subota, 19. siječnja 2013.

dan za danom

Mislim da je problem...
Ne, nije problem, pogrešno sam počeo. Kako reći?
Nije u skladu s mojom životnom filozofijom...
E tako! Dakle to što sam na brzaka nazvao Problem, to je da mnogi ljudi pokušavaju da ne žive život linearno. Jer život jeste jedna dugačka linija, nije neminovno prava kao strela ali zna se odakle kreće i gde se završava, i sad između te dve krajnje tačke bude šta bude. Dani, jedan za drugim, 25000 ih se naniže u jednom životu od 68 godina. Sad ljude uhvati panika da moraju nešto bogzna da izmisle na toj liniji, pisao sam o tome blog odavno, na stihove Đibonijeve pesme "jer da nisam ovo, ja bih bio biljka". I dobro, i to je prirodno, ne živeti kao biljka. E ali problem je (čuj mene, zapeo problem pa problem, ko mutav na telefon) što se ljudi NAPINJU, ljudi stenju, postaju očajni i ponekad jadni u tim svojim pokušajima da od te linije naprave neku nečuvenu egzibiciju. Ono, moram na Everest, koliko puta sam samo to čuo! Kao da gore stanuje ni manje ni više nego Antiša Zjec lično, pa sad ideš da se s njim rukuješ, i onda ćeš biti u svetu čuven kao jedan od odabranih. 

Meni pak zvuči da je za sreću potrebna baš ta linearnost. Najsrećniji su oni ljudi koji se zadovoljavaju malim stvarima, koje se uošte ne vide na toj nekoj liniji. Tek po milimetar je zakrive ovamo-onamo, svaki dan im donese neko malo zadovoljstvo, i tako žive srećan život. Pitanje je koliko je život zadovoljavajući, ako se sastoji isključivo od pikova. Šta je sa onim između? Treba naći način da ti svaki dan bude po nečemu lep i zanimljiv, pa ako preko svega toga dođe još i neki Everest, od viška glava ne boli. Ako mi je svaki dan lepo na trčanju, mogu da odem proletos na neki maraton, a i ne moram. Jer i tako mi je svaki dan lepo. Ne moram da se nešto silno strpljujem, da nešto čekam, da mu se nadam, i onda sav da ustreptim, da proživim taj neki specijalan dan i da onda narednih pola godine provedem pričajući o tom piku, živeći u prošlosti. I kad ti više izbledi ta prošlost, počneš da sanjaš sledeći peak, i iz te neke tačke počinješ da živiš u budućnosti. Meni je to bljak. Ipak je najbitnije ono što ide između. 

Svaka opsesija donosi te akutne pikove, ali istovremeno i "pegla" tu liniju života. Jer kad spojiš sve te vrhove, opet dobiješ jednu ravnu liniju, s tom razlikom da su između praznine. Skakućući sa kamena na kamen još uvek se krećeš istim pravcem i istom brzinom kao i neko ko šeta kroz taj isti kamenjar, s tim da on prihvata tu linearnost a ti se samo uzalud napinješ da ne budeš nogama na tlu nego bi prosto da poletiš, da preletiš. Da si "haj". No to je samo osećaj, privremen, to je samo varka, i uzaludno gubljenje energije, trošenje na bespotrebne gluposti. Onaj se mirno šeta i uživa u prirodi, a ti napeto zuriš u to kamenje ispod sebe i sav si skoncentrisan od skoka do skoka.

Nečeg sličnog sam se setio juče na trčanju, u vezi Fejsbuka. Ljudi sa kojima sam najviše kontaktirao nisu opsednuti trivijalnostima, no bilo je i onih drugih, koje ja zovem Fejsbukovci. To su oni što skakuću po kamenju, kokoške koje bi da lete, i od njih vrvi ovaj svet. Svaki status ti je jedan mali skok, a broj komentara ili lajkova ili retvitova ti odzvanja u ušima kao aplauz nakon koncerta. U toj mahnitosti da iskoče iznad drugih, da se pokažu, ljudi čak i kradu! Dogodilo mi se da je jedan frend prepisao jedan moj status i samo umesto "kad Ja to uradim" napisao kako ON to uradi i postavio to kao svoj status. Ili sećam se scene, kada sam ja u svom linearnom životu prilikom prijavljivanja na maraton u Koceljevi video Bogićevića i pozdravio ga rekavši uz osmeh "šta je Bogi, pobegao ti autobus za Berlin, pa si došao u Koceljevu?" jer su ta dva maratona bila istog dana. Tada se oglasio neko ispred mene, stajala su dva momka u redu, i jedan reče drugome (bez da se polu-okrene, da me udostoji nekog smeška ili slično) sa onako nekim pesničkim zanosom u glasu: "ovo je odličan status za Fejs, pobegao mi je bus za Berlin pa sam otišao u Koceljevu". Ja se mislim jebo te i fejs i status, kad bih ja svaku svoju rečenicu stavljao kao fejsbuk status na šta li bi to ličilo? To je ionako više tviteraška fora da stalno nešto serkaš, iz čega zaključujem, hmm, tviter je dakle rezervisan za prepametne ljude? :-)

Približavam se dnu strane u wordu, a pre nekog vremena sam zaključio da je jedna kucana strana otprilike maksimum pristojnosti za jedan blog. Sve preko toga deluje kao da ni onaj što piše nema pametnija posla, a na neki način to poručuje i čitateljima pa ih prosto vređa. Predugačko, kažu, nemamo vremena. Pa onda odu da igraju onlajn poker. Sve bre neki zauzeti ljudi oko nas. Ili ako bih možda smanjio veličinu fonta na 8, onda bih mogao da nakucam 30% više :-)

Linearnost se nastavila kada sam nakon onog trčanja od 4x2km promena juče prešao najsporijih mogućih 16km i pogodio trenutak između dve kiše, a pre zahlađenja koje je donelo desetak pahulja. Čak sam i tim poslednjim postom prosto "uvredio" nekoga jer mi jedan kolega reče kako je tih mojih 4x2km jednako brzo kao kad on radi tempo-deonice od 2km, BEZ promena 100/100m. Tako ja ispadoh neumeren i prosto neki manijak. Hehe. Ljudi možda više vole kad trčkaram lagano, onda ih ne plašim prosecima, a čak i da napišem prosek od brdskog trčanja ne verujem da bi ikoga impresionirala cifra od npr 11.5 km/h. 

Mada me to sve manje zanima, to se valjda vidi. Nekada sam na treninge nosio ciklomaster i samo piljio u one brojke, pa sam posle toga imao fazu pulsmetra i piljio u neke druge brojke, a u poslednje vreme najradije na trčanje nosim fotoaparat i analizu treninga vršim pregledajući krajolike kuda sam prošao :-) Hmm word računa i smajli kao jednu reč, evo došao sam do 1059... Odoh da izađem u još jedan sunčan dan, i da pronađem sledeću ciglu za svoj zid linearne sreće.

Nema komentara:

Objavi komentar