ona - oprali su ulicu, nije čudo što će da padne sneg :-)
ja - onda možeš napokon i ti na trčanje?
ona - a što?
ja - pa bar ćeš znati da ne pada sneg zbog tvog trčanja :-)
no sneg je počeo puno ranije.
ovako je to išlo. kad sam biciklom izašao iznad grada i smoga, morao sam da skinem jedan dres da mi ne bi bilo pretoplo. nakon toga je kao nešto duvalo no nije mi preterano smetalo. e nakon nakon toga toga, duvalo je puno jače i počelo je da smeta. ono kad bi išao 10km/h a ideš 7km/h i ponavljaš u sebi "wtf???". pogledajte samo pod kojim uglom izlazi voda iz česme na parkingu :-)
e onda je počelo da letucka, prvo sramežljivo a onda sve jače. temperatura +4, a pada sneg, rekoh - baš zanimljivo. posle toga je prestalo da duva ali su se navukli sivi oblaci i zaklonili sve poglede i vidike. tu je valjda bilo +3 i padalo je sve jače.
odatle sam krenuo nizbrdo i trebali su mi brisači na naočarama, da bih išta video kroz vejavicu. u par krivina sam malo proklizao jer je bilo previše rizle pa sam pomislio kako je super što ništa ne vidim kroz naočari jer bh inače verovatno previše kočio. nije da imam neki strah, nego uvek imam tu logiku kako je zbog minut bržeg povratka glupo rizikovati pad i nekoliko dana (ili nedajbože nedelja) pauze zbog oderotina ili gipsanja.
e kad je temperatura spala na +2, počela je kiša! gledam i ne verujem, prava kiša, kišurina. dok sam zastao da navučem preko ranca onu zaštitnu navlaku i zakopčam je na par kopči, rukavice koje sam spustio pored (u sneg) su bile skroz mokre! spust se nastavio sa šljapenzi & prskenzi, a da sve bude dodatno zanimljivo pobrinule su se kočnice. nakon 50-ak krivina su mi se paknovi istrošili koliko se istroše za godinu dana suvih vožnji, i u jednoj serpentini - ništa! ja stiskam do kraja, ručice kočnica došle do onih gumenih rukohvata, a brzina ista, ništa ne čini da usporim. idem polako ka spoljnoj ivici, i nekako na bankini uspem da se zaustavim. aufff ovo beše gusto. zaustavim se i onim šrafićima navrtim svaku sajlu po pola centimetra, pa sam do kraja spusta uspeo da stignem u komadu mada mi se pred kraj opet učinilo da je potrebno novo dotezanje.
e kad se završio najveći spust (14km!) počeo je pljusak. za utehu, ako je to ikakva uteha, temperatura se sa +2 popela na +3. trebao je to neko da kaže mojim prstima na šakama i mojim stopalima u mokrim natopljenim sprintericama, koji kao da uopšte nisu primetili to drastično otopljenje.
napokon je došao uspon, nije neki bogzna uspon no 5km blagog vijuganja tek dovoljno da se malo otkravim. e gore je već bilo +4, čoveče delovalo je kao avgust! još je i kiša prešla u kišicu, sipulju neku, gotovo idealni uslovi za vožnju. januarsku doduše. poslednjih 12km pretežno spusta su protekli brzo iako stopala više nisam osećao, no iskreno rečeno, nisu mi ni trebala.
usput sam spontano smislio naslov bloga - "divčibare na dijeti". naime nekim makadamskim manevrom sam uspeo da dodatno skratim najkraći mogući krug preko planine, pa sam tako sa 74 došao do 72km. to jest mislim da su 72, tačnije 71.5, jer mi je zbog kiše par puta stao ciklomaster pa dok sam to primetio, skinuo ga, obrisao mu kontakte i nosač, vratio ga i sačekao da opet proradi, prošlo je u nekoliko navrata po ne-znam-koliko stotina metara. no usput sam pratio kilometražu, dok je još lepo radio, pa sam zaključio da će krug da ispadne tako nekako, blizu 72km.
još uvek previše da bih ga pretrčao :-)
ali, za trčanje postoji puno više mogućih prečica tako da, polako, nikad ne reci nikad...
nakon povratka je usledilo pranje bicikle, malo brisanja tzv "u grubo", a očistiću je tek za par dana dok temeljno zarđa lanac i ostali delovi od čelika. oprema je već oprana, kao i sprinterice.
tu moram da se vratim na onu večitu temu - da li bi bilo moguće u jednoj godini 365 dana zaredom odvesti krug na Divčibare, bilo koju varijantu i smer? i zaključim da je najveći problem oprema. da imam desetak bicikli, desetak pari sprinterica, pet puta više opreme od ovih par ormana koliko trenutno imam, možda bi to bilo i moguće. ali ovako, kad jednom opereš najdeblje rukavice i sprinterice, zasereš biciklu i ostaneš bez paknova, kako ćeš sutra opet na isti krug????? ispadne da treba (u tom poduhvatu) da potrošiš isto vremena na čišćenje pranje i podmazivanje, koliko si potrošio na vožnju. a da bi neko 6-7-8 sati dnevno samo na to mislio, treba mu neki, bogme, žešći sponzor :-)
ja - onda možeš napokon i ti na trčanje?
ona - a što?
ja - pa bar ćeš znati da ne pada sneg zbog tvog trčanja :-)
no sneg je počeo puno ranije.
ovako je to išlo. kad sam biciklom izašao iznad grada i smoga, morao sam da skinem jedan dres da mi ne bi bilo pretoplo. nakon toga je kao nešto duvalo no nije mi preterano smetalo. e nakon nakon toga toga, duvalo je puno jače i počelo je da smeta. ono kad bi išao 10km/h a ideš 7km/h i ponavljaš u sebi "wtf???". pogledajte samo pod kojim uglom izlazi voda iz česme na parkingu :-)
e onda je počelo da letucka, prvo sramežljivo a onda sve jače. temperatura +4, a pada sneg, rekoh - baš zanimljivo. posle toga je prestalo da duva ali su se navukli sivi oblaci i zaklonili sve poglede i vidike. tu je valjda bilo +3 i padalo je sve jače.
odatle sam krenuo nizbrdo i trebali su mi brisači na naočarama, da bih išta video kroz vejavicu. u par krivina sam malo proklizao jer je bilo previše rizle pa sam pomislio kako je super što ništa ne vidim kroz naočari jer bh inače verovatno previše kočio. nije da imam neki strah, nego uvek imam tu logiku kako je zbog minut bržeg povratka glupo rizikovati pad i nekoliko dana (ili nedajbože nedelja) pauze zbog oderotina ili gipsanja.
e kad je temperatura spala na +2, počela je kiša! gledam i ne verujem, prava kiša, kišurina. dok sam zastao da navučem preko ranca onu zaštitnu navlaku i zakopčam je na par kopči, rukavice koje sam spustio pored (u sneg) su bile skroz mokre! spust se nastavio sa šljapenzi & prskenzi, a da sve bude dodatno zanimljivo pobrinule su se kočnice. nakon 50-ak krivina su mi se paknovi istrošili koliko se istroše za godinu dana suvih vožnji, i u jednoj serpentini - ništa! ja stiskam do kraja, ručice kočnica došle do onih gumenih rukohvata, a brzina ista, ništa ne čini da usporim. idem polako ka spoljnoj ivici, i nekako na bankini uspem da se zaustavim. aufff ovo beše gusto. zaustavim se i onim šrafićima navrtim svaku sajlu po pola centimetra, pa sam do kraja spusta uspeo da stignem u komadu mada mi se pred kraj opet učinilo da je potrebno novo dotezanje.
e kad se završio najveći spust (14km!) počeo je pljusak. za utehu, ako je to ikakva uteha, temperatura se sa +2 popela na +3. trebao je to neko da kaže mojim prstima na šakama i mojim stopalima u mokrim natopljenim sprintericama, koji kao da uopšte nisu primetili to drastično otopljenje.
napokon je došao uspon, nije neki bogzna uspon no 5km blagog vijuganja tek dovoljno da se malo otkravim. e gore je već bilo +4, čoveče delovalo je kao avgust! još je i kiša prešla u kišicu, sipulju neku, gotovo idealni uslovi za vožnju. januarsku doduše. poslednjih 12km pretežno spusta su protekli brzo iako stopala više nisam osećao, no iskreno rečeno, nisu mi ni trebala.
usput sam spontano smislio naslov bloga - "divčibare na dijeti". naime nekim makadamskim manevrom sam uspeo da dodatno skratim najkraći mogući krug preko planine, pa sam tako sa 74 došao do 72km. to jest mislim da su 72, tačnije 71.5, jer mi je zbog kiše par puta stao ciklomaster pa dok sam to primetio, skinuo ga, obrisao mu kontakte i nosač, vratio ga i sačekao da opet proradi, prošlo je u nekoliko navrata po ne-znam-koliko stotina metara. no usput sam pratio kilometražu, dok je još lepo radio, pa sam zaključio da će krug da ispadne tako nekako, blizu 72km.
još uvek previše da bih ga pretrčao :-)
ali, za trčanje postoji puno više mogućih prečica tako da, polako, nikad ne reci nikad...
nakon povratka je usledilo pranje bicikle, malo brisanja tzv "u grubo", a očistiću je tek za par dana dok temeljno zarđa lanac i ostali delovi od čelika. oprema je već oprana, kao i sprinterice.
tu moram da se vratim na onu večitu temu - da li bi bilo moguće u jednoj godini 365 dana zaredom odvesti krug na Divčibare, bilo koju varijantu i smer? i zaključim da je najveći problem oprema. da imam desetak bicikli, desetak pari sprinterica, pet puta više opreme od ovih par ormana koliko trenutno imam, možda bi to bilo i moguće. ali ovako, kad jednom opereš najdeblje rukavice i sprinterice, zasereš biciklu i ostaneš bez paknova, kako ćeš sutra opet na isti krug????? ispadne da treba (u tom poduhvatu) da potrošiš isto vremena na čišćenje pranje i podmazivanje, koliko si potrošio na vožnju. a da bi neko 6-7-8 sati dnevno samo na to mislio, treba mu neki, bogme, žešći sponzor :-)
Nema komentara:
Objavi komentar