srijeda, 23. siječnja 2013.

otac, sin, majka, sin, i slučajan prolaznik

Sonata za dva ubistva, jedno samoubistvo, i jednu smrt u mukama

Sačuvaj me bože morbidne teme. No, radi se o stvarnoj priči iz života, ovaj put ne moram ništa da smišljam ni izmišljam. Nije ništa od toga nikakva tajna tako da ne moram da se brinem što ovo ide na javni blog, a ionako je većina uloga mrtva tako da od njih ovo nema ko ni da pročita. Radi se o ovim ljudima od kojih smo kupili dvorište do našeg. Taj čovek je imao sina iz prvog braka, i ta žena je imala sina iz prvog braka. Taj čovek je slučajno u saobraćajki ubio čoveka pre puno godina i to pošteno odrobijao, mislim, nije bio kriminalac nego naprotiv vrlo onako dobar komšija i dobronameran, duhovit čovek. Šta ćeš, šit hepnz. Međutim pre nekoliko godina su mu ubili sina u nekoj kafani, pa sad kako i zašto neće se nikad saznati a od svakog ćeš čuti drugu priču da je bio umešan u ovo ili ono. I kao da ni to nije bilo dovoljno, počeo je da gubi vid. A ova žena, nije bila baš ono full rospija, ali nije ni da je bila normalna supruga. Ona ladno ode kod svog sina 60km odavde i ostavi tog Drugog Muža poluslepog na milost komšijama i svom zamućenom svetu. Čovek je voleo da popije pivo, ponekad nas pita da mu kupimo, mi mu odnesemo flašu od 1.5l i to je kaobajagi njemu puno značilo zbog bubrega :-) Međutim ona nije volela da on popije ni toliko piva, pa je morao da krije flaše, za svaki slučaj. Npr ona ode na duže vreme negde a on natrpa ispod kreveta plastičnih flaša za pun džak i onda samo pozove da mi to bacimo dan pre nego će ona da se vrati. Jednom smo mu pokazali kako da zavrne čep samo jedan navoj, pa da nagazi flašu i skroz je spljošti, i onda da dotegne čep do kraja, i tako je mogao u samo jednu plastičnu kesu da naslaže tih velikih plastičnih flaša koliko hoćeš. Jednog dana je zvao popriično panično, nismo znali šta se desilo, potrčali smo kod njega brzo a delila nas je samo jedna kapija koju smo između naša dva dvorišta mogli da otvorimo. Šta je bilo? - pitamo s vrata. Ode čep! Pomagajte! Ona treba da dođe za par sati, ja nagazio flašu, kad izlete čep kao metak i sad ne mogu da ga nađem, ako ga ona vidi gotovi smo!!! :-) Jadan kleči i prepipava ispod ormana, kreveta, srećom Lola je odmah ugledala čep ispod stola pa smo rešili taj problem. E posle toga je video sve slabije i slabije, i već je počinjalo da deluje da se Onaj Odozgo malo iživljava. Ajde ako je nekog i pregazio kamionom, ali em je to odrobijao, em je ostao bez jedinog deteta, em je oslepeo načisto već, i preko svega toga je pao i nešto povredio u leđima i ostao da leži u krevetu. A njegova žena, opet ode za vikend kod svog sina, a mužu ostavi dve kifle za tri dana. Kaže - ne može da ustaje, pa ako mu ostavim neko pravo jelo, usraće se u krevetu. Lolini matori samo sačekaju da ona zamakne za ćošak pa odmah pitaju ovoga šta bi voleo, tako da je imao i pasulja i kupusa na raspolaganju, a ionako je dolazila druga komšinica da mu pomogne da pređe do wc-a. Kad je umro žena mu je to vrlo stoički podnela, što neko reče "malo je ona drvena ali svi smo različiti" i u par momenata je delovalo da je više žao komšiluku nego njoj, što je on tako završio. I ono kasnije kad je kao neko pravilo da se dođe na groblje, mi odemo a ona ne dođe tih 60km nego kaže "ja sam to obavila ovde u crkvi". Tu kuću je brže bolje oglasila za prodaju mada je religiozno čekala da prođe godinu dana od datuma smrti pre nego potpiše ikakav ugovor. S jedne strane se plašiš Onog Odozgo zbog nekog udarenog pečata u pogrešan dan, a ne plašiš se istog Tog Odozgo što si odmah nakon smrti isplanirao da to prodaš. Mnogi ljudi koji veruju u Boga, imaju tu smešnu osobinu da istovremeno misle da je Bog samo neka nadzorna kamera na banderi, pa šta god zlo pomislio ti računaš da se to na kamerama ne vidi, nego se samo paziš da baš ne izađeš na ulicu bez gaća i da ne uradiš nešto dok te drugi posmatraju. To ja zovem "deklarativna religioznost", to je ono kad dozvoliš sebi da si nemoralan, zao, zlonameran, ali se teatralno krstiš, ono sa zamahivanjem kao da šakom rasteruješ muve oko sebe, svaki put kad prođeš ispred crkve. I sve je to bilo i prošlo, ko je živeo živeo je, ko se usrao usrao se, ko je prodao prodao je, naizgled se sav taj haos smirio i lanac smrti se završio. Tek nedavno čujemo strašnu vest da se taj drugi od sinova iz prvih brakova, sin od te žene, ubio. Kažu bio je na ratištu pa je vukao traume odatle i imao je nekakav zarđali pištolj koji je čuvao kao uspomenu, i iz tog čuda se ubio. Ja ne mogu da zamislim da čuvam uspomenu koja me podseća na nešto od čega vučem traume, no hajde, nije valjda sve tako jednostavno kao što zvuči. Znajući koliko je ona volela da zvoca kao neka vodenica, nema ko nije crnohumorno prokomentarisao kako se jadnik verovatno ubio jer se ona vratila da živi s njim, jer ipak se rat odavno završio a on je eto preživeo 20 godina posle toga pa se tek sad ubio nakon tih par meseci otkako mu se vratila majka za stalno jer je sticajem okolnosti, paralelno sa smrću drugog muža, otišla u penziju. A takva sva kul kakva jeste, ona je i to stoički podnela. Reče kako joj je lekar prepisao neki blagi lek za smirenje a ona još dodatno uzima matičnjak "i sad se dobro oseća". Kaže da je napravila veliku sliku svog sina i da svako jutro kad ga opet ugleda ona mu kaže "budalo jedna!". Što jes jes, verovatno bih mu (tj njegovoj slici) i ja isto rekao da sam mu otac, no to mi je na prvu loptu delovalo previše originalno čak i za moje pojmove kreativnosti. Tako se valjda taj virus smrti napokon iscrpeo, nakon što je poharao jednu, to jest dve porodice, i od svega ostavio samo dve majke zavijene u crninu.

A umesto nastavka ili zaključka, to bih objedinio. Imaš tako ljude koji vide svoj život kao samo svoju stvar, kao neki predmet, novčanik, i kad drugi izgube svoj to te ne dotiče naročito. Ti imaš svoj novčanik i čuvaš ga kao oči u glavi. Jeste ti žao što je neko drugi svoj izgubio, ali šta ćeš, život teče dalje. Pa i to je donekle ispravan stav, tojest bar je u neku ruku zdraviji, manje stresan. Tu si gde si i zašto sad sebi dodatno otežavati situaciju. Ako si već ostao bez nekog najdražeg, još uvek nisi izgubio oba oka, obe noge, još uvek si zdrav i čitav i zašto to sad odbaciti i razboleti preteranim stresom zbog gubit(a)ka? Posmatram Lolinu majku kao drugu krajnost, drugi tip ljudi. A s te druge strane, imaš ljude koji naglašeno pate, i to sve je možda samo znak da su oni svesni da život prolazi i da ta nepovratnost *treba* da te boli. Kad pomisliš, kako je to bolno, što je nešto konačno. Moja tašta se živo seća početka njihovog zabavljanja i kako su se jurili po učionici tog đačkog doma i kako su strgli neku zavesu i napravili štetu neviđenu u naletu mladalačkog ludila. To je bio početak njihovog zajedničkog života, i nakon 50-ak godina to se prekinulo, i više se nikada ne može ni vratiti ni nastaviti, iako ja svakih 7 dana po jednom sanjam kako se on vratio i kako smišljamo kako da objasnimo svetu otkud on opet tu, i kako da izvedemo da niko ne padne u nesvest od šoka kad ga ugleda na ulici. Ta konačnost nečeg što je do juče bio tvoj život, ako imaš iole mozga i osećanja, mora ti sasuti u lice činjenicu da je i tvoj život jednako konačan, da će neko osetiti prazninu kada tebe ne bude, kako će možda sanjati da si se i ti vratio pa ne zna gde da te sakrije i nagovara te da do daljnjeg ne izlaziš iz podruma, "dok ne smislite nešto pametnije". Ako se završilo nešto što je bilo "tvoj život", čiji život ćeš nastaviti da živiš? Odnosno, iz pogleda onih sa druge tačke viđenja, ako se završilo nešto što je *činilo* tvoj život, onda moraš da nađeš nešto drugo čime ćeš ga ispuniti, jer ipak je umro neko drugi a ne ti, ipak se završio samo njegov život a niste svi odjednom pomrli. Eto između tih krajnosti valjda svako nađe sebe. Što reče jedan prijatelj koji je bio dete kada mu je prvi od roditelja umro "ja sam mislio da ću i ja da umrem, tada kada mi je umrla majka!". Svi mi znamo šta će da se desi i da to sve *mora* da se desi, ali tek kada se dogodi, tek tada shvatiš koliko to jake emotivne rane i tragove ostavi na tebe. Ali kao što rekoh, svi smo različiti, pa kom obojci kom opanci - neko provede sav ostatak života u teškoj patnji za bratom ili ćerkom, bez obzira na unučad, tešenje prijatelja i rodbine, lekove, alkohol, šta god, a neko kupi teglu matičnjaka i oseća se dobro. Prosto kao da postoji širi raspon od onog koji ja uspevam da shvatim. Neko će se doslovno ubiti jer mu je umro neko najdraži i život mu odjednom više nema smisla, a neko će nastaviti život kao neka zečica kojoj su ulovili voljenog zeca a ona je iza prvog drveta naletela na nekog novog ušonju i već svijaju bračno gnezdo. Razumem da je ova druga varijanta da kažem "zdravija" jer život ipak teče dalje, ali ako tako možeš da ga nastaviš kao da "ništa nije bilo", to mi nameće pitanje koliko ti je sav dotadašnji život bio emotivno kvalitetan? Ako poseku jedno od dva drveta, ono preostalo neće ništa primetiti, osim što će možda imati još malo više sunca na raspolaganju. Kakav život su živeli ti ljudi-drveće, koji mogu samo tako da nastave put iz svake moguće situacije i da potisnu osećanja do jednocifrenih vrednosti? Jer u tome je kvačica - ako hoćeš da jednom, nekad, tamo daleko, nastaviš život kao drvo, izgleda da moraš i da ga živiš kao drvo. Sa minimumom emocija, davanja, ulaganja, i tako dođem u pat poziciju razmišljanja. Lako se može nastaviti samo sebičan i bezvredan život, a upravo takav je najmanje vredan nastavljanja. Valjda je bolje da se oseća punim plućima i sa 12 cilindara, pa nek traje dok traje. Ionako se svaki završi! Zašto celog života nositi sa sobom prazan novčanik, samo iz straha da možeš da ga izgubiš, pa da ograničiš gubitak?

Prekjuče sam na vožnji naleteo na 4 srne. Imale su neke neobično velike, čiste, bele trtice, kao da nisam nikad video takve srne? Tri su pobegle zajedno u šumu na 20m ispred mene a četvrta je išla oko nekog brežuljka, brzo sam izvadio telefon, upalio kameru, prebacio na video režim, i taman kada se pojavila počeo sam da snimam. Bežala je preko njive u velikim skokovima, malo u cik-cak (nisam valjda na bicikli delovao kao lovac? Haha) i ja sam je snimao pola minuta, no na kraju se od svega u filmiću videla samo nejasna mutna tačka kako šeta kroz kadar. Mala rezolucija snimka :-(

Nego da spojim ovu pričicu sa gornjim tekstom. Imao sam tog dana 29.4 km/h prosek na teškom mtb-u, nakon 32km prema zapadu, a da sam produžio još 3km do Osečine imao bih okruglih 30.0 jer sam se baš bio zalaufao i gazio sam 38-39 km/h poslednjih nekoliko kilometara. A pravio sam i veće proseke, stizao sam i za sat vremena do Osečine trkačkom biciklom i odatle tek nastavljao dalje trening. Nego, baš ću po tim srnama da zapamtim taj dan i trening. I sad, da neko od sutra ukine srne, baš bih se bedno osećao. Da više ne postoji ni mogućnost da ih vidim. Fuj. Nije da bih se ubio, nije da bih se propio zbog toga kao Vasa Ladački zbog lepe a sirote, ali bih znao da mi je život od tada pa na dalje postao siromašniji. I ta konačnost na neki način boli, to kad ti neko oduzme jednu od opcija koje ti puno znače. E sad život je do neke tačke uživanje u svim opcijama koje možeš da pronađeš, a od određene tačke postaje pokušaj da živiš što kvalitetnije, sa što manje tih preostalih opcija. Jednog dana će na ovom blogu osvanuti poslednji tekst, i tog jutra ni ja ni drugi nećemo znati da je to baš taj, poslednji tekst. Tako to uvek biva. Svako ko u to vreme bude redovno čitao blog moraće da nađe nešto drugo, ili će tek samo tako odustati od ideje i navike da svaki drugi dan pročita nečije tlapnje. Ali ove opcije jednostavno više neće biti, i tačka.


Ako me trčanje slučajno odvede preko onog železničkog mosta nad provalijom, danas moram biti posebno pažljiv! Da ne ispadne da sam danas, baksuz, isprognozirao kraj sopstvenom blogu :-)

Nema komentara:

Objavi komentar