže od ovoga...

500m

Prolazim onoga kojeg sam držao "na nišanu" i vidim da se napred stvari raspliću. Više to nije jedna grupica koja juri na par desetina metara iza Ninkovića, nego su se pocepali i sad je "kud koji mili moji". Upravo od te raskrsnice mi se neki prekidač aktivira i shvatam da ustvari trčim sa premalo zalaganja. Ipak ovo nije trka na 10km!

580m

Tokom sledeće ulice pravim malu promenu igrajući se idejom da stignem bar nekog ispred, kad bilo, i kako bilo. Obzirom da je grad napravljen uz Kolubaru, sve ulice "vise" i sada trčimo "uzvodno". To se na trčanju ne primećuje naročito, više na bicikli, ali juče je duvao jak vetar u grudi pa je taj pravac bio osetno teži za trčanje nego ciljni pravac koji ide "nizvodno".

670m

Do sledeće raskrsnice uspevam da trčeći na prednjem delu stopala solidno povećam brzinu (ili mi se bar tako učinilo) i prestižem jednog, a u samoj raskrsnici još jednog koji mi je zauzeo planiranu putanju pa sam trčeći okolo prošao kroz pravo jezero na ulici i usput izgubio par metara... Vidim ispred sebe sve: Ninkovića daleko ispred, nekog visokog iza njega, vidim Simketa na 30m ispred, i na sredini između njega i mene još jednog u plavom dresu Užica.

750m

Do pola tog pravca sam već prebacio u PETU brzinu i počeo da se prisećam kako se trči 1000m. Samo što je bilo prekasno :-( Zamahujem rukama, približavam se vidno tom 4-om i javlja mi se tračak nade da ako se ne raspadnem, ima šanse da ga isfiniširam u ciljnom pravcu. Pred krivinu se Čeliković dere na njega što je četvrti a ja razmišljam da možda neće biti ni 4-ti ako ga uhvatim.

840-860m

Prolećem kroz raskrsnicu trudeći se da ne izgubim ni delić brzine, i dok pored staze neka devojka viče "Ajde Simkeeee!" ja pokušavam da prebacim u neku PETU-I-PO brzinu i maltene da već finiširam. Ako nije prerano za sprint? Ma nije rano, noge su mi odjednom čist dinamit. Ne mogu da zapnem toliko jako koliko imam snage, ne mogu da vrtim kolenima toliko brzo koliko želim. Trčao bih duplo brže samo da UMEM, a energije odjednom imam za bacanje. Poslednjih 160m treba podeliti na još sitnije detalje, kao u onim naučnim emisijama gde snimaju eksplozije sa super-brzim kamerama.

880m

Pretičem tog sada ex-4-og, i vidim Simketa ispred sebe, na beznadežnoj udaljenosti. Istovremeno osećam zadovoljstvo što sam makar 4-ti jer sam na početku u onoj "zaspao na startu" komediji bio skoro poslednji, i nezadovoljstvo što vidim da ipak neću ući u željene 3 pozicije i popeti se na postolje. Preovladava onaj loš osećaj, naravno.

900m

Finiš polako postaje sprint. Nema šanse da stignem Simića ali to ne znači da moram da rastrčim poslednjih 100 metara? Ne mogu da odredim koliko je ispred, ali to je svakako predaleko. U tom času zbog "nizvodnosti" ciljnog pravca osećam kako prosto dobijam dodatnu brzinu, valjda su se noge polako navikle na tako brzo trčanje i deluje mi da pravim 120 dvokoraka u minutu.

920m

Treba imati u vidu da ovo čitanje ide sporije od toga kako se trka odvijala, a tek je u mojoj glavi bila takva eksplozija da bih opisivajući sve to napravio utisak da sam poslednjih 100 metara trčao sat vremena :-) Tek tih 20m, to je prilika za računicu. Korakom od 1.67m mi treba 6 koraka za 10m, dakle 60 koraka za 100m (nemojte to porediti da Boltom!). Ako sam na trci napravio prosek od 20km/h, verovatno je finiš bio znatno iznad proseka a prvih 500m bitno ispod, pa iz iskustva i trčanja 200-tki i 400-tki na stadionu verujem da je sam kraj bio oko 23-24km/h. To je oko 2.5 minuta po kilometru, odnosno 15 sekundi za 100m. Rekao sam da je (bez obzira što je to kraj trke od 3 minuta) bilo i nežno nizvodno, i vetar u leđa. I pazi sad, ako pređeš 100m za 15 sekundi, i usput napraviš 60 koraka, to znači da na 4x dužoj daljini od 400m napraviš 240 koraka u minutu, što je tačno frekvencija od 120 dvokoraka/min koju sam malopre "procenio". Znao sam da sam Čarobnjak, ali upravo sam i samog sebe zadivio...

930m

Vidim da ga stižem, to jest ne "stižem" ga nego mu se približavam, a to nije isto. Vidim da ga neću prestići, iako vidim da doslovno "letim" a on samo onako "trči", no sasvim lepo i jasno vidim kako sam ostao kratak. Opet ono čuveno "da je trka bila samo 50m duža...". Ne osećam ni žalost što ću pored takvog divljeg finiša biti 4-ti, ne osećam ni nezadovoljstvo što ne mogu da trčim JOŠ brže pa da ga kao na motoru prestignem u zadnjem metru, samo osećam neki BES. I to ono, BES NAD BESOVIMA. Ne bih ništa vikao, ne bih nikog ubio, probušio asfalt ni spalio ciljni balon, jednostavno bih se najradije zapalio i eksplodirao u toj brzini, kao kometa kada uđe u atmosferu.

950m

Tu negde se niodakle pojavljuje prvi tračak nade. To još uvek nije nada da ću ga prestići, nego u tom trenutku vidim neku šansu da ako JOŠ MALO UBRZAM (jebote gde ćeš brže???) mogu da uđem tik na njegovim petama, gotovo pa da ga očešem ramenom o rame. U tom času mi proleće kroz glavu... ne sećanje, ne slika, samo ideja, neka maglovita akcija, kako smo u Novom Sadu finiširali na kraju polumaratona (i tada je neka ženska u zadnjoj krivini vikala "Ajde Simke", da ne poveruješ!) i kako sam nakon 300m krvničkog juriša ubacio u tu 6-tu brzinu i napravio takvo ubrzanje u zadnjih 60m da sam ga stručnim rečnikom "ostavio u mestu".

960m

U meni se budi instinkt lava koji vidi gazelu koja posustaje. Osećam se kao usisivač koji proždire sve ispred sebe i na tih nekoliko koraka od cilja shvatam da je SVE MOGUĆE! Vidim Simketa onako mršavog i tanušnog - koliko god radio deonica on je uvek bio tako maratonski građen, kao peruška. Ja naprotiv kao zahuktala lokomotiva cepam vazduh ispred sebe i u stotinki sekunde mi proleće glupost kroz glavu "e radio sam i ja ona ubrzanja 100m/100m, hah!" :-) Kao da jedan trening u godinu dana može od labuda da napravi jastreba.

970m

Više ne znam da li ja sve više ubrzavam ili on sve više usporava, prilazim mu kao kada kasniš na trku i na autoputu pretičeš neke penzose u Spačeku koji idu jednim točkom kroz zaustavnu traku da nikome ne bi smetali. Ono, wroooommmm, fiju, sad su daleko ispred i odjednom kao da ih je uragan odvukao negde u rikverc, više ni traga od njih.

980m

Brate, moj je! Trčim i ne verujem, razlika se sa 30-20-15-12-10-8-6 ... metara istopila i DOSLOVNO se osećam kao kada autom ulaziš u "makaze". Postoji onaj trenutak kada ablenduješ nekome iz drugog pravca "ej ja ovde možda malo glupo pretičem ali ajde malo uspori da ne napravimo mešano meso", a postoji i onaj trenutak kada se neko pojavljuje iz suprotnog pravca i ON TEBI ablenduje gunđajući a ti samo uletiš nazad u svoju traku i posle 50m mu neobavezno odmahneš "opusti se čoveče, puno sam brži nego što ti se učinilo".

990m

Onaj bes se u međuvremenu pretvorio u adrenalinsko sirće, a sada se samo nakon par sekundi adrenalin pretapa u neko neizmerno zadovoljstvo, i istovremeno u - sažaljenje. Nećete verovati ali tih zadnjih 5 sekundi sam bio prosto razočaran, gledajući čoveka koji je tako sebe uništio da ne može da se odbrani u tih pišljivih poslednjih 50-ak metara. Antilopa koja će biti dograbljena i oborena na zemlju šapetinom od 20 kila, zec koji će u trku biti zagrižen za butinu, uvek su mi bile mučne te slike a sad odjednom vidim sebe u toj mrskoj ulozi predatora.

995m

Prolećem pored njega kao tajfun, u neverici. U teškoj neverici. Odjednom je isparila i sreća i euforija i adrenalin i sažaljenje. Pravim poslednjih 3-4 koraka ka cilju i u glavi mi trešti "NIJE MOGUĆEEEE???". Eto samo to. U tom času shvatam da sam celih poslednjih 10 sekundi čuo neka navijanja i vrištanja, a nemam pojma ni ko je navijao ni za koga. Korak pred ciljem već ne vidim ništa iza svog desnog ramena, čujem Trenera kako uzbuđeno pokazuje sudijama u mom pravcu "OVAJ je treći! OVAJ je treći!!!" a sudija mu odgovara "vidim, vidim..." i u tom času postajem svestan da sam treći.

1000m

Ispred mene se niodakle spušta nekakva bela rampa, i zamalo otkidam ruku ženi koja je pružila ruku u beloj jakni da bi mi uzela one ceduljice koje sudije poređaju po redosledu ulaska i tako sortiraju plasman. Nakon dobrih 20m uspevam da se zaustavim i krenem nazad uz komentar "pa ako ste mislili u onoj brzini još i papirić da vam dodam..." i oboje se smejemo njenom entuzijazmu i mojoj iskrenosti.

1030m

Pritrčavaju mi klinke iz Kluba, Lola, padaju poljupci i čestitke, Nine mi se smeje "auh čoveče šta si uradio", pristižu ostali koji ulaze u cilj, rukujemo se svako sa svakim mada ne znamo zašto, i odjednom su svi tu osim ljutog konkurenta :-) Neko reče kako je "planirao da pobedi" pa je onda možda razumljivo da mu je i razočaranje veće, mada ovako kad nas je sve iskulirao ostaće mi nejasno da li je bio nadrndan što nije pobedio trku, ili što nije pobedio makar mene. Kad se sretnemo posle mesec dana to više neću moći da odgonetnem, a u onom trenutku posle trke sam verovatno mogao. Ma nema veze. Nije Svetsko...

Malo je to pitanje sportske fiziologije, a možeš i filozofski da ga posmatraš. Da se ovi ispred nisu zaleteli, ne bi mi napravili toliku prednost, ali bi se istovremeno manje raspali pred kraj. Stigao sam ih baš zato što su napravili preveliku prednost, i zbog toga sam ih stigao baš tako brzo. Kao Boržakovski. Gledajući njega uvek je izgledalo kao da neka nevidljiva sila u ciljnom pravcu zaustavlja sve ostale. Tj ne "kao", neka nevidljiva sila ih i zaustavlja, a zove se zamor. Nema goreg osećaja nego kad "iscuriš" na 90% trke i kada ne možeš da odbiješ nijedan napad, kada ti je ulazak u cilj istovremeno i predaja. Sad više nemam pojma da li sam ja zaista TOLIKO sporo krenuo, ili sam ipak otrčao dobru trku. Ispalo je da mi je (prema tuđim štopericama) ciljno vreme negde između 2'57'' i 2'59'', a nisam verovao da sam sposoban za hiljadarku ispod 3'10'' čak i da mi patike nisu mokre a noge polu-umorne. Jbg 2 dana ranije sam biciklom išao na Divčibare i upao u vejavicu i pljusak, a dan pred trku sam išao na "lagano trčanje" od sat i po po brdima. Da sam ovo shvatio kao Trku možda sam mogao i ja da krenem u toj grupi prvih pa eventualno da gledam tog koji je završio drugi, a ne ove ostale zaletače? Ma daj. Nije Svetsko, rekoh već...