talog

(ovo nema nikakve veze sa sportom, osim eventualno poslednjeg pasusa. tek da napomenem, da ne bi neko rekao kako sam ga prevario da džabe čita gluposti)

Kakva podudarnost, da je na današnji dan umro Michel Petrucciani (28 December 1962 – 6 January 1999), jedan od najvećih modernih jazz pianista, a inače "osoba ometena u razvoju". Već neko vreme me kopka slična tema, a povremeno stisnem na vikipediji stranicu "na današnji dan", da bih se inspirisao nečim tj da bi nešto dodao u dnevni blogić kao začin. Samim po sebi reći za nekog metar visokog da je "jedan od najvećih", odmah izaziva pozornost. Nažalost živeo je samo 36 godina i 9 dana, što nije smetalo Wayne Shorter-u da izjavi kako nasuprot Michel-u postoje mnogi savršeno simetrčini ljudi, pravilne dužine ruku nogu i kičme, koji nemaju nikakve primedbe kad se pogledaju u ogledalo, ali koji žive svoje živote kao da su bez ruku nogu i mozga.

Druga tema (tojest verovatno prva) je koliko ja imam prava da o tome pišem, jer nikad ne znaš da li će se naći neko ko ima u porodici sličan slučaj i ko će ti brže-bolje zalepiti moralnu šamarčinu iz koje odjekuje "nemaš ti pojma o čemu trabunjaš". To ja malo protiv sebe na ti, a malo na on, za svaki slučaj. Nije baš da nikog ne znam kome "nešto fali", čak štaviše jedno dete od takvih redovno srećem i vrlo rado se "družim" s njim, čini mi se da se fino slažemo i razumemo, i da mu se dopada moj smisao za humor, koji pokušavam da prilagodim njegovom razumevanju istog.

I pre par meseci se pojavio Lane, pas kome je neka bolest teško oštetila nervni sistem i kome očigledno takođe "nešto fali" s tim da je teško kuče od godinu dana pitati šta mu fali. Ne računajući to stalno trzanje od kojeg je ogulio nos koji mu je obrni-okreni uvek na tlu dok spava (pa makar mu mi podmetnuli ćebe, sa kojeg on spadne pa opet šmirgla njuškom po pločicama), stalno me zbunjuje i njegov neartikulisani lavež, a i ostali pokreti koji bi trebalo da su svim psima tipični. To što on maše repom može da znači isto što i kod ostalih pasa, a može i da bude neki nervni nadražaj koji nema "baš" isto značenje. Tako pokušavamo da se međusobno odgonetamo, iz dana u dan, i to zahteva dodatni trud koji u normalnom odnosu pas-čovek nije potreban nego se većina tih znakova podrazumeva. Uzviknem mu "pa gde si Lane, druže stari" i potapšem ga nežno po leđima a on počne da ciči od sreće (?) i da maše repom, i istovremeno počne da mi gricka šaku/prste, no prosto nisam siguran da li mu sve to 100% prija, ili ipak istovremeno oseća uzbuđenje i nešto drugo što ja ne razumem. I stotinu sličnih primera, situacija.

Pa razmišljam, kako li je tek ljudima koji imaju u porodici dete ometeno u razvoju, kakav je to ambis osećanja koji stoji između tebe i njega, kada svaki drugi čovek ume da ti pokaže svako svoje osećanje, a sad odjednom nisi u nešto siguran. To mora da je više nego frustrirajuća situacija, no koliko god bilo kakvo-god-da-jeste, nemaš drugog izbora nego da takvim životom guraš dalje, da nastaviš borbu da svima bude bolje, šta god to značilo i koliko god ti bilo nejasno šta je kome bolje. Život traži da traje. Koliko god da je Niče posejao semena arijevstva i nacizma tvrdnjama kako je samilost prema slabijima samo gubljenje energije jer nam oduzima vreme koje možemo bolje da upotrebimo na zdravije jedinke, toliko je nelogično pravljenje sličnog izbora, nekome ko nema izbora. Poznajem ljude koji imaju jedno dete tzv. normalno (vidi onaj gore citat o pravilnoj dužini nogu i ruku) i jedno ometeno u razvoju, i kako godine prolaze oni sve više vremena provode sa ovim drugim, jer ono prvo prema modernom trendu uopšte nije vezano za porodicu i cele dane provodi u blejanju na fejsbuku i "ubijanju vremena" sa šupljoglavim drugaricama.

Još jedna paralela, prosto čudno koliko je... paralelna (!!!) - ovaj mali pas, tako bi se rado družio sa drugim psima, no kao da ga svi izbegavaju; podozrivo ga gledaju, sklanjaju se, prosto ga se na neki način plaše, zaziru od njega iako je ubedljivo najslabiji i vidno najkrhkiji od svih. Skroz isti slučaj kao i sa decom ometenom u razvoju, jer svi oni bi se družili sa svima, oni ne primećuju razliku! No nažalost, drugi primećuju razliku, i to pokazuju na taj način da ih odbijaju i izbegavaju, da bi se radije družili sa sebi ravnima, mislim, prema onom kriterijumu "u ogledalu". Pregršt tema za razmišljanje, o nama, o njima, o tome kako ogledalo ume da slaže iako u to nikada ne sumnjamo. Jer zaboga, čemu više verovati, nego svojim očima? 

Što je najjadnije, shvatiš kako su životinje u nekim stvarima bolje od ljudi. Koga vole, prihvatiće ga, ali ako nekog i ne prihvate, nemaju potrebu da mu se rugaju. Nijedan pas neće za drugog psa reći "retard", jednostavno će se zaustaviti na činjenici da ne shvata šta to onom drugom "fali" i to je sve. Ostaće eto, čudan, neko koga ne uspevaš da razumeš do kraja. Nema potrebe da nekog drugog kinjiš, samo da bi se ti osetio bolje, niti da mu se zlurado nasmeješ da bi tvoja taština dobila potvrdu. Možda bi ljudi imali više razumevanja za sve, i one iznad i one nesavršene, ako bi se krajem svake godine na ruletu izvlačilo kakav će ti biti život narednih godinu dana. Ako bi svako tokom svog života proživeo godinu dana jednog gubavca, bogalja, invalida, neizlečivo bolesnog, možda bi ovaj svet bio malo bolji.

Ljudi su ti u kojima caruje zlo. Zlo kome ne treba puno protresanja, da bi se kao neki odvratan talog očas posla pojavilo na površini. Jednom sam se vraćao sa trčanja, 36km sa 700m uspona, dobro pamtim taj krug i taj dan. I na raskrsnici na 550m od kuće sam već umoran malo kao zakačio ivičnjak, zateturao se i jedva se zadržao da ne padnem, i nastavio da trčim ka kući. U isto vreme sam začuo grohotan zluradi smeh - trojica su stajali preko ulice na semaforu, i očigledno sam im jako ulepšao dan, makar i samom tom mogućnošću da tresnem na beton. Juče je pak jedan tip prišao autom do same bankine samo da bi me isprskao blatnjavom vodom jer je na tom mestu bila najdublja bara. Put je bio prazan iz oba pravca, dakle nije to sigurno slučajno uradio. Samo sam se nasmešio. Bio sam u tom času prosto PONOSAN. Kao u Balaševićevoj pesmi, kada kaže kako "samo LEPO možeš ružiti, jer zavist valja i zaslužiti". Rekoh sebi, vauuu, pa ja verovatno baš moćno izgledam, kad imaju tako očajničku potrebu da me ponize, da me približe sebi, tom jadnom talogu, tom dnu na kom se nalaze.