Najveća razlika između nas "brđana" i tzv. "ravničara" je ta da nam nisu proporcionalni pretrčani kilometri i vreme trčanja, kao i preveženi kilometri na bicikli i vreme koje je za njih bilo potrebno. Ako bih samo vozio po pretežno ravnom, i ako bih uspeo da ne crknem od monotonije, bilo bi vrlo prosto voditi samo jednu statistiku. Obzirom da sam tip Tempaš a ne neki koji bi se po ceo dan vozikao i blenuo levo-desno, ubrzo bih shvatio koji je to tačan prosek, ili "približno najtačniji". Pomnožiti broj sati sa npr 35, ili podeliti kilometre sa 35 i dobiti sate, piece of cake. Da ne kažem peace of cake :-)
No srećom ne živim u Subotici nego u malo zanimljivijim predelima, tako da pokušavam da što više izbegnem ravnicu gde je trčanje uvek istom tehnikom odnosno gde je na bicikli najopasnije jer vozači voze najvećom brzinom i najteže uočavaju bicikliste na putu. Kada zađeš u brda vazduh postane čistiji, na trčanju ne sretneš nikoga a na bicikli te auti susreću po krivinama i na usponima gde voze puno sporije i pažljivije nego po ravničarskim magistralama.
E ali zato mi statistika deluje puno čudna jer imam PUNO sati na bicikli i na trčanju, a uz to ide MALI broj kilometara jer se dogodi da vožnju završim sa prosekom 22km/h (2/3 brzine po ravnici) odnosno da trčanje završim prosekom od 10km/h (6'/km) zbog puno uspona i oštrih spustova, kamenjara blata ili dubokog snega. Onda pomislim "pa nije fer!", jer da sam svaki put 2 sata trčao po ravnom asfaltu, to bi bilo minimum 25km kad sam mrtav umoran pa sve do 30km, u onih par sezona kada sam bio najraspoloženiji mogući. A ja za ta svoja dva uobičajena sata samo pretrčim npr 21km tu kroz šumetine oko reke Gradac, obično u nekim "blindiranim" patikama u kojima, ako se dokopam asfalta pred kraj trčanja, jedva "zavrtim" nogama brže od 5'/km.
Tako da Statistika 2012-te može da ustupi mesto Kuriozitetima 2012-te.
No srećom ne živim u Subotici nego u malo zanimljivijim predelima, tako da pokušavam da što više izbegnem ravnicu gde je trčanje uvek istom tehnikom odnosno gde je na bicikli najopasnije jer vozači voze najvećom brzinom i najteže uočavaju bicikliste na putu. Kada zađeš u brda vazduh postane čistiji, na trčanju ne sretneš nikoga a na bicikli te auti susreću po krivinama i na usponima gde voze puno sporije i pažljivije nego po ravničarskim magistralama.
E ali zato mi statistika deluje puno čudna jer imam PUNO sati na bicikli i na trčanju, a uz to ide MALI broj kilometara jer se dogodi da vožnju završim sa prosekom 22km/h (2/3 brzine po ravnici) odnosno da trčanje završim prosekom od 10km/h (6'/km) zbog puno uspona i oštrih spustova, kamenjara blata ili dubokog snega. Onda pomislim "pa nije fer!", jer da sam svaki put 2 sata trčao po ravnom asfaltu, to bi bilo minimum 25km kad sam mrtav umoran pa sve do 30km, u onih par sezona kada sam bio najraspoloženiji mogući. A ja za ta svoja dva uobičajena sata samo pretrčim npr 21km tu kroz šumetine oko reke Gradac, obično u nekim "blindiranim" patikama u kojima, ako se dokopam asfalta pred kraj trčanja, jedva "zavrtim" nogama brže od 5'/km.
Tako da Statistika 2012-te može da ustupi mesto Kuriozitetima 2012-te.
Vidi ovo. Proletos smo na treningu ugledali jednog malog psa lutalicu tu na 15km od kuće, i posle toga smo svaki drugi trening prolazili baš tuda da bi mu odneli nešto malo hrane. To je bio Mart. u Aprilu smo videli kerušu koja se okotila pored puta na 25km odavde ali na skroz drugu stranu, prema Šapcu (usponi od po 2-3km) pa smo onda počeli da treniramo "jednom na tamo jednom na vamo" da bi povremeno i njoj nešto odneli jer je bila skroz sama i napuštena. E da stvar postane maltene smešna, u Junu prilikom "dužine" od 166km smo vozili nekim putevima kuda zaista retko prođemo (jednom u par godina), negde oko Aranđelovca, i tu u jednoj krivini na brdu, gde ljudi bacaju otpad (stare gume šporete i slične gluposti) ugledamo 5 ostavljenih crnih štenaca, od kojih je jedan već "kunjao" od neke bolesti. Imali smo kod sebe jedino vodu i našli neku polomljenu plastičnu kutiju u koju smo im sipali i sve su popili za čas. Ovo leto je bilo posebno sušno i vrelo i psi ostavljeni na tom mestu, daleko od svake vode, bili su osuđeni na vrlo brzu smrt. Tako mi ubacimo još jednu Dužinu na samo nekoliko dana pred državno, samo da bi proverili da li su ti psići još uvek živi, odnesemo im i hrane i puno vode, nađemo ih samo 4 no samo troje su hteli da jedu, već je sledeći bio bolestan. Tada smo bili ubeđeni da će svi uginuti. U međuvremenu naravno svaki dan do onog prvog ili do onih drugih, kad smo premoreni onda Lola ode na posao a ja nekako otklimam prema Šapcu po onim brdašcima da nahranim tu majku sa njih valjda beše 7, sad se ne sećam. Tri dana posle državnog smo opet otišli na Dužinu (???) samo da bi opet odneli gore vodu, radi se o brdu koje je udaljeno 63km odavde najkraćim putem! Tada smo našli samo 2 živa, i nisu hteli da jedu. Već smo se od njih "oprostili", uz "dabogda crko ko vas ovde ostavio" i slične čestitke bivšem vlasniku.
Da ni to sve ne bude baš SVE, tog dana kada smo se krajem Juna vraćali iz Čačka sa državnog u biciklizmu, videli smo na jednom ogromnom parkingu kod planinske česme (presušene!!!) ostavljene štence, neko ih je samo izbacio iz auta i pobegao. Jedno je već bilo zgaženo, a troje preostalih se razbežalo čim smo se zaustavili. Malo kasnije su se na dozivanje i šuštanje kesama sa hranom dvoje odvažili i prišli, dok je treći ostao da vidi iz žbunja i nije smeo da izađe. Strah mu je bio jači od gladi. Zbog toga je najverovatnije i umro pre mesec dana, no o tome nekom drugom prilikom. Prvog dana nakon državnog ja sam već odleteo gore biciklom i opet uspeo da nahranim samo dvoje dok je treći opet pobegao :-( Isti slučaj poslednjeg dana Juna, kada sam gore otišao drugi put.
Da se zadržim na tim kučićima, koji su mi promenili ostatak 2012-te, evo kako. Taj put ka jugu, ka Užicu, je jedan od pravaca koje nismo nikada baš obožavali. Na mestima je katastrofalan asfalt i samo ponekad smo tuda prolazili trkačkim biciklama, i uglavnom smo smatrali da je jedino razumno tuda ići MTB-ima koji imaju znatno šire i "deblje" gume, pa je tako 1) dosta udobnije kad ti ne zveče zubi po rupama i 2) puno sigurnije jer je verovatnoća da probiješ gumu udarcem u rupu puno manja nego na trkačkoj bicikli koja ima one tanke i nežne gumice. A vidi sada, svaki treći dan smo išli gore, i što je najgore, uopšte više nisam razmišljao o tome kakav je put, koliko je težak profil, koliko je naporna podloga. Još kad grune vetrina pa ili ne možeš da se popneš na brdo ili ako je severni/zapadni onda se popneš ali nikako da se vratiš kući. No ispalo je da sam celu drugu polovinu godine proveo baš na tom putu! Statistika (konačno ide neka statistika) ide ovako:
Da ni to sve ne bude baš SVE, tog dana kada smo se krajem Juna vraćali iz Čačka sa državnog u biciklizmu, videli smo na jednom ogromnom parkingu kod planinske česme (presušene!!!) ostavljene štence, neko ih je samo izbacio iz auta i pobegao. Jedno je već bilo zgaženo, a troje preostalih se razbežalo čim smo se zaustavili. Malo kasnije su se na dozivanje i šuštanje kesama sa hranom dvoje odvažili i prišli, dok je treći ostao da vidi iz žbunja i nije smeo da izađe. Strah mu je bio jači od gladi. Zbog toga je najverovatnije i umro pre mesec dana, no o tome nekom drugom prilikom. Prvog dana nakon državnog ja sam već odleteo gore biciklom i opet uspeo da nahranim samo dvoje dok je treći opet pobegao :-( Isti slučaj poslednjeg dana Juna, kada sam gore otišao drugi put.
Da se zadržim na tim kučićima, koji su mi promenili ostatak 2012-te, evo kako. Taj put ka jugu, ka Užicu, je jedan od pravaca koje nismo nikada baš obožavali. Na mestima je katastrofalan asfalt i samo ponekad smo tuda prolazili trkačkim biciklama, i uglavnom smo smatrali da je jedino razumno tuda ići MTB-ima koji imaju znatno šire i "deblje" gume, pa je tako 1) dosta udobnije kad ti ne zveče zubi po rupama i 2) puno sigurnije jer je verovatnoća da probiješ gumu udarcem u rupu puno manja nego na trkačkoj bicikli koja ima one tanke i nežne gumice. A vidi sada, svaki treći dan smo išli gore, i što je najgore, uopšte više nisam razmišljao o tome kakav je put, koliko je težak profil, koliko je naporna podloga. Još kad grune vetrina pa ili ne možeš da se popneš na brdo ili ako je severni/zapadni onda se popneš ali nikako da se vratiš kući. No ispalo je da sam celu drugu polovinu godine proveo baš na tom putu! Statistika (konačno ide neka statistika) ide ovako:
Jun - 2x
Jul - 11x, od čega 8x do-od, a 3x na dužu vožnju po planinama, koja je tuda prolazila
Avg - 10x
Sep - 9x, od čega jednom baš na dan pred polumaraton u Koceljevi, jer sam radnim danima radio sa majstorima oko kuće pa nisam stigao da to bolje rasporedim...
Okt - 9x
Nov - 13x (!!!!) iz prostog razloga jer su uginuli ili nestali svi oni na drugim mestima pa smo imali manje obaveza da idemo na drugu stranu osim ovde
Dec - 10x biciklom PLUS 3x autom (sa lancima kroz sneg) od čega smo
- jednom samo išli autom do-od
- jednom poveli naše pse pa iskombinovali gore neku šetnju po vukojebinama, koju sam ja kući stručno trasirao na topografskoj karti a u stvarnosti je bilo "auuuu mi mislili da je ovo blag uspon, a ono više poput litice!". Ako ikada budem organizovao Treking, nemojte nikako doći ako imate trunke zdrave pameti :-)
- a jedanput sam iskoristio da odozgo strčim do kuće, opet nekim nemogućim prečicama kroz polu-prohodne šume, trebalo mi je 2h04' za 21km pretežno nizbrdo!!!
Preko svega toga treba imati u vidu da sam redovno uklapao da u tim sendvičima ovamo-onamo odem i prema Šapcu, i prema još jednoj deponiji na 30km u šumama oko Bogovađe, pa je tako taj mozaik izgledao zaista haotično tokom celog leta, a sve to na ugodnih 33-39 stepeni :-) Npr samo u Julu sam imao 45 treninga, što trkačke bicikle što MTB-a, uz par trčanja, i tu se ne misli na razvozavanja od pola sata nego na 45 Tempo Treninga. U julu. Sve po onim letnjim žegama. 45 treninga. Sve tempo. U 31 dan. Komada 45!!!
Npr, sad ovo dalje neću računati po mesecima jer sam se već umorio od brojanja, ali samo da ovde dâm podatak da sam u istom tom Julu još 2x krenuo ka planinama pa se vratio, jednom zbog nevremena a drugi put jer sam shvatio da neću stići na posao... da smo još 4x išli na onu Dužinu gde smo shvatili da još neko drugi (bogu fala) hrani one kućiće i ostavlja im vodu u nekoj šerpetini veličine dovoljne da preostalo dvoje skuvaš u njoj, a negde tokom Avgusta su i nestali, valjda ih je taj neko negde i odneo/premestio... da sam 9x išao po onim kratkim brdima prema Šapcu, 6x ka onoj deponiji u Bogovađi (nit lepše šume nit glupljeg mesta za deponiju no objasni ti to lokalnim seljacima) i još nebrojeno puta prolazili kroz Mionicu i još jedno mesto gde smo znali da ima po koje ostavljeno kučence kojem na onim vrelinama ništa ne bi falilo da svaki drugi-treći dan popije pola bidona vruće vode. Pili bi brate i kipuću, tako je delovalo koliko su bili žedni, ovo Leto je zaista bilo za pamćenje, ili možda radije za zaborav, kako se uzme...
Dakle da ne bude da sam kroz ovo Pasje Leto skroz izbegao statistiku, 2012-te sam vozio trkačku biciklu 308h, MTB 397h, city bike 35h (to su razvozavanja kad nemam vremena za "pravi trening", ili u duatlon stilu kada sam biciklom išao izvan grada na trčanje), na pešačenjima sam proveo 354 sata (bilo je tu puno težih dana od trčanja, kad se samo setim zime i snega do iznad kolena...) i trčanja imam samo 170h... no od Marta do Avgusta sam zaista trčao samo sporadično, što zbog previše bicikle a što zbog bola u dupetu.
Ako u 5 letnjih meseci pretrčim 650km (prosek 4.25 km dnevno?), i iz toga izvučem polumaraton 1h23, onda to valjda znači da nisam tako loš?
Sve to mesec i po nakon što sam na bici državnom završio 7/29, a od ovih 6 što su stigli ispred, kad im ubacim godišta rođenja u Excel, prosečno su okruglo 10 godina mlađi od mene! Još kad uračunaš fensi šmensi karbonske bicikle i točkove koje donesu još 5 godina hendikepa, ispadne zaista zanimljiv taj moj rezultat...
Sve u svemu, ne žalim se na 2012-tu, niti sam toliko nezahvalan da bih poželeo da mi 2013-ta bude nešto bolja. Neka ne bude osetno lošija, i biću zadovoljan. Eventualno od svih želja mogu da izmislim onu (da me zaobiđu neke ozbiljnije povrede, pa...) da bez straha istrčim jedan maraton. Eto, ništa više.
Nema komentara:
Objavi komentar