nedjelja, 20. siječnja 2013.

vetar u kosi i točkovi bosi


Bos po trnju, bos po ledu. Ili ćelav po suncu, ćelav po snegu. Iako možda na ovoj sličici deluje da imam neke pristojne gume, ovo su polu-ćelave gume na koje se samo nahvatao sloj tankog bljuzgavog polusamlevenog snega, pa deluju "čupave" poput kramponki. Na kramponkama sam ovuda prošao već 6 puta u Januaru i uvek je bilo ili vlažno ili mokro ili blatnjavo ali snega nijednom, a eto kad sam zaključio kako mora gore sve da bude suvo, e baš tad sam upao u neočišćene krivine i utaban sneg. Uzbrdo nije bio nikakav problem, a nizbrdo je bilo nezgodno jer mi je prilikom kočenja proklizavao zadnji točak pa nisam smeo puno da se zalećem, a tokom spuštanja od 20-25 km/h mi je ubrzo postalo previše hladno jer sam se skroz ohladio :-(




No kad razmislim, ovuda bi trčanje bilo skoro nemoguće uzbrdo, a sasvim ugodno nizbrdo, što je opet teža varijanta od toga da se skoro normalno popnem biciklom, i samo malo pripazim na spustu. Preko planina prolaze neki džipovi veličine omanjih kamiončića, sve neka novopečena gospoda obrijanih glava koja želi vrhunsku sigurnost za sebe i svoju porodicu, kad iz drugog pravca ide šareni cirkuzan na bicikli, hehe, to je uvek jako smešna situacija.




Sa poslednjeg brdašceta iznad grada se vidi naselje u dolini, a preko njega i preko cele doline debeo sloj smoga. Iz ovoga se lako shvata (ne)mogućnost izbora za zimsko bicikliranje.

1) Možeš da se držiš ravnice, zubatog sunca, smrada od smoga i jakog saobraćaja na prometnim putevima, e jedino pozitivno u tome je što možeš lako da odrediš kako da se idealno obučeš, već nakon par vožnji ćeš znati pravu kombinaciju

2) Možeš da pobegneš u brda, mada su mogućnosti jako ograničene jer ovo nije Švajcarska i ništa nije međusobno povezano pa se skoro svi izleti ka planinama svode na odlazak do gore i povratak istim putem. Tako ćeš izbeći smog, maglu, gust saobraćaj, ali kao kompenzaciju dobiješ probleme sa odevanjem jer je uzbrdo uvek toplo a nizbrdo uvek hladno, do granice da ti se na dugačkom spustu oduzmu šake i stopala.

Ja sam taj problem delimično rešio tako što sam nekoliko puta krenuo lakše obučen uzbrdo, a u rancu sam nosio dodatni šuškavac, deblju kapu i deblje rukavice, da se ne bih u njima skuvao na usponu. Tako sam po nekoliko puta zastajao da se presvučem i svako stajanje iskoristio da opalim par slikica, pa sam se maltene navikao na to da idem na vožnju sa rancem na leđima, stvar koja mi je celog života bila skroz nemoguća. Ajde bar nisam još uvek počeo i da trčim sa rancem, mada ko zna kada i zbog čega bi i to moglo da mi se dogodi...

U nedeljno pre podne treba doneti odluku da li u smogovitih +4 negde krenuti biciklom, iako mi se juče smučilo to smrzavanje, ili zapucati peške na neki jogging po blatnjavim brdima. Na +4 je svaki izbor pomalo buđav a još naročito ako je noćas pofajtalo i malo kišice, no šta ćeš, takva je svaka Zima. Na +8 bih srećno odvrteo biciklom u bilo kojem pravcu, a na -2 bih srećno odskakutao na trčanje po krckavoj zaleđenoj zemlji. Jedva čekam da vidim šta ću da smislim, ovo postaje zanimljivo! :-)

Nema komentara:

Objavi komentar