minut

samo nekoliko crtica.
danas sam slučajno zaokružio 3000 km ove godine.
tek kad sam ukucao jučerašnjih 15 i današnjih 16, primetih.
dan nakon maratona smo otišli na vožnju od 3h.
u utorak sam išao na trčanje, onako, tzv. Tempić.
nisam nešto kilavio, ali nisam bio ni previše svež.
pokušavao sam da idem kraćim i bržim koracima.
još uvek sam osećao zatezanja u ložama i dupetima.
nego, radi se o ovom naslovu, minut.
danas sam trčao minut duže nego juče.
što znači da sam prešao 1km više, za 1' duže.
1km za 1', to je brzina od 60 km/h :-)
ali nije bilo baš tako, naravno.

nasuprot jučerašnjem tapa-tapa, danas sam nešto smislio.
obzirom da je pljuštalo, trebalo se skoncentrisati na nešto drugo.
jer ako misliš o lošem vremenu, uvek ti se otegne i ogadi trčanje.
otrčao sam 3km zagrevanja (15'), zatim 10km promena.
nisu to bila nikakva krvoločna ubrzanja.
tek onako promene, da malo zavrtim nogama.
100m tako, pa 100m lagano.
trajalo je to 10 kilometara.
u početku su išli po 4'20, pa sam se malo zagrejao.
ako se to može reći po onom pljusku i vetru.
uglavnom tih 10 km promenade sam završio za 42'.
i posle toga još ona ista lagana 3km do kuće, za istih 15 minuta.
paaaaa, ne znam šta da kažem.
nisam se umorio, uopšte.
a da mi se išlo brže, nije, ali baš nije.
tako sam našao, neku tačku, dogovorio se s nogama.
i na kraju je svima bilo lepo.
a kišu nisam ni primetio.

e sad da malo pričamo o vikendu.
apatin ne dolazi u obzir.
tri puta sam tamo trčao, i sva tri puta se loše osećao.
dal tamo pored puta čuče neke veštice koje me mrze, ne znam. 
uglavnom svaki put sam se mučio, i namučio.
postoje tako neki gradovi koji mi nikako ne leže.
sombor, apatin, varaždin, uglavnom to nešto severno.
preko svega, a možda i baš zbog toga, dug je put.
treba ustati u 4-5 ujutru, jurcati 4 sata autom, 
i opet stignemo u zadnji čas. fuj.
a ove godine se baš tako pogodilo, da se samo dan kasnije,
u kragujevcu održava polumaraton.
nikada tamo nismo trčali. a start je u nedelju, u 11h.
dakle totalno druga šema, dotle nam treba samo 2h puta.
tako da je neki kao plan, da odemo u kragujevac.
poslednji argument je taj, što je nakon ns maratona
bolje otrčati sledeću trku nakon 7, a ne 6 dana.
dobro, neće to baš biti trka, nego opet neki Tempo trening.
ali nema veze, noge će ceniti taj dan bonusa.

a da taj dan ne bi prošao u prazno, sutra mogu opet da treniram :-)
da je trka u subotu, ovo bi bilo sve za ovu nedelju.
a ako je trka u nedelju, sutra se otvaraju mnoge mogućnosti.
to je onaj čuveni četvrtak, u kome uvek treba uraditi 20% previše.
čisto da se sjebeš za vikend :-P
tako da, videću šta ću smisliti. 
jedva čekam...

dugačkoooooo

znači u zagrebu je bila 2km kraća staza nego u novom sadu?
ili je ovamo bila 2km duža, ta dva mu dođu na isto ;-)
ako budem stigao, danas ću napisati nešto više o trci 
koja je doduše bila negde na pola između trke i treninga.
ustvari, lažem.
bila je bliža treningu nego trci, i to solidno.
praktično sam trčao isto kao i na NS noćnom maratonu,
s tim da sam tada imao i plan i društvo od starta do cilja,
a juče baš i nisam imao plan, 
pa sam shodno tome negde oko pola staze ostao i bez društva.
uglavnom dobio sam SVE koje je makar i teoretski bilo moguće dobiti,
i završio na poziciji "prvi iza Mišovića" što je samo po sebi pozamašna titula.
naročito s obzirom na to da juče nisam planirao ni da se oznojim, 
a kamoli da se zaduvam, a tek nipošto da se dodatno umaram.
jer ne pamtim kada sam došao na maraton ovako isceđen.
ali eto, ponelo me.
da sam se razbudio nešto ranije, a ne tek na 24-om kilometru, 
možda bi i rezultat bio pristojan...
ali hajde, kao da je to jedino važno.
uvek je lepši osećaj kad imaš skromna očekivanja 
pa završiš 10 minuta ispred plana, 
nego kad ti se nedajbože dogodi suprotno.
jer kad pogledaš ostale rezultate, ja ispadoh najbolji :-)

~~~~~~~~~~~~~~~~~

slika negde oko trećine trke, 
dok sam sa Profom razmenjivao viceve i anegdote,
i dok smo sa pecaroškim strpljenjem čekali da drugi prokuvaju

neću hoću

voli me, ne voli me, vo, lime
evo kako to izgleda, kad u subotu pre podne razmišljaš da li da u nedelju trčiš maraton ili ne
počelo je u četvrtak
ustvari ne, počelo je pre par nedelja
kad sam odustao od maratona u koceljevi
trebalo je da izgleda otprilike tako, da u koceljevi otrčim 42km Dužinu, pa u zagrebu maraton
dobro, posle toga sam na treningu otrčao desetak Dužina, toga mi bar ne fali
e sad, koliko forma siđe nizbrdo, od tolikog trupkanja po makadamima, ko će ga znati
definitivno nemam nijedan normalan trening, od kojeg bi čovek postao brži
ja sam samo poboljšavao ono da mogu duže, i duže, i duže
a to duže je bilo sve sporije, i sporije, i sporije
pa sad budi pametan, kakve veze to ima sa maratonom
sama pomisao da treba da trčim 4'15''/km me užasava
čak i na kratak rok
ma ni trka od 10km mi se ne bi trčala tako brzo, a kamoli polumaraton
a tek maraton, ajooooojjjjjjj
nema šanse
i tako, odustao ja od novog sada
e ali
sad bi se Loli išlo, jer ima i trka na 10.5km, tačnije 1/4 maratona
a upravo sam rekao kako mi se ne trči ništa brzo i kratko
ne mogu brate, da poteram kopita u galop
mogu samo neki lagani kas
neki valcer da pokušam...
dakle nakon svih onih silnih Dužina, došla je sreda
odem ja na pešačenje
išao prugom, kroz kanjon, dva voza me zamalo pregaziše
pokušavao sam da hodam po tračnicama, 
ravnoteža i nije preveliki problem ali ako su patike mokre, ume da bude zajebano
i tako, ništa, igrao se
nosio foto aparat, slikao sve i svašta, i lepo mi bilo
dok nije počelo da grmi
e ond sam okrenuo nazad, tj u brdo
pronašao sam jedan novi put, tj novi krak puta
zanimljivo
tu spazio neku vikendicu i malo se igrao sa dva medveda, mislim da se to zovu nekakvi bernski pastirski psi, prvo su lajali a kad smo se malo upoznali propinjali su se na ogradu i fino smo se izmazili. dve mečke, dvesta kila glat. i ukrotiš ih, kupiš ih sa samo par lepih reči, neverovatno. da nekoliko reči može da nadvlada par konjskih snaga. zar su reči tako moćne? 
e onda je počela kiša, a ja sam počeo da trčkaram
i tako, polu(ne)planirano otrčkarah skoro sat vremena, po kiši
jbg
i ništa, tada sam već definitivno odustao od novog sada
bio sam umoran, premoren
u četvrtak sam išao biciklom u brda, noge neočekivano sveže
da me neko poslao na trčanje, mislim da bih se sapleo i pao posle 20 metara
ali na bicikli, nekim čudom, poludeše
noge, mislim
i juče, tad sam već bio i zaboravio na novi sad, juče opet biciklom
setio sam ga se
i rekoh, aj da ne idem na trčanje, da se ne ubijem
nego ono, da ostane neka mikro šansa za taj maraton
i tu se desi monstruozan splet okolnosti
rekoh, da se spustim peške s brda, jednom prečicom
upalim telefon, mapMyRun, snimim tu prečicu, shvatim da asfaltu treba 6.5km a da se tuda spusti za 3km do podnožja. 
MEĐUTIIIIIIIMMMMMMM
ja sam omašio prečicu
trebao sam jednom stazom, i na kraju shvatim da sam slučajno otkrio skroz drugu stazu
i neki đavo mi nije dao mira, i krenem nazad na brdo, tom "prâvom" stazom
brate sat vremena gurao biciklu, nosio, proklizavao
kombinacija blata, kamenja, žbunja i trnja, užas jedan
i kad sam došao na vrh brda, normalno, spustim se asfaltom
dođem u podnožje i zapitam se kako ću da se vratim kući
noge - oduzete
prazne
glikogena ni da pokrene skakavca, a kamoli čoveka od 66kg, sa biciklom od 15kg
strašno
jedva se vratio, dokotrljao kući, kao s ruskog fronta da stižem
e tada sam najdefinitivnije odustao od novog sada
jbg ako u petak ne možeš da stojiš ni da hodaš...
i jutros pogledam prognozu, i neki mi đavo opet ne da mira
kaže biće toplo, prognoze lažu svaka za sebe, ali se u proseku vrte oko 22-23-25 stepeni, i sunce
ja sam se u novom sadu smrzao jedno 20 puta, na svim polumaratonima u martu i na svim maratonima u oktobru
čak sam se i letos smrzao, u junu, jer se noćni maraton završio tek u 2h ujutru, a ja sam imao samo majicu. a noć je bila hladna, i duvalo je, naravno.
dakle meni je novi sad sinonim za sibir
i sad kad videh ovo sunce, rekoh, vidi ti vraga
ima još jedna stvar
ako bude toplo, svi će da trče malo sporije
bar onu zadnju trećinu maratona
i onda, ako sam realno i umoran za 10 minuta dodatka na rezultat, to možda ne bude izgledalo tako strašno, ako pocrkaju i ostali
računam, ono, da se provučem kroz cilj neopaženo, u toj masi leševa, možda niko ne primeti da sam promašio one rezultate na koje sam već navikao navijače. bumo vidli.
tek je 10h ujutru. 
treba da isečem nokte, a to se ne radi dan pred maraton. ali sam tek sinoć primetio da su mi porasli taman onaj milimetar i po, koji može da tucka u patiku i da napravi sranje.
mogao bih i da ofarbam kosu u neku brzu boju
ali ne baš TOLIKO brzu kao prošli put, kad sam iz očaja nosio kačket dve nedelje, i dok se tuširam i dok spavam
tamo da smo oko 17h na prijavama, dakle da se krene do 14h
uuuuu pa imam još fore i fore da se predomislim
još neko da mi kaže šta da radim za patike
one u kojima sam trčao noćni maraton, i koje sam hteo da poljubim koliko su mi udobne, tako su me u sarajevu žuljale posle samo 10km da sam hteo da plačem.
uvek s tim patikama toplo-hladno, jednom su ok drugi put me sahrane
delovale su mi tako tvrde, kao da trčim bos na prednjem delu stopala
nemam pojma šta da radim
zavidim ljudima koji nemaju te probleme
mislim da nijedan maraton nisam istrčao a da mi nije nešto falilo stopalima
valjda zbog toga što ne umem da se odmorim, evo i sad sam u dva dana bio 6h na bicikli + sat i po pešačio u neudobnim bici sprintericama po onim brdima, i eto, stalno mi je taj metatarzalni deo ugnječen, izudaran, ispasiran
a možda nađem u NS intersportu neke nove patike?

san i java

osam dana oktobra, 6 trčanja.
172 km, prosek 29km :-P
kad odbiješ jedno trčkaranje s Lolom,
ostane 5 trčanja po prosečnih 32km.
unutar toga, nešto preko 2000m uspona.
ne znam šta mi bi?

i danas odmor, tj evo upravo odoh na pešačenje,
pa ako odlutam puno daleko i puno uzbrdo,
nije isključeno da dotrčim nazad kući.

pre neki dan sam sanjao maraton, beogradski.
neke čudne svlačionice, ja trčim napred-nazad,
i nikako ne mogu da pronađem svoj boks.
ne znam gde su mi stvari, gde da ostavim ranac,
gde da promenim patike, istrčavam i...
primećujem da nikog nema, poslednji trkači su već 300m daleko.
a prvi su verovatno već kilometar ispred.
krećem u lov, i primećujem da sam u najstarijim patikama.
imam neke asics kayano koje koristim samo
za farbanje i betoniranje po dvorištu.
i pertle su im pokidane, spadaju mi.
stajem na prvu okrepu koja je, vidi čuda,
na samo 200m od starta, dakle još uvek sam poslednji u trci.
tražim od dva momka neke vezice, kanape, bilo šta,
nekako uspevam da vežem patike da mi ne spadaju.
i dalje se gubim u toj masi trkača koje polako dostižem,
više se ne sećam sna. baš bzvz.
sreća da nisam neko ko je uvek na trkama među zadnjima,
mogu misliti kolika je tek njima trauma kad sanjaju nešto slično.
em si najsporiji, em zakasniš na start, užasss.

što je najzanimljivije, u snu mi nije išlo kao u stvarnosti.
ili možda jeste, možda sam ovo prebrzo napisao,
bez promišljanja.
naime, sad mi je prvo palo na pamet da ne bih ni potrčao.
zakasnio, doviđenja. jebo maraton.
ali u snu, imao sam neku motivaciju. rekoh, 
aj' da vidim šta može da se uradi, sa ovim hendikepom.
da vidim koliko ću ljudi prestići,
koliko će me držati ta početna groznica.

tojest, pazi ovako.
u normalnim situacijama, pre par godina,
kada mi je jedino rezultat bio važan,
najverovatnije ne bih ni krenuo na maraton 5' kasnije.
ali danas, verovatno bih.
boli me dupe za rezultat.

možda sam sve to baš zato i sanjao,
jer sam razmišljao o Novom Sadu, za 4 dana.
ustvari više Lola razmišlja o tom mom maratonu, a ne ja.
ja sam ga odavno otpisao, prestao da treniram,
prestao da planiram i da ga nešto očekujem.
pa ako bih ga i startovao, za 4 dana,
e pa verovatno bi bilo baš tako kao u snu.
bolelo bi me dupe za rezultat, išao bih da se zavitlavam.
pa šta ispadne.
pa bih onda mogao i da zakasnim na start,
to ništa bitno ne menja u ideji zajebancije.

eto, ko će ga znati,
možda sam upravo zbog toga sanjao takav san?
san koji mi je poručio kako maraton ustvari i nije važan.
ili ćeš određenog dana trčati ili nećeš,
ili ćeš 32km ili 42km, koja je tu bitna razlika?
jedino ta, što sam navikao da svaki dan pretrčim 32km,
pa mi 42 možda bude malo neobično.
i to što u subotu verovatno ne bih trčao...

kad opet pomenuh treninge, 
kombinacija zadnja dva je bila, hmmm, zanimljiva?
ponedeljak sam već ranije opisao na blogu,
34km raznovrsne (ni lagane ni teške) dužine,
a utorak 30km klasične tempo dužine.
sve po asfaltu, dosta gore-dole, i gazi.
popio dve kafe oko podne, uspeo da krenem tek u 15h.
već posle pola sata me uhvatila gorušica,
bio sam ozbiljno zabrinut kako će to sve proći.
srećom sam tačno na polovini imao česmu (Babina luka),
i kada sam napokon izašao na šabački put,
već mi je delovalo da stižem kući, iako sam imao još 10-ak km.
nekako, kad jednom prelomiš da je sve ispod 35km "malo",
zaista ti postane svejedno da li si na 15-om ili 25-om km,
i da li na 20-om km imaš još 5, 10, ili 15 do kuće.
trčiš i uopšte ne razmišljaš o kilometrima.

neki sledeći maraton bi verovatno mogao da mi bude čudan,
upravo zbog toga što sam u zadnje tri nedelje otrčao,
brat bratu, 11 Dužina!
zamišljam situaciju na maratonu, kada nakon prvih sat trčanja
pomisliš kao imaš još samo 28km do cilja.
to odjednom deluje smešno.
čak iako bih to sve otrčao sporije nego uobičajeno,
nema nikakve veze.
jer je mentalno trostruko lakše trčati lagane maratone,
po 3h10, nego trčati tempo maratone za 2h55.
čuj "mentalno", pa lakše je u svakom pogledu :-P
eto nalupah svašta, u svom prepoznatljivom stilu.

tri (3 dana, 3 sata)

puko sam načisto.
počeo da pišem blogove svakog trećeg dana :-(
ovaj put imam opravdanje, tj dva.
juče nisam imao tastaturu,
a danas mi je levi kažiprst u flasterima.
a u reči flaster ga upotrebim tri puta.
čak štaviše, kad malo obratim pažnju, deluje mi da
prilikom kucanja od svih prstiju najviše koristim levi kažiprst :-P
i pokušavam nesvesno da umesto njega više koristim srednji.
zvuči kao naslov nekog dokumentarca:
"zvali su ga - Onaj što je zapostavljao Srednji Prst".
dobro, vikendom se ionako manje pišu blogovi.
dođu gosti, odu gosti, pa koristiš dragoceno vreme da se posvetiš, jel'tako, obitelji, i sličnim draguljima.
a juče sam opet išao na trčanje.
e sad.
treba da počnem da izmišljam novu terminologiju.
šta je to Dužina?
jel to sve preko 3 sata, ili je to "ono što je npr. duplo duže od prosečnog i uobičajenog trčanja"?
jer ja sam opet otišao u neku ekspediciju, zamalo da kažem da sam išao na put.
ima neko selo, koje je (jbg) na 16km odavde, najkraćim putem.
a ako do njega ideš pokušavajući da izbegneš poluprometan asfalt, onda gore po brdašcima nakupiš 18, 19, 20km.
e sad, baš ako bih se zainatio, ja bih mogao sve to peške, mislim od-do plus gore po selu da malo surfujem, jer kao što kaže poznata izreka - što se mora nije teško.
no smislio sam ja plan.
imamo neku city biciklu kojoj se lako diže i spušta sedište, i onda sam ja lepo seo na biciklu dok je Lola trčala, i otrčala 12km od kuće.
u tom pravcu, naravno.
e onda sam joj ja spustio sedište, predao biciklu, ranac sa odećom, ona se fino presvukla i vratila kući, a ja se obreo u podnožju tog sela.
i krenuo je turistički obilazak.
kao što oni japanci nose karte po firenci, tako sam ja nosio telefon po selu zvanom Paklje i kasnije Stubo, a bogme sam stigao i nadomak Sušice.
znam ja za jedan, glavni put između tih sela,
ali to je jedan nepregledan lavirint puteljaka, i sve po brdima, gore-dole, levo-desno, zaselak, šumica, pa se sjuriš u neki potok, pa se popneš nazad na brdo odakle puca pogled na medvednik i povlen, i tako dalje u sličnom maniru.
e sad.
navigacija, i ko je izmisli.
tamo gde piše da ima puta, događalo se da je put urastao u granje i korov i da moraš da ideš pored kroz njive.
a negde gde je delovalo da se dva puta ne dodiruju, ali sam "na pomoz' bože" uspeo da prođem kroz takvu situaciju u dva navrata, jer sam se uzdao u to da se dva dugačka slepa puta moraju makar ovlaš dodirivati vrhom prstiju, otprilike nešto kao ona dva golaća na mikelanđelovoj freski.
i tako, gde god su dva puta bila sastavljena, ja sam tuda zapucao, da bih u par navrata tek kasnije shvatio kako sam išao nekim okolnim putićem koji više niko ne koristi i koji je urastao u travu do ušiju, a da po vrhu brda postoji širok makadam kojim u 500m stigneš tamo gde sam ja potrošio 2km.
eeee ali tog novog puta nije bilo u kartamaaaaa!!!!
da sam se malo pred-pripremio uz pomoć google earth, bilo bi bolje, ali ajde, preživeo sam.
samo sam se džabe pitao zašto me u par navrata tako čudno gledaju ljudi iz njiva, jer sam trčao nekuda kuda stvarno nema potrebe da iko ide a kamoli da trči, osim ako baš tuda vodi trasa nekog trekinga i ako se baš u dnu tog potoka nalazi kontrola sa cvikalicom.
ali ajde ti to njima objasni.
oni gledaju kao da marsovac prolazi, krste se, i nešto mrmljaju.
u nekoj šumi, na jednom od tih slepih puteva za koje sam bio ubeđen da "mora negde da izbije" dvoje ljudi seku drva, on motornom testerom a ona dovlači granje na prikolicu.
je rekoh dobar dan, žena reče bog ti dao zdravlja, ja rekoh hvala, i iza leđa začuh čoveka koji je bio 20-ak metara dalje kako je pita - koji je ovaj?
očigledno nisam poznat u lokalnim zabitima,
moram da poradim na tome.
da uvatim nekog da mi bude pi ar menadžer.
tek da skratim priču, sve sam to obišao peFRektno pogodivši prolaznost i kritičnost svih tih puteljaka, usput sam potvrdio neke sumnje u određene puteve, i na kraju se zamalo izgubio tamo kuda sam prošao bar 5 puta.
NAIME!
uvek sam išao u jednom smeru, i sad kontra mi je nešto delovalo čudno, i kad sam već bio ubeđen da sam omašio, tralalalalala obasja me žuta sreća, ugledah trakicu sa valjevskog izazova!
a fora je, da na telefonu tu uopšte nema puta!
glavni put koji povezuje Stubo i Lelić, postoji samo na dva kraja, a u sredini je jedno veliko ništa.
i tako piljio ja u to ništa, pa onaj rep ka kojem stremim, čas mi ode levo čas desno, nikako da ukapiram da li ćemo se sresti na kraju rokade.
"srećom sretosmo se", kao u nekoj Blogojevoj igri reči.
i na kraju odaberem neku najlomataviju varijantu da se vratim u grad, jer sam imao DVA JAKA razloga:
1) kraće je
2) ako je zanimljivo, neću razmišljati o kilometrima
e ali, kao i uvek, na kraju je gps pokazao da sam trčao isto dugačko kao i da sam išao normalnim putem kuda uvek strčim, a pod dva jedva sam čekao da dođem do Pivare i prestanem da brinem oću li polomiti noge, i zbog toga mi se taj avanturistički dodatak otegao kao gladna godina.
kad rekoh glad.
od polaska do povratka kući je prošlo okruglo 5 sati, a samo sam nakon pola sata (dok je lola trčala a ja vozio biciklu) popio 7 gutljaja vode sa česme, i to je sve.
a pred kraj sam bio solidno i gladan.
pa čim je blog ispao duplo duži od klasičnog bloga posle svake trke, to već dovoljno govori o tome kako i treninzi umeju da mi budu jaaako zanimljivi?
i da se vratim na početak, šta je Dužina?
u subotu sam veselo dotrčkarao kući nakon 30km, a juče sam se vratio podosta umoran nakon 34km, doduše po puno težem terenu.
ili je razlika u tome što ono ispod 3h, tu negde do 2h40 ne može da me zamori, a preko 3h ipak ne trčim tako često pa mi onda 3.5 sata deluju Dužina?
a ko zna, možda i to može da se pomeri, utrenira?
gledam ove podatke, jovica je za 24h prešao 218km.
dakle kad to raščlaniš, dobiješ 20h sati trčkaranja po 6'/km, dobiješ 3h šetanja, i jedan sat odmora, pauza, pišanja, presvlačenja, itd.
to je grubo naravno, jer nema potrebe na početku trčati tako sporo, kad imaš snage teže ti je da trčiš 6'/km nego 5'/km.
možda je ekonomičnije trčati za trunku brže, i hodati u većem procentu.
bilo bi zanimljivo pokušati, u svakom slučaju.
tojest, trebalo bi svakoga naterati da pokuša.
da bude obavezno kao i matični broj.
taj i taj, rođen tad i tad, tu i tu, za 24h prešao toliko km.
zanimljiva tema za razmišljanje.

tri (3)

čoveče kojom brzinom se kvare ove "moderne" stvari.
ili sam ja naivan, pa očekujem da sve traje večno?
kad razmislim, kad smo bili klinci, i lopte su se bušile.
nema koja je potrajala dve godine.
možda ona za basket, ono je bilo kao neprobojni tenk.
a i uvek si s njom na igralištu, nemaš na šta ni da je probušiš.
ima već neko vreme kako se mučim sa štampačem.
dosipao mastilo, crno i one tri boje.
menjao patrone, dosipao opet, smučilo mi se.
sad više nemaš gde ni da nabaviš rezervne delove.
fotoaparati, svi odjednom pocrkali!
u jednom trenutku smo imali 3 kom, sad nijedan.
kad slikam nešto telefonom, osećam se kao pola čoveka.
brate imao sam fotoaparat još kao klinac.
razvijao filmove, pravio fotografije, c/b naravno.
fora je da sam vrlo retko gledao te slike.
u zadnje vreme, kad primetim da nisam upisao u kojim patikama sam trčao tog i tog dana, pogledam album slika i pronađem na nekoj patike. voila'! bar neka korist od svog tog škljocanja.
a inače, uglavnom sam slikao zbog drugih.
pokažem loli gde sam to sve bio, prošao,
pa posle toga i ostalima, dok sam imao onaj pejdž na fejsu.
beše dvoje, a ponekad bogme i troje ljudi, koji su to pratili.
kad prebrojiš slike, svako je dobio po gigabajt.
ili po fotoaparat :-)
rekoh, tri komaTa sam izraubovao preko zime.
nego kad sam kod ljudi.
još će da ispadne da oni najkraće traju.
pa znaš šta je ovaj štampač za većinu ljudi?
otkad je bilo proleće 2005-te kada smo se vratili iz hrvatske sa nekog maratona i onako grupno produžili za segedin da potrošimo sve što smo zaradili na trci.
sećam se da je moj štampač zapremio ceo gepek od auta.
- jel imate šta da prijavite za carinjenje?
- ništa!
- a šta vam je to kod nogu?
- aaaaa, ovo? ništa! tegla!
lola kupila onu teglu od 4.5kg, punu raznog povrća.
e pa da vam iskreno kažem, čak je i ta tegla trajala više od nekih mojih fotoaparata.
jer mislim da smo je ostavili kući kod marijanine babe, i da nam je marijana to donela sledeće godine uz primedbu - ovo ste zaboravili kod mene, a ja to ne jedem :-)
jbt dobio sam domaći da pogledam neke spotove od Rihanne i na jutjubu uspevam da nađem samo tri iste pesme, u po pedeset verzija svaku.
ajde, bolje tri pesme koje traju po tri godine, nego 30 pesama koje sve traju koliko i moji fotoaparati.
imaš neke pesme, potroše se brže nego ona salata.
i ljudi, isto, rekoh već.
kako ga upoznaš, već si srećan što si ga zaboravio.
ispada da mereno onim nekim unutrašnjim časovnikom, najduže traju laptopovi.
obrnuto od fotoaparata.
jer fotoaparat, kad mi se sviđa, ja bih voleo da mi traje 10 godina.
nit ih gledam po radnjama nit me zanimaju.
nešto poput bicikle.
a laptop, svaki čas bih iz nekog razloga uzeo novi, a nikad mi se nijedan nije pokvario. neće baksuz da crkne, nikako.
i ja ono, navijam, crkni, crkni, a on - neću, neću.
svašta. bzvz.
uglavnom sad sam utripovao kako će svaki sledeći fotoaparat da crkne još na putu od radnje do kuće, i uopšte mi se ne kupuje.
da uzmem neki buđavi, naravno da će da crkne odmah.
da uzmem neki dobar, žali bože tolke pare kad će i on da crkne onog prvog dana kad mu istekne garancija.
pa budi pametan.
jedino ono, da ga ne nosim na trčanja, na biciklu, po zimi, kiši, da ga ne kupam u znoju na +40, da mi ne ispada po kamenju, jbt osećaš se ko da si na trčanje poneo jaje, a ne neku modernu tehnologiju.
još na kraju ispadoše zakon ovi glupavi telefoni za dinar.
to što slike nisu neke, šta me boli dupe, već sam rekao da ih ja ionako ne gledam.
to što mi mapMyRun pokaže pola kilometra kraći maraton, boli me i za to dupe, uvek zaokružim trčanje na onaj gornji kilometar.
usput slušam muziku, a ni ona prednja kamera nije loša umesto ogledalceta, kad treba da na treningu popravim frizuru.
umesto da kupiš garmina, 200 ojra, plus jeftin fotoaparat, 80 ojra, plus mp3 plejer, 20 ojra, plus ogledalce, pola ojra, kad sve to sabereš fakat se isplati.
posle dve godine ga baciš i uzmeš novi telefon, opet za dinar, a dve godine si telefoniro za džabe.
eh da, preko garmina imam i navigaciju.
jednom sam se tako vratio na pravi put, jer nisam imao pojma gde sam.
ne pričam o zaljubljivanju nego o trčanju.
da sam imao samo garmina mogao sam da gledam brzinu i prosek, ali bih otišao na pogrešnu stranu.
jbg nisam lud, znam valjda na koju stranu mi je kuća.
osim ako ti mapa ne pokaže suprotno, that is.
i tako.
juče bicikla, danas trčanje.
čekao sam da otopli.
uzmem lepo svoju "navigaciju za dinar" i ćao.
e a ovo je fora.
posle pola sata trčanja, odjednom mi pokaže kako trčim sat i po.
prosek 13'/km, al sam ga razvalio.
dok dođem do kuće, to se nakupi.
ako bi verovao telefonu, nijednom nisam trčao ispod 4 sata.
i nikad brže od 6 km/h.
ali eeeee, smart-iji sam ja od smart fona.
ja na polasku opalim fotku.
koje kuče mi je najbliže u tom času, dobije besplatnu sliku za pasoš.
i kad se vratim, ja opet na kapiji škljoc.
i lepo pogledam, pošo u ovolko sati, vratio se u onolko.
tri ha 13 minuta, minus pišanje, zapertlavanje, par zastajanja zbog slikanja, malo s onom čobanicom blać truć, računaj dva i po sata otprilike.
izračunam ga brale u sekundu.
"ono kad si smart".
jbg, šta ću, rodila majka nobelovca.

ozdravioooo

ovo je bolesno,
da što više trčiš, da si sve odmorniji i da te sve manje bole noge!?
nakon duuugog vremena sam trčao 7 dana zaredom
e ali, od toga je bilo 3 dužine, 3 poludužine, i jedno trčkaranje
ukupno 176 km, dakle prosečno trčanje 25.2 km
ok, to ne zvuči ništa posebno, uglavnom toliko i trčim
ali pazi ovo
ako izuzmem ono jedno kratko trčanje s lolom,
prosečna dužina ostalih 6 trčanja mi je 2h38'.
ajd ono, kad trčiš sat ujutru sat uveče,
tipa zima, skupljaš kilometre, trpaš na gomilu
ali ovako u cugu trčati dan za danom, nisam nikad mogao
valjda sam se previše odmorio, 
ono pre par nedelja kad sam mislio da sam bio u "overtreningu"
ustvari sam bio bolestan, ali nisam to znao
svašta
eh da, a samo par dana pre ove sedmice od 176km,
otrčao sam dužinu od 38km takođe po brdima
pa daaaa, BRDA!!!
to nisam napomenuo
znači, svaki trening je bio u brdima
e sad dobro, jedan je počeo sa 10-ak km blago valovitog asfalta,
jedan se završio sa 13 km isto takvog laganog profila,
a jednom sam čak 14km otrčao preko tih blagih nagiba,
da bih tek onda zaglavio u brdima.
a sve ostalo je bilo rke-koke po brdima, makadamima,
kamenjarima, zakačio sam i magle i blata, dva dana kiše,
a da ni ne pominjem ono perverzno trčanje železničkom prugom :-P
i što je danas najsmešnije, ništa me ne boli,
i da nije već dogovoren plan da odem negde biciklom,
mogao bih ladno da otrupćem još 2.5 sata po brdima.
svašta
možda je tajna u tome što sam počeo da nosim bolje patike
mislim, nisam nikada trčao dužine u starim patikama,
ali sam uvek bio pretrpan onim modelima "za trening",
sve neke cokule od 330-380 grama
a sad sam svaki drugi dan nosio asics speedstar od 280g
rekoh, šta se i ja glupiram, jednom se živi
nemam baš veliki izbor tih laganih patika, koje nisu ravne
uglavnom su sve lagane modeli za trke sa jako niskom petom
ali nađe se ponešto i u sredini
eto toliko od mene

dugačko

ništa
tek da se javim
treninzi mi izgledaju ovako
odeš dokle možeš, i onda gledaš kako da se vratiš kući
danas 29km po kiši
malo valovitog, malo brdašaca
juče 26km kroz kišu, do pola valovito, ostatak planinski profil
prekjuče 33km, makadami blato kiša magla i brda
dan ranije 21km, ali ako mi je trebalo 2h10' računajte kakav je bio teren
dan ranije 22km, a ako kažem da mi je trebalo 2h30... :-)
ono još ranije sam valjda već opisao, nemam pojma
eto tako

svaki pad je bio let

"ono kad si još uvek nekako premoren, pa sediš i čekaš, i nadaš se da ćeš za pola sata biti odmorniji za to planirano trčanje... pa još pola sata, pa još..."

a ima i ona varijanta "ono kad je neki dan bio onoliko za pamćenje koliko je bio jučerašnji, pa se danas češkaš po glavi i pitaš kako što bezbolnije nastaviti život kojem upravo sledi neka down faza"

rešenje sam našao u poluvremenu. rekoh, ajde da napravim SUTRA nešto opet onako spektakularno kao ono juče, a danas nek bude taj predah, onaj srednji stav u sonati.

e sad, treba trčanje podeliti na dva aspekta. kao prvo, treba odrediti pravi napor, koji može da se danas uglavi u tu šemu, a pod napor mislim na jačinu i na trajanje. i pod dva, treba naći nešto dovoljno zanimljivo da ovaj među-dan ne deluje kao nešto dosadno, kao neka kazna ili robija. e sad, budi pametan...

kao što je poznato, zabavu mogu da donesu ili staze-predeli, ili brojke. ako sam juče uživao u egzotičnosti treninga, a sutra u nedelju bih smislio nešto slično, onda bi se danas trebalo zabavljati brojkama. fora je da je to uglavnom povezano sa nečim "teškim" i skoro nikad sa odmorom :-)

kad se samo setim kako sam se na poslednjem tempo-trčanju borio sa onih 14km kao grešan s dušom, jer sam bio premoren za takav trening, danas se pred trčanje uopšte ne osećam naročito prijatno. prosto zavidim ljudima koji mogu tako često da trče Tempo, kao što sam i ja uvek mogao. jbg, kad u 7 dana 5 puta voziš biciklu, naravno da ćeš u preostala dva dana da otrčiš i brzo i jako. ali kad pretrčiš i prepešačiš tolike sate, napakovane dan za danom i nedelju za nedeljom, e onda postaje čupavo zadržati neki viši ritam.

a juče, evo kako je počelo.
rekoh da krenem prugom, da otpešačim 10-ak km prema moru.
pa ću odatle da se popnem na neko brdo, i obrni-okreni opet ću gore izbiti na nekih 10-12-15km od grada, i da strčim nazad.
e međutim, neki đavo mi nije dao mira, i uhvatila me neka dosada, i krenem ja da trčim prugom :-)

ne odmah, prvo sam par minuta pešačio, malo hodao po tračnicama jer je između kroz ono kamenje na mnogim mestima porastao korov, koji je nakon kiše bio vlažan, pa su mi se kvasile patike.
i tako, trčkarao ja po onim kamenčinama, da vidiš i nije tako teško kako sam zamišljao. 

obzirom da pruga ide kroz kanjon reke Gradac, to je poprilično spektakularan predeo za proći, a gps je uprkos stalnom prekidanju nekako obračunao da sam se na prugu popeo nakon pretrčana prva 4km od kuće, i da sam je napustio negde oko 10-og kilometra.
e sad.
prvo sam kroz tunele samo onako prolazio, sa upaljenom lampom, i dalje po mostovima i uz reku sam trčao prugom. reka je poprilično nisko, i strmo, i ne isplati se lomatati se da bi se malo sišlo do nje, samo da bi se kasnije opet pelo nazad na prugu. nema šanse, ni smisla. 

i tako, mi je spontano dunulo, rekoh, a što ne bih trčao i kroz tunele? :-P
ono, oči razjapljene kao tacne, "baterijsku lampu" tj telefon sa led osvetljenjem sam nosio što niže moguće da što bolje vidim, i tako, protrčim ja kroz prvi tunel, hepi, kroz drugi, hepissimo, kroz treći, traaaasssss! kad sam puko o ono kamenje, sve zvezde sam video.

pogledam iza sebe, shvatim da neka žica, žičetina, štrči iz kamenja, poput nekog uzemljenja, nekog sranja, ma nemam pojma.

lakat sam odrao skroz jer sam se dočekao na levu šaku i desni lakat, naravno zato što sam u desnoj ruci nosio telefon i u tom deliću sekunde sam refleksno izbegao da se dočekam na desnu šaku, jer bih preko onog telefona skroz zgnječio prste. i preko svega, ajd što sam se ubio, ajd što sam se sav odrao i raskrvavio, nego primetim da sam laktom upao u neku prljavu lepljivu mast, u neko crno čudo koje sam posle toga pet minuta u hodu strugao tako što sam brao neke velike liske pored pruge i pokušavao da to strljam pljuvačkom i tim liskama. fuj.

sva sreća da je voz naišao tek u sledećem tunelu, kad sam malo bolje pazio na te žice. da sam se onako prostro u pogrešnom trenutku, sad bih morao da nađem čime ću (umesto prstima) da kucam ove blogove, jer sam u jednom času ležao sa oba lakta popreko preko šine :-/

i tako, nekako sam došao do kraja, tj do staze koja izlazi na brdo, tu sam ladno uspešačio iako može da se trči nego onako, bilo mi je lepo u prirodi i rekoh zašto da tih 2km uspona skratim na 15-ak minuta laganog trčanja, ako mogu da ih protegnem na 25 minuta šetnje.

i dobro, jednom kad sam se popeo, odozgo sam strčao kući, birajući makadame umesto glavnog puta, i čak uspeo da pronađem jednu stazu kojom nikad ranije nisam prošao. pa sam bio srećan. ko zna zašto. valjda ono kao, ako se nekad zarati, imaću više varijanti kuda mogu da bežim od okupatora.

mAli vrAbac i 42 rAzbojnika

u svakoj priči moraš da prelomiš ko će od likova da bude na kojoj strani. kad sam par puta razmišljao o ali babi i 42 razbojnika, to nije bilo kao u onoj poznatoj priči o ali babi i 40 razbojnika, gde su svi bili ista banda. kod mene je ali baba bio s jedne, a razbojnici s druge strane. i naravno da se oduvek znalo zašto ih je 42-jica.

fora je da nisam uvek navijao za ali babu. jer su 42 razbojnika bili nešto pitomo, nešto što se može lako savladati, prevariti, samo ako se dobro pripremiš. i onda, kad odjednom imaš nekog koga i nije problem pobediti, počneš malo i za njega da navijaš. čisto da priča ne bi bila dosadna.

i tako kako je tekla ta nenapisana priča u mojim mislima, prosto da ne poveruješ da se nekad i život tako igrao. bilo je dana kada nisam mogao da se izborim ni sa 30-ak razbojnika, pa je tuce onih preostalih ladno moglo da sedi na poljani i da bezbrižno igra karte. nije bilo šanse da stignem do te poljane, a i da sam stigao, ne bih bio ni za šta više osim da ih pitam jel mogu da posmatram kako igraju karte, kao kad na kališu penzioneri sednu na klupu da igraju šah a skupi se još par njih pa im se zamišljeno nadnese nad beretke.

e onda sam dolazio u faze kad sam prestajao da navijam za razbojnike, pa sam počeo da navijam za malog žapca. jer sam često ono ali baba menjao u mali baba, s tim da nisam imao pojma šta to znači baba. pa sam menjao u mali kraba, pa u mali žabac, pa u mali vrabac, i beše tu još koješta iz životinjskog carstva. obzirom koliko sam često menjao glavni lik, priča je mogla da se zove i udružene životinje protiv 42 razbojnika... mada mi to više zvuči kao neki predizborni slogan.

pa sam u nekom trenutku digao ruke od toga, i nastavio da pišem priče o ljubavi. jel znate po čemu su priče o ljubavi posebne. pa svi su uvek na istoj strani. i dečak i devojčica i zgrada i stepenice i luna-park i baloni i kolači i oblaci... pa čak i kiša, i led, i sve te dvolične stvari koje ponekad ne volimo i koje naizgled imaju nešto protiv nas, u pričama o ljubavi budu na istoj strani sa junacima. eto zato su lepe priče o ljubavi.

evo na primer, noćas je pljuštalo, i to baš. pa sam prvo pomislio kako će da propadne današnja epizoda tog serijala o razbojnicima, jer nema šanse da negde duže trčim po blatu. preskočim 15-ak, 20-ak komada, tih kilometara, ovaj, razbojnika, e ali sad, ovo nije pošteno. jer je borba sa svakim od njih puuuno teža nego kad su dobroćudni, lepo raspoloženi. kad sam ja odmoran, na primer, a oni onako pospani, onda mi samo kažu "preskači" i ja hop hop ispreskačem 36 primeraka dok si reko keks, i vratim se kući. ja naime retko kad imam želju da pobedim svih 42. nekako ne ide. onda oni vide da sam se umorio, pa kažu kako ni ja ne igram fer. kažu vidi na šta ličiš, preterao si, jbt saživeo si se kao da se boriš za goli život, a vidi nas, mi smo ceo dan isto raspoloženi. i stvarno, okreneš se unazad, pogledaš duž puta, a oni stoje onako lepi kao patuljci iz bajke, smeše mi se, čekaju nekog sledećeg. i uopšte me ne mrze.

i onda počnem opet da se predomišljam. a zašto sam krenuo naopačke, sa idejom da pravim dvoboj gde ga realno nema? što bih se ja borio protiv nekog ko ne želi da se bori sa mnom, ko je jednostavno tamo gde jeste, takav kakav jeste? i to baš ja, koji sve to odlično znam. lako je oprostiti neiskusnima, onima što se napinju, što pucaju, odustaju, upuštaju se a da nisu svesni u šta, pokušavaju nešto polu(ne)moguće. ali kako preći preko toga što jedan ja, koji znam svakog od tih razbojnika u dušu, padam u zamku da se s njima borim, ako za to uopšte nema potrebe?

protiv 42 razbojnika se "boriš" tako što se boriš za samog sebe. pokušavaš da budeš što bolji, što jači, što pripremljeniji. nešto kao pismeni u školi, za koji moraš da totalno pronikneš u 2 debela udžbenika. najbolje je da se zaista za to i zainteresuješ, jer ti onda učenje neće biti teško. radovaćeš se novim saznanjima, gle ovo ovako funkcioniše. sve manje stranica će biti ispred a sve više iza tebe i u tebi, i kad dođeš do kraja, kad sve shvatiš, ispit više nije nikakav protivnik.

ljudi pak, kad pristupaju 42-jici razbojnika, retko kad razmišljaju o drugoj polovini te bande. oni su ionako razasuti po šumama, negde daleko, teško ih je i skupiti sve na gomilu, tako odjednom. moraš da odeš daleko, da ih tražiš, pronalaziš, upoznaješ. onog 40-og toliko malo ljudi zna, da postoje raznorazne bajke o njegovom pravom izgledu, iako je, ako ćemo pošteno, sasvim isti kao i svi ostali. bar ovako spolja. jedino, znaš, deseti će te retko kad pitati nešto ozbiljno. deseti ti uglavnom samo mahne i poželi srećan put. on je zajebant. a 40-ti će samo onako uzgred da te upita da li su ti umorne noge, i eto, odjednom ćeš to da primetiš. i onda ga ljudi uglavnom mrze, jer ih je na to podsetio. a on nije tu ništa kriv, što su tebi umorne noge. i ljudi ga nepravedno mrze. ako ćemo pošteno, pa zašto svi vole 42-og, eto samo zato što je poslednji, a ne vole ni 36-og ni 38-og... čista nepravda.

a tek na treningu, kada uopšte ne moraju da se sretnu sa svima njima... ma kakvi. mnogi nemaju pojma ni kako do kraja izgleda cela prva polovina te čete, a tek druga, to radije ne bi ni da saznaju. boje ih se, kao mraka. po sistemu, ako jednom neko bude baš ugasio to svetlo, nekako ćemo napipati put, valjda. ali ovako, voljno i namerno, da zalazimo na njihovu teritoriju, auuuu, nema šanse. i tako. treba shvatiti te poslednje patuljke, ovaj, kilometre, ovaj, razbojnike, ako su nekad neraspoloženi. treba biti prema njima posebno umiljat. treba razumeti njihov tužan život. jer kažem vam, oni su rođeni isti kao i oni prvi, koje svi obožavaju.

sad da malo materijalizujem priču:

zamislite recimo maraton na Plitvicama. i da je start 7km kasnije, dole u onoj rupi gde je most preko Korane. odjednom ona brda na sred staze ne bi bila strašna, pa onaj deo u plitvičkom ljeskovcu gde staza ide napred-nazad, pa ni to ne bi bilo tako strašno, pa onaj ex-zadnji deo, onih surovih 8km kroz šumu koji uvek deluju kao da se nikada neće završiti, pa sada bi i to još i moglo pristojno da se protrči. 

i kad prođeš kroz nekadašnji start, prvo dolaze ona 2km gore-dole koji su uvek u masi proletali kao da si na ringišpilu, a sada bi odjednom postali tako "zabavni" kao da ti je neko iz ruku uzeo lilihip i umesto toga ti dao testeru da stružeš drva. sve one kratke uzbrdičice koje preletiš nakon starta, postale bi planine koje bi mnogi prehodali iako se radi o samo 50-ak metara. i na kraju, onaj predivan milozvučan spust, gde su se noge same okretale između 2-og i 7-og km, na samom kraju ovog novog "pomerenog" maratona bi postao pakao. mnogima bi noge klecale, imali bi grčeve, sa nekim očajem u ledenom osmehu bi hodali nizbrdo, u neverici da taj do-juče-omiljeni deo može da se pretvori u takvog brutalnog izdajnika.

eto koliko su kilometri, ovaj, patuljci, krivi, a koliko je to sve do nas. i nije tako samo sa maratonima, kilometrima, nego i sa mnogo drugih stvari u životu. da sam ti juče nešto rekao, ti bi mi se nasmešio, a ako ti danas nešto kažem, reći ćeš mi - pusti me, nisam raspoložen. prosto kao da sam ja tu nešto kriv. zaista je zanimljivo koliko stvari u životu zavisi samo od nas, a mi kunemo okolnosti, vreme, kišu, saobraćaj, patike, hranu koja nam nije legla, vodu koja bućka u stomaku i neće da siđe negde dole, starog dobrog druga koji je baš sad našao da ima preča posla.

a da je teško zaista voleti ta 42 razbojnika, pa jeste. komplikovani su do zla boga. ali zar i mi nismo komplikovani? ponekad teški. loše volje. i po pravilu nam baš tada najviše prija razumevanje, a najmanje odbacivanje. eeee, ali kada su razbojnici u pitanju, onda to zaboravimo. pa dozvoljavamo sebi da ih čas volimo, čas mrzimo, biramo mezimce, desetak, petnaestak, a surovo na stranu odvajamo i one ružne pačiće. eto kakvi smo mi.

nekad davno dok nisu postojali blogovi, ili bar ja za to nisam znao, bile su mejling liste. pa sam se tamo javljao, prvo o biciklizmu a kasnije i o trčanju. slao sam tako svoje e-mailove, na engleskom, italijanskom, imao e-drugove, zabavljao ih e-pričicama. i kad sam napisao prvi blog, posle plitvičkog maratona 2006, i odatle nastavio redovno da pišem, sad kad vratim film, čini mi se da sam uglavnom imao taj dobroćudan odnos prema 42 razbojnika. nisam ih gađao kamenjem, nisam se krio od njih, nego tako, nekako sam godinama živeo s njima u mislima. uvek su bili "tu negde". i nisam imao omiljene, ni omražene. i opet se pitam kako sam se upecao na taj šablon, da sam počeo da Našu Knjigu zamišljam drukčiju od one obične priče o ljubavi, gde su svi likovi na istoj strani? baš se pitam. i žao mi je zbog toga. i izvinjavam im se. i obećavam im da se više neće ponoviti.

mlaka 14-ica

auh kako je jutros bilo lepo jutro.
i nekako spontano, doletela mi je neka ideja na teme.
setio sam se jednog jutra, pre nekoliko godina, kada sam se tako probudio u letnje sunčano jutro, i odjurio na trčanje ka južnim brdima.
to je onaj osećaj, poseban, kada koliko god se lagano obučeš, uvek ti na kraju ispadne pretoplo.
e tako nešto sam jutros očekivao od života.
nešto poput tog sećanja, na jedno (ne)davno leto.
međutim raznorazne porodične obaveze su me držale nekih par sati kod kuće, i kad sam napokon mogao da krenem na trčanje, to više nije bilo "to".
dan je uveliko odmakao, već je bilo pretoplo za svako "jutarnje" trčanje, i počeo sam da menjam ideju.
vrteo sam po glavi razne treninge koji se "rade" pred podne, i na kraju umesto u brda otišao na blago valovit asfalt, na pravac gde uglavnom "treniram" a ne "trčkaram".
odvezao sam se biciklom 5km izvan grada, malo se istegao i promrdao, i krenuo.
i šokirao se.
ono kad si toliko umoran da se gotovo ne pomeraš iz mesta.
neka maglovita maštajuća ideja je bila da pravim neke promene, nakon kratkog zagrevanja od par kilometara.
ali kad sam video kako sam "drven", odmah sam tu ideju degradirao na pokušaj čistog preživljavanja...
nastavio sam da trčim u tom nekom malokrvnom Tempiću, pa dok traje.
shodno opisanom raspoloženju, ograničio sam i dužinu treninga.
rekoh, nek bude nešto do sat vremena, ne duže.
dakle, pretpostavio sam da će to da se pretvori u nekih mrtvačkih 14-ak km.
ako i toliko.
tačnije, bio bih presrećan da uspem na ovakvim nogama da pređem 14km za sat vremena.
ajd nek bude 1h01, 1h02, ma nek bude koliko hoće...
truptanje se nastavilo, duvao je i neki vetar, a meni kao da je neka nevidljiva sila skratila noge (i korake) na pola!
bože nikad stići, kilometri po 4'25'', ajmeeeeee, užas.
ovo je dno dna, kraj kraja, ja sam zreo za penziju.
ma kakvu penziju, ja sam za kovčeg.
bez kupanja i brijanja, samo me ubacite i zakujte dugačkim ekserima.
i nekako na jedvite jade dođoh do okreta na km7.
imao sam mislim negde oko 31.5 minut,
dakle povratak je morao da bude leteći, ako sam planirao sve u 1h.
i onda sam počeo da se igram, da se mučim zabavljajući se.
pred očima mi se stvorila slika mnogih kolega trkača,
koji navijaju za mene, da ispunim nekakav Izazov.
nešto veliko, tipa da spasem Svet od propasti.
kleče oko mene poznati i polupoznati likovi, neki očajni neki puni nade,
pokušavaju da me motivišu.
jer se radi i o njihovim guzicama.
ajde sale, ajde legendo, izdrži, možeš ti to.
e jebiga, mogu valjda, ali ipak, ne bih se kladio na ovo govno zvano Mene.
povratak je naravno blago nizvodno, i s vetrom u leđa,
ali noge su totalno iscrpljene, premorene, u grčevima, strašno...
pokušavam da istovremeno trčim Tempo, i da se odmaram.
e sad, jako mi je uzan manevarski prostor.
ako idem po 4', nije mi baš lako, naprežem se, previše.
ako idem po 4'05-4'10, pogrickaću previše vremena i premašiću 1h.
unutar tog uzanog fišeka od vetra, znoja, snage, i emocija,
pokušavam da pronađem idealnu tačku u kojoj postižem nemoguće,
neki zlatni presek gde istovremeno "mažem" i odmaram se...
jedan kilometar za 4', pa drugi za 4'04, pa opet 4'01, pa 4'06.
grickam onu malu zalihu koju imam, jer vrlo je ograničen broj tih sekundi,
koje smem da potrošim od kilometra do kilometra.
ipak, znao sam jednu stvar.
imao sam dovoljno Rezerve.
mogao sam da uđem i u minus, ako treba i preko 10 sekundi,
ali bih zadnji kilometar zapeo "Bogu dušu" i to nadoknadio.
i to mi je davalo sigurnost, veru, nadu, whatever...
u tom dugačkom međuvremenu, skroz sam zaboravio da sam na treningu.
jebiga, završio tih premorenih 14km za 1h ili 1h01',
to zaista nije imalo nikakve veze ni razlike, isti đavo sto posto.
ali ja sam se toliko saživeo u ulogu spasitelja Sveta,
da više nisam stigao ni o čemu drugom da razmišljam.
napokon dolazim u tačku kada mogu da odahnem, na 2km od cilja.
čuj "cilja", od kraja!
imam nekih 8'10'' fore, i treba da pređem preko 2 poslednja uspončića.
donosim riskantan plan što se tiče navijača, ali za koji znam da će da upali.
idem predzadnji kilometar odmarajuće, da potrošim svu rezervu.
nek bude i 4'10''.
i kad se dokopam finiša, pojačaću koliko god je potrebno.
i tako, pokušavao ja da se odmorim, ali mućak, crkoh od napora a samo izgubih dragocene sekunde. sranje.
ode predzadnji km za 4'08 ali jbg, ipak sam ja Ja, i znao sam da sam uspeo.
šta li sam uspeo, ko će ga znati, valjda da spasem Svet.
pa realno, jeste li večeras živi, čitate ovaj blog?
eto vidite, uspeo sam :-P
zadnji km za 3'59 a mogao sam koliko hoćeš brže.
kad sam prešao liniju cilja, tojest oznaku kilometra na 25m od parkirane biciklice,
zamalo sam počeo da šaljem poljupce publici levo i desno.
delio bih i autograme ali nigde žive duše...
rekao bi čovek da sam pretrčao 14km za pola sata, a ne za sat vremena, kad sam bio tako euforičan :-P
i tako, nemam pojma šta da kažem.
dal sam umoran, još uvek, ili nisam jeo dovoljno čokolade.
biće bolje.

idu dani

idu dani, i s tobom i bez tebe.
bezdušno, nemilosrdno, uvek idu svojim putem, jebo im pas mater.
kad uskočiš u vagon pa te provozaju, onda su ti dobri.
kad promašiš voz, ili kad uopšte ni ne naiđe, onda im pominješ sve po spisku.
ako si baš inspirisan, produžiš spisak na tri kucane strane.
trčim tako u nedelju, mrznem se na onom vetru.
auf kao sam se zajebao!
ovako je to bilo.

u petak, dan nakon onog trčanja po pljusku, a dan pred trku,
e u taj petak sam ujutru krenuo na trčanje, onako bezveze.
znam da mi nije bilo potrebno, mislim, tehnički, ali jebo tehniku.
bilo mi je potrebno onako, u drugom smislu, kao npr metadon.
e tada sam se skuvao.
bilo nekih 13 stepeni ali vrišteće sunce,
nakon sat i po je bilo 18 i urlajuće sunce, a ja uzeo malo puniju majicu dugih rukava, CRNU!!! jebo crno i ko ga izmisli!

e zbog tog petka, sam nagrabao u nedelju.
nakon one trke od 3km u subotu, i poslepodnevne vožnje od 3 sata, nisam uspeo ništa pametnije da smislim od Dužine, mislim za tu nedelju.
ako iko ovde uopšte ima pojma o kojem danu pričam...
dakle stigli smo do nedelje. 

oblačno, vetrovito.
ujutru plus 12, pa 13, ja sve kao nešto odugovlačim.
pa dođe do 14, ja rekoh biće bar 15, i još kad se razvedri, biće toplooooo.
e pazi sa neće!
ostalo ne oblačno, ja tumarao po brdima, i tako, razmišljao.
najbrže sam razmišljao ona dva puta kad sam čučnuo zbog proliva, e tada sam razmišljao sto na sat.
ali to je trajalo dva puta po minut.
a ostali deo putovanja, razmišljao sam onako sporo.
nema ko mi nije pao na pamet.
to je bio drugi dan bez fejsbuka.
pa pošto sam delimično prolazio stazom valjevskog izazova, onda sam se prisećao tako raznih bivših prijatelja, s kojima sam se družio kad smo tuda prolazili biciklama.
bilo je tu dvoje iz beograda, i troje iz novog sada, i još poneko se pojavljivao odavde i odande.
pa sam dalje krenuo da razmišljam o trkama, o nekim drugim bivšim prijateljima koji tog dana i upravo u tom trenutku trče maraton u koceljevi, ili su upravo završili polumaraton, taj, ili onaj drugi u varaždinu.
gooooomile bivših prijatelja.
pored svih tih prijatelja, valjda sam jedini na svetu koji može da se pohvali kako ima i "bivšu sestru". da ne poveruješ da nešto takvo može da postoji, ali eto, ako je i moglo da postoji moglo je jedino kod mene, pretpostavljam.
a i ja sam postao bivši brat.
jebote to gotovo da zvuči cool, moraću to negde da izgraviram...
a na pretprošlom profilu, ili onom pre njega, sad se ne sećam, imao sam i ćerku.
to mi više nije ni bivša, to mi je prebivša ćerka!
kao ono po moderno, kad je sve predobro, prejako, e ja imam i prebivše čeljade.
da nema ovog fejsbuka, trebalo bi ga izmisliti, ovo je prava riznica nemoguće svemogućih situacija i stvarčica...
i tako, zamislio se ja i kad sam video da sam stigao na 20.5 kilometara od kuće, rekoh sebi auuuuuuu!
srećom da je postojala malčice kraća varijanta povratka, pa sam nekako sve to skratio na 38km, i ostao bezmalo 4 sata.
zastani malo da slikaš ovo, da slikaš ono, pa uradi par čučnjeva, mislim proliv prvi proliv drugi, Ramzes treći, razmaz htedoh reći.
a povratak je išao puteljkom kuda smo prošlog leta išli na ture biciklama.
isto neka fejsbuk zajebancija, preko neke lokalne grupe.
pa sam se i tu setio par bivših kolega, iz bivše grupe, neke sam upoznao neke nisam, a jednu (bivšu takođe) sparing partnerku sam danas sreo na bicikli sasvim slučajno, eto, a pre dva dana sam o njoj razmišljao dok sam trčao, da ne poveruješ kako se to namestilo. 

prosto da se čovek zapita da li je moguće da je toliko ljudi odjednom postalo bivše nešto, ili sam jednostavno ja svima njima postao bivši nešto?
kao ono, kad umrem, ja ću reći da sam živeo u nekom bivšem svetu, a vi ćete povikati - kakav kurac bivši svet, majmune jedan, ti si bivši, a mi smo od krvi i mesa, i curi nam mast niz bradu, od bureka, i brkovi su nam beli, od jogurta!
eto tako ćete mi reći, od reči do reči.

i posle te nedelje sam odmarao. 
znači, ja odmarao, pa ja sam definitivno postao neko bivše sranje. nije da sam bio umoran, tojest premoren, ali sam osećao neko zatezanje u stopalu, i rekoh miruj ako si pametan, a ako nisi pametan, budi pametan bar jedan dan godišnje, dakle danas odmaraj.
otišao provozao se lagano dva puta po sat vremena i to je bilo sve.
strašno. kao da sam bio mrtav tog dana, tojest juče. 
bivši dan. šit.

i danas, opet me malo zatezuckalo to u stopalu, bogme ne beše prijatno.
jeste da sam odustao od svih trka i tako to, povukao se na pusto ostrvo, zaposlio se na svetioniku, ali ipak, ja bih da trčim i da pešačim, ne bih da se lečim i povlačim po terapijama.

otišao jutros na biciklu, opet u brda, rekoh šta ima veze, gde piše da moram tako često da trčim?
četvrtak 18km, petak 17km, subota trka, nedelja dužina, gde mi se žuri da trčim odmah sad u utorak???
međutim, vratio se s bicikle, najeo se kao stoka, i ukazao mi se sat slobodnog vremena.
i odoh ja, uzeo brooks pure flow one mekane patikice za osećaj trčanja po oblacima, mada se do popodne skroz razvedrilo, i eto, nije ispalo loše.

(skinuo sam neki album od primal scream ali ne mogu da ga pustim ovako kasno uveče, treba za još malo da se aterira u krevet, to će da ostane za guten morgen.)

i tako, posle početnih 6km koje sam postepeno ubrzavao od 4'30 do 4', skrenuo sam na neko brdo od 4km i nakon toga se drugim putem polukružno spustio u grad. to je kao u onoj poslovici, blago onom ko rano skrene, celo trčanje mu prođe u veselju...
total 14km. 
nije da sam napravio "neki" trening ali još uvek je bolje nego da nisam ni trčao. daj šta daš.
sad čekam sutrašnji dan sa nekim čudnim osećajem neizvesnosti i uzbuđenja.
šta li će da mi padne na pamet?
neki "pravi" trening, ili neka ćaknuta avanturistička šalabajzla?

a evo kako izgleda kad mi blogger ponudi ispravke pravopisa.
dakle u pravu je Tanja Stojanovski što neće sa mnom 
da se druži jer sam, kako kaže, "nepismen" :-P

2014

Nedelja nakon Sarajeva je ispala čudna, poprilično napakovana.
Odmah posle polumaratona sam mislio da sam nešto bolestan, jer me je preplašila količina umora koja me je pratila celog vikenda...
To jest. Ne uvek.

Npr već u ponedeljak sam se osećao sasvim normalno za vreme jutarnjeg pešačenja kroz raj'voSa, ali sam imao onaj osećaj - mogu da se šetkam ceo dan, i 100km ako treba, ali nemam snage da potrčim, da išta zapnem. Dok može da se nešto radi "bez snage", to mi prija. Sve ono što u teoriji podiže nivo laktata preko 1mmol mi je bilo teško.

Utorak je neplanirano ispao dan "preživećeš ili ćeš se raspasti kao kula od peska kad je spiči prvi veći talas". Krenuo sam na lagaaaaano trčkaranje ali po najgorim brdima koje imam u okruženju. I išao sam jako sporo. Tek koliko je potrebno da se krećem a da ne stanem. Plan je bio "par sati" ali se zbog sporoće oteglo na 2h17 i pred kraj je već delovalo da se nikad neće završiti.

U sredu sam otišao na mrtvački laganu vožnju, skoro 3 sata MTB-om po brdima, opet gore do 700m nadmorske da nahranim one kučiće. Nisam još uvek našao vremena da prebrojim sve vožnje do gore, ali mislim da sam od kraja juna 2012-te prešišao brojku od 100 vožnji na tu stranu sveta.

U četvrtak je opet trčanje došlo na red, iz prostog razloga što je celog dana padala teška kiša. Odzujao sam neki Tempić od 18km, u laganom pojačavanju. Noge nisu bile baš nešto bajne, ali se bar nisam osećao bolestan, a i to je bilo više nego ohrabrujuće za onakav trening.

Petak je bio zamišljen kao dan sa dva trčanja. 
Ujutru sam otišao na nekih laganih 15-ak km, do kraja je ispalo 17km, a zadnja 3km sam raspalio kao Tempo. Nemam pojma zašto, onako mi je došlo... Popodne sam bio slobodan i mrzelo me je da čekam veče da bih opet trčao, pa sam seo na biciklu i opet otišao u brda. Ovaj put je to bila klasična tempo vožnja, noge su mogle i jače ali sam se zadovoljio time što se dobro osećam, i nisam težio nekom baš delirijumu.

Trčeći fartlek od 17km + 53km teškim MTB-om po brdskom profilu možda nije bio najbolji odmor pred sutrašnju trku ali tog dana mi je sve baš nekako išlo i bio sam zadovoljan što je tako ispalo.

Subota je bila rezervisana za lokalnu trku. 
3km uz reku Gradac. 
Obzirom da je start na 2km od kuće, lagano sam otrčao do tamo, popunio listić, još malo se zagrevao, pokušao da napravim nekoliko ubrzanja ali na početku nisam znao kako da postignem veću brzinu od 13-14 km/h. Srećom nakon još nekoliko upornih pokušaja noge su popustile i počele da se okreću.

TRKA

Masa dece, omladine, a jedina prava konkurencija su mi bile juniorke iz lokalnih klubova. Video sam po tome kako rade ubrzanja da sa pola od te dece ne bih preživeo krug na stadionu a da se debelo ne osramotim.

Ključni trenutak se dogodio negde na 2/3 staze. Tu postoje dva puta, jedan od 30-40m između dva mlina, i drugi od 50m koji asfaltom zaobilazi taj mini kompleks. I uvek smo protrčavali između, osim jedne godine kada su tu stajale žute trake i naravno da smo svi išli "okolo".

U tom trenutku su se poslednje dve klinke držale na 20m ispred mene, a ja sam trčao sa još 2 momka, jednim koga poznajem i koji je upravo bio na izdisaju, i drugim koga vidim prvi put i kojeg sam stigao negde pola kilometra ranije, i sada je upravo dolazio onaj trenutak kada biraš pravi čas da mu lupiš kontru i odeš dalje. Ono kad neko počne da trokira.

Dolazimo na to mesto, policijski auto je otišao naravno asfaltom jer staza između dva mlina nema ni metar širine, i ja onako više kao predlog nego kao pitanje kažem ovoj dvojici "idemo okolo?" jer ove prve dve cure trče asfaltom, za policijskim autom. "Teraj levo!" uzviknu ovaj treći, i ovaj prvi ispred mene naglo skrenu levo. U toj desetinki sekunde sam pomislio da ako odem "okolo", da ću izgubiti desetak metara i da ću opet morati da ih lovim, i taj trenutak panike je presudio da i ja naglo skrenem levo, sa njima. Umesto onih 20m zaostatka za curama, odjednom smo kao kreteni izbili na samo 10m iza njih, a trener je iz policijskog auta počeo da se dere na nas zašto skraćujemo stazu. Obzirom da nije bilo trakica koje pokazuju da tu nije staza, i da je iza nas ceo ostatak od 100 učesnika prošao između mlinova, puno logičnija je definicija da su dve klinke išle "okolo", nego da je preostalih 98 ljudi "skratilo stazu". Ali ajde...

U tom trenutku sam, dok je auto upravo prolazio, odmahnuo treneru rukom, demonstrativno skrenuo KONTRA smerom trke, otrčao unazad nekoliko koraka, i kad sam napravio okret i krenuo da trčim u smeru trke, cure su mi bile već na 30m ispred! Ovih dvojica su usporili i zbunjeno kaskali ne znajući šta da rade, i uključili se za mnom u trku kad sam naišao, a to sve je trajalo samo par sekundi.

U poslednjem kilometru staza postaje komplikovana, ja prvo ubrzavam i ostavljam mušku konkurenciju, zatim nailazimo na oštar kratak uspon gde ne forsiram ali zato na zaravnjenju odmah iza prestižem drugu juniorku, i dolazim na kraj asfalta. Nizbrdo se po krupnom makadamu približavam prvoj koja je ujedno vodeća u trci, nakon kratke promene dolazim pored nje, trčimo zajedno 100-ak metara, zatim pravim još jednu promenu i počinjemo da finiširamo rame uz rame. Imam još "pola brzine" u rezervi ali u poslednjih 30m odlučujem da NE pobedim trku zbog onog "skraćivanja" (u kome sam izgubio 10 metara, ali ipak, ona to ne zna nego je jedino mogla da čuje viku mog Trenera iz auta) i UsainBoltovski blago usporavam da bih u cilj utrčao pola metra iza nje. Ionako je proglašenje podeljeno muško-žensko i nikad apsolutni pobednik nije dobio neki poseban pehar. Moja konkurencija je solidno zaostala, jedan je na 50-60m iza a drugi dobrih 200m.

Vadim ceduljicu da je predam sudijama i čujem Trenera kako kaže "nemoj da mu uzmeš cedulju, skratio je stazu". Bez ijedne reči cepam papirić, bacam ga na zemlju, i trčeći odlazim kontra stazom ka startu i kući. Jebala vas trka, razmišljam. Bilo mi je zabavno, ali, da ću da se svađam zbog neke medaljice kakvih imam pune kutije, ne pada mi na pamet. Čujem drugog kako dolazi u cilj i kaže kako su iza nas svi išli tuda, ali me ne zanima nastavak razgovora. Baj baj.

Lep je osećaj kad saznaš da si nakon onako lošeg stanja prethodnog vikenda uspeo da sledeći vikend završiš tako što si nakon 5 treninga u prethodna 4 dana mogao ladno da pobediš trku pa kakva god da je ta trka bila. 

Odmah nakon što sam dotrčao kući, presvukao sam se u bici opremu i OPET otišao biciklom u brda. Kao na neko "razvozavanje". Ovaj put je varijanta do/od tamo imala 57km a ja sam vozio lagano i pokušavao da se ubedim da je 18° i oblačnjikavo-vetrovito jednako prijatno i toplo kao sunčanih 20°. I zamalo sam uspeo, mada sam u povratku nizbrdo morao da obučem šuškavac.

Nedelja tj danas je bila predviđena za maraton u Koceljevi, od kojeg sam pre par dana odustao u korist polumaratona jer sam mislio da sam premoren i da maraton ne bih mogao ni da pretrčim, a kamoli da se trkam na tolikoj dužini. Jutros mi pak deluje da bih mogao da ga istrčim bez prevelikih problema, možda ne kao trku ali kao Dužinu sigurno.

Međutim u petak mi se dogodilo nešto ružno, tj ne ružno nego katastrofalno odvratno, tako da mi zbog toga ne pada na pamet da se pojavljujem među narodom u dogledno vreme. Niti želim da ikome išta objašnjavam. Ionako sam se sit natrčao trka za ovu godinu, pa mogu malo i da predahnem. Došlo je vreme da se sa svojom sramotom sakrijem duboko ispod snega i pritajim dok zima ne prođe i svi zaborave na mene, pa ako ne bude bilo problema sa povredama i bolestima, eto mene opet na Plitvicama početkom juna.

po pljusku

16.16 - šljap šljap 3km, prvo s lolom a posle sam

4.40 - prebacio iz prve u drugu
4.32 - pa u treću
4.28 - tu se zadržao
4.24 - probao da ubrzam
4.27 - ipak mi je lepše bilo da ne žurim
4.30 - takođe

4.14 - okrenuo nazad
4.13 - vidim da mi više nije teško
4.10 - ajmo u četvrtu
4.08 - eeee ovo ideeeee
4.07 - baruštine više ne smetaju
3.53 - malo turiranja pred kraj

14.57 - šljap šljap 3km do kuće

i dalje se osećam premoreno, ali barem ne i bolesno
dakle pomak prema bolje :-P

garmin i topless trčanje

Kako je ovo moćno Janko smislio da na majici odštampa sliku staze. Naime staza je jako komplikovana, ima više mostova, pa ako promašiš jedan, ili 3-4 sledeća, možeš završiti na Slovenačkoj granici. Ja mislim da je to napravio zbog Murinja, da se ovaj opet ne bi izgubio na nekoj trci. Jedini problem je što majica košta 5 Evra a Murinjo bi radije crkao nego da dâ 5 Evra za majicu, pa još Janku. Jer Murinjo odmah računa kako je Janko to nabavio po 2.5 Evra + štampanje ga je izašlo ovoliko + ostali troškovi onoliko, i zbog tih nemoralnih pola Evra zarade bolje je trčati go, nego omogućiti Neprijatelju da se obogati. E sad se tu javlja problem. Kako će Murinjo pogoditi stazu? Da trči u grupi, mogao bi stalno zavirivati u majice onih levo i desno oko njega i pokušavati da se orijentiše. Ali ako prvi jurne sa starta u lov na još jednu pobedu u trkama bez konkurencije, trčaće na slepo. Dakle ako se izgubi, neće moći da zaustavi prolaznika i pokaže mu majicu, i da ga upita "oprostite, pokažite mi gde se nalazim na ovoj majici, koliko još imam do cilja???". Zbog toga će siroti Murinjo morati da odštampa ovu fotografiju na kojoj je majica, i da je nosi u ruci kao topografsku kartu. Naravno samo pod uslovom da štampanje fotografije ne izađe preko pola Evra, no neće valjda. U protivnom bi morao da na grudima precrta celu fotografiju, što je gotovo isto kao i da nosi majicu jer smo već zaključili da će da trči topless, zbog uštede već opevanih pola Evra. U pravu su oni koji tvrde da svako ima svoju cenu. Kažu kako bi se svako skinuo go, samo mu treba ponuditi dovoljno novca. Hiljadu evra? Neću! Sto hiljada evra? Neću bre! Milion??? Ma ne pada mi na pamet! POLA EVRA? Ajd može, trčaću go. Svako ima svoju cenu, samo mu treba pronaći žicu, slabu tOčku, ahilovu petu. Nego ima u svemu tome jedna dobra stvar. Zamislite da je Janko, sačuvaj bože, štampao helanke sa skicom staze? To bi značilo da bi zbog uštede od evro i po (helanke su skuplje od majice) Murinjo trčao polumaraton u gaćama, kao Subotićka. Zbog toga se Murinjo treba zahvaliti Janku, jer ga je tako spasao od upale prostate za koju je ionako bar 15 godina pre-mlad. No taj film nećemo gledati, jer nije Murinjo tip koji bi nekome nešto rekao. Kad mu je Janko pre par godina samo tutnuo pehar u ruke, Murinjo je mesec dana plakao kako mu ovaj nije pošteno čestitao nego mu je samo nijemo predao pehar. Nije kaže bilo ni intoniranja himne! Niti je cela hala sportova poludela u ekstazi. Iz prostog razloga jer je dodela bila na otvorenom. A Murinjo je rekao da će ove godine na mobitel snimiti himnu, i kad se bude popeo na podijum morat će se Janko zbog njega uhvatiti za srce. Pa ti sad vidi kakvi su to perverzni odnosi u trkačkoj zajednici. No znajući koliko je smotan, Murinju će se ili isprazniti baterija pa će himna stati posle prve dve reči "tamo daleko...", ili će umesto himne pustiti snimak kada je u kvizu pobedonosno izrekao kultni odgovor "NJOJ SE MILI U SVILI !!!", i zaradio više keša nego na svim trkama u toj sezoni. Taj snimak on svake večeri sebi pušta umesto uspavanke i otud mu uvek onaj Monalizin smešak u krajičku usana kad sa vama razgovara. Idem sad da proverim prognozu za polumaraton. Ako je najavljeno hladno vreme i jak vetar, mislim da ću donirati jednu majicu za Murinja, da bi on na njoj mogao flomasterom da nacrta uputstvo od-starta-do-cilja. Nadam se da me zbog toga Janko neće optužiti za nelojalnu konkurenciju i anti-marketing, jer Janko neće propasti zbog pola evra, kao neki. Dosta mu je što će ga posle trke hronično optuživati da je bila staza deset metara duža, prema Garminu. Kad je Murinjo bio ljubomoran na Jankovog Garmina, pričao je kako Janko bez njega ne ide ni na zahod. No sve se okrenulo kad je i Murinjo kupio Garmina, i kad je pratio uputstvo do wc-a pa mu se tamo izgubio signal. Morala je dolaziti Gorska Služba da ga izvadi iz prozorčića u koji se zaglavio dok je uporno tražio prečicu do kuhinje. Kasnije je objasnio kako mu je kuhinja od wc-a ka istoku, ali da je u napadu panike pomislio da se do istoka stiže kroz prozorčić od wc-a, jer odatle uvek ujutru vidi neko svetlo. No to svetlo je dolazilo od bandere tojest ulične svetiljke. Da ironija bude veća, Janko stanuje upravo u tom smeru, odakle Murinju oduvek dolazi svetlo. Kako je mali ovaj svet... a naročito kad ga Murinjo premeri. Jednom je čak išao na stadion da radi deonice pa je izmerio da je prva staza dugačka 336 metara, i više nije imao pojma kolike je deonice uradio. Pa je pitao mene šta da radi da mu bi Garmin pokazivao 400m, a ja sam mu prijateljski savetovao da trči osmom stazom. I sve je sjelo na svoje mesto, osim podatka da je radio hiljadarke po 4'35''. Pa je opet bio nesrećan. No tada nije bio ljut ni na Janka ni na Garmina, nego na mene. Fakat je svet mali: ceo nasip i stadion uđu u jedan blog, a ceo blog stane u jednu majicu, a cela majica nestane zbog pola evra. Ali majica je ionako crna, a crna boja smanjuje. Murinjo nosi samo bele majice i to one za broj veće. Po principu - nisam hokejaš ali mogu da pokušam. Jednom su se svi žalili na trkama da su sve majice bele. Pa je onda Černić napravio crne majice, i svi su rekli - jebote napravio je crne majice! Pa čovek je pasionirani domoljub, neće valjda praviti crvene majice sa srpom i čekićem? Posle su svi pravili crne majice i više nikome nisu smetale. Ispao Černić trendsetter, da ne poveruješ. Imam i ja 4 komada sa natpisom Osiječki Polumaraton, samo što su toliko velike da ih koristim kao presvlake za auto. Tojest koristio sam ih dok nisam otišao u Umag, e tamo su mi rekli - Skidaj ta sranja, razlupaće ti auto! - Srpski auto da mi izlupaju zbog Osiječkih majica? - Jebe se njima što je srpski auto, ali te majice skidaj pod hitno! Skinuo ja majice i sad mi služe u sobi umesto ponjave, toliko su velike. Stanem na majicu pa se popnem na trenažer. Majke mi. A Murinjo svoju koristi kao vreću za spavanje, bračnu. Kaže, on je tanak, a Njoj je taman, pa kao špageta i makarona, nekako se uguraju. To je iz vremena kad se majice nisu posebno plaćale, naravno. Inače sad Murinjo ne bi imao ni vreću za spavanje, da su se majice oduvek posebno plaćale, a naročito ove crne i prevelike. A recimo imam i crvenu majicu, iz Varaždina. Ko će drugi napraviti crvene majice nego oni. Doduše oni su se unatoč svemu oduvek lepo slagali s hrvatima, što jest jest. Ima i Murinjo crvenu majicu iz Varaždina, dobro mu dođe kad se šverca u ZET tramvaju i kad greškom sa mobitela umesto Gustafa pusti onaj snimak "njoj se mili u svili". Onda on bakutama i pankerima u tramvaju objašnjava kako nije pocrveneo, nego je to od majice. Evo i sad je nosi dok ovo čita, baš mu se vidi na obrazima. Lepo mu ja kažem, da si bio pametan i naručio od Janka crnu majicu, ništa ti se ne bi poznavalo. A ovako ceo svet vidi da se pušiš ko ekspres lonac. I sve to zbog pola evra. Jednog piva!? Reče jednom Murinjo da ne pije pivo, a jedini put kad smo zajedno ručali posle trke toliko je popio da nije znao gde stanuje nego sam ga celu noć vozao u krug po Zagrebu dok (mu) nije svanulo. Eno pitajte ga ako mislite da izmišljam. Doduše tada nije imao Garmina. Srećom! Da je imao Garmina verovatno bi završili u Virovitici, na koncertu Balaševića. Tako da, samo jedan savet mi pada na pamet pred tu trku. Murinjo druže stari, ako već trčiš topless zbog uštede pola evra, bar ostavi kod kuće i Garmina. Da te zbog veštine baratnja tom spravicom ne bi uhapsili onak polugolog na Slovenačkoj granici.

trka 3 minuta a blog 3 sata kao maraton :-)

Ostaviću za kasnije, puno kasnije, detalj o dužini jučerašnjeg trčanja. Kad sednem popodne u fotelju i zavalim se, polako ću da pokušam da se prisetim svih zagrevanja ubrzanja i rastrčavanja koje sam nakupio tokom tih par sati čekanja "hoće start - neće start".

Počelo je gotovo idilično kada sam ujutru pogledao nekoliko kalendara trka i neočekivano na sajtu trkač.net pronašao najavu Svetosavske trke. Prekopiram ja to u Word i ostavim da mi stoji otvoreno tokom celog prepodneva, da bih dobro zapamtio. Deca pa štafete, pa VETERANI u 13h40, pa vojska u 13h50, pa juniorke/seniorke pa glavna muška trka. Ja ću da krenem oko 13h, rekoh, dokaskam do tamo, uzmem ceduljicu i popunim, 20-ak minuta trčkaranja i 10-ak minuta ubrzanja u nekoj daljoj ulici kuda prolazi trka pa malo za grupom klinaca malo za grupom klinki i super. Posle toga mogu da rastrčim još koliko bude eventualno kasnio naš start.

MEĐUTIM, dolaskom na mesto prijavljivanja srećem kolege veterane (nije mi jasno da neko može da dođe iz drugog grada zbog trke od 1km u kojoj nema ni nagrada ni ničega, ne računajući medalje za prvih 3) i nalazim odštampane letke koji kao i svake prethodne godine ponavljaju istu šemu: sve trke jedna za drugom, i VETERANI NA KRAJU. Tričavih SAT vremena kasnije!

Da ne bih stajao u mestu i smrzavao se kao debil, malo sam trčao ulicom koja po sredini preseca krug, i išao da "sa one strane" pogledam kako se razvija koja trka, a imao sam sreće da su naše klinke iz Kluba trčale 4km (4 kruga) pa sam se pored njih sit natrčao napred-nazad i tako ostao zagrejan.

Pazite ovu foru. Pre nekoliko godina sam dobio zadatak od Organizatora da precizno izmerim taj krug, mada sam od ranije znao da je na biciklističkim trkama svaki krug 1km i gotovo. Sednem ja na biciklu, i unutrašnjim rubom ulice (u smeru kazaljke na satu) najkraćim putem izmerim da krug ima 970m. Dakle na biciklističkoj trci je sigurno 1km dugačak, jer ispred i iza svake raskrsnice doslovno "češeš" SPOLJNI ivičnjak, da bi imao "što manje oštro" skretanje, i zadržao što veću brzinu.

Nakon toga su u akciju stupili Lud i Zbunjen pa je neko došao na ideju da je krug dugačak 800m, verovatno zbog dečijih trka, da ne bi onih 1000m zvučalo previše. Ako je svaka Valjevska ulica u proseku dugačka 165m, VRLO LAKO je izračunati svaki mogući krug po gradu, no eto...

Da stvar bude zaista KOMIČNA, juče su

- juniorke i seniorke trčale trku od 3km, ČETIRI KRUGA

- juniori i seniori su trčali trku od 5km, PET KRUGOVA !!!! :-)

Mislim da Amela Terzić nije ni sanjala da trčeći onako krvnički još uvek ne može da pređe 3km ispod 13 minuta :-) Sreća njena da na ovoj trci nije morala da istrči neku normu inače se ne bi kvalifikovala ni za prvenstvo Osnovnih Škola. No zato je Barnabaš Bene u duhu nacionalne filozofije zapucao u Valjevo na dan pred čuveni Beli Kros, da napravi podražaj pred važnu trku i usput da novčanom nagradom dopuni rezervoar za povratak kući. Čak je doveo još jednog sunarodnika koji je završio treći i pokupio i on nešto siće, pa sad mogu da se vrate i auto-putem a ne moraju starim putem da se guraju sa kamionima kroz kroz Srbobran i Bačku Topolu.

Nakon trke curica se opet odnekle pojavio Ninković pa smo zajedno nastavili zagrevanje. Nikad nisam voleo da se s njim zagrevam jer po pravilu usput zaspim :-) Kakvo mu je to zagrevanje na pulsu 77 nije mi nikada bilo jasno, pa sam po staroj šemi (kad god se s njim predugo i prelagano zagrevam) jedva dočekao trku Seniora i za njima napravio nekoliko promena i ubrzanja. Lep osećaj kad malo ideš pored prve grupe i onda im lupiš kontru, pa na sledećem semaforu usporiš da ih sačekaš i izvadiš telefon da ih slikaš :-)

Ninković se svo vreme zezao kako će da trči trku veterana no naravno da mu nisam verovao, pa je u jednom trenutku došlo do smešne situacije kada me je pred Čelikovićem pitao "Sale jel možeš ti ovo da pobediš, da ja ne startujem?" a ja ga najozbiljnije upitam "Seniorsku ili Veteransku trku?". Posle par sekundi svi prasnemo u smeh jer koliko god ja bio dobar ipak Barnabaš Bene i Mirko Petrović nisu za potcenjivanje :-)

Posle tog zagrevanja produženog sa originalnih pola sata na skoro dva sata, stopala su mi bila full mokra i hladna a ni ostatak tela nije bio bolji. Kako se zaustavim postane mi odmah hladno, a još sam jednoj maloj iz kluba na pola njene trke dao svoje rukavice, pa sam posle morao da je jurim i tražim da mi u cilju bar ne amputiraju šake, ako će već sve ostalo. Jedina pozitivna stvar u svemu je bila što sam do najmanjeg detalja prostudirao stazu i zapamtio sve najveće baruštine na ulascima i izlascima iz krivina/raskrsnica, pa je možda i to bio detalj koji mi je doneo tu jednu odlučujuću sekundu u cilju.

Kad sam shvatio da su svi juniori prestignuti za krug još uvek na stazi i da im se nigde ne žuri, skoknuo sam do Salona koji je na 180m od starta/cilja, računajući da tamo ostavim trenerku kapu i rukavice, no zadržao sam se neočekivano i par minuta u wc-u :-) Kada sam istrčao na ulicu plašeći se da možda kasnim, tek je odjeknuo pucanj za start vojske i policije, pa sam odmah sa trotoara strčao na ulicu i sa strane da nikome ne smetam otrčao trku sa prvima od njih. Oni su išli produženi krug za još 2 ulice, dakle negde oko 1330m, no zvanično im je staza bila dugačka 2km. "Bolje zvuči", jer je valjda sramota da oružane snage trče kraće, a i na ovih kilometar-i-malko su prohodali svi osim prvih 5-6...

Pred start naše trke vidim da se Nine stvarno skinuo u helanke i dres, a iz kratke razmene mišljenja sa Radišom Simićem vidim da je ovaj zbog toga malo neraspoložen. Simke naime često ide na stadion i tamo radi neke deonice i ubrzanja i štatijaznam tempo, a kad je loše vreme trči na traci u obližnjoj teretani - on nije turista i explorer kao ja, i kad su ga jednom zajednički poznanici vodili na trčanje po planinarskim stazama oko reke Gradac živ se istraumirao i sad ga stalno zezaju. Jednom smo trčali ovu trku zajedno i obzirom da sam se ja sa starta zalepio za zadnji branik policijskog auta i više se nisam okretao nazad, pored tih mojih 2'44'' niko nije imao šanse, baš kao što sam ja pretpostavljao da juče nemam šanse kada sam njega i Ninkovića video na startu. Još je tu bilo nekoliko VEOMA FIT veterana koje ne poznajem i koji su svi delovali 10 godina mlađi, tako da od svih tih trenera-bivših-profija koji su doveli decu na trku pa sad i oni trče kao veterani, zaista nisam znao čemu mogu da se nadam.

Sa skice staze se vidi da se trči krug od 2 ulice dužine x 1 ulicu širine, total 6 ulica iliti "oko dva kvarta". Start i cilj je u samom centru grada na proširenju - malom trgu. Plavom linijom sam nacrtao kuda sam ja to merio biciklom, a crvenom linijom sam otprilike dočarao kako to izgleda prilikom trčanja. Uz unutrašnju ivicu su bare i bljuzga i puno je brže trčati po sredini gde je najmanje vode, a čak i pri ovim brzinama od 20-ak km/h te inercija dovoljno izbaci da je nemoguće ostati previše ka unutrašnjoj ivici. Zbog toga realno računam da je na trci staza dugačka jako blizu 1000m, "koji metar gore-dole".

80m

Kao u pesmi Bijelog Dugmeta, "drumovi odoše a ja ostah", svi su jurnuli za Ninkovićem a ja sam ostao sa spoljne strane gledajući u čudu šta se to ispred mene događa. Kao da je na startu biciklističke trke neko svima dao trkačke bicikle a meni Pony!

170m

Do prve raskrsnice pretičem samo jednog, a valjda su iza mene ostali samo dvojica, od čega je jedan trčao u perjanoj jakni sa kapuljačom! Iza raskrsnice bacam brz pogled na desno i vidim ispred Salona taštu kako pogledom prati prvu grupu i traži mene - ajoj sramote, a ja skroz među zadnjima! :-(

250m

Do sredine druge ulice prilazim još dvojici i vidim kako se cela grupa razvlači, napred prepoznajem Simketa u grupi sa još 4-com i iza njih par ljudi, i deluje mi da svi odlaze sve dalje i dalje.

330m

Na drugoj raskrsnici jedan od ovih koje stižem odlučuje da skrati stazu po trotoaru no zbog snega i bljuzge toliko usporava da nakon skretanja dolazi iza mene, koji sam u podosta širokom luku skrenuo bez usporavanja. Odmah na izlasku iz krivine hvatam na nišan sledećeg.

420m

Prilazim sledećoj raskrsnici i par sekundi ozbiljno razmišljam da tu stanem, i da prečicom levo odem na cilj. Vidim da je ispred mene masa ljudi, ne deluje mi da ikoga stižem, a uopšte mi se ne trči brže od ovoga...

500m

Prolazim onoga kojeg sam držao "na nišanu" i vidim da se napred stvari raspliću. Više to nije jedna grupica koja juri na par desetina metara iza Ninkovića, nego su se pocepali i sad je "kud koji mili moji". Upravo od te raskrsnice mi se neki prekidač aktivira i shvatam da ustvari trčim sa premalo zalaganja. Ipak ovo nije trka na 10km!

580m

Tokom sledeće ulice pravim malu promenu igrajući se idejom da stignem bar nekog ispred, kad bilo, i kako bilo. Obzirom da je grad napravljen uz Kolubaru, sve ulice "vise" i sada trčimo "uzvodno". To se na trčanju ne primećuje naročito, više na bicikli, ali juče je duvao jak vetar u grudi pa je taj pravac bio osetno teži za trčanje nego ciljni pravac koji ide "nizvodno".

670m

Do sledeće raskrsnice uspevam da trčeći na prednjem delu stopala solidno povećam brzinu (ili mi se bar tako učinilo) i prestižem jednog, a u samoj raskrsnici još jednog koji mi je zauzeo planiranu putanju pa sam trčeći okolo prošao kroz pravo jezero na ulici i usput izgubio par metara... Vidim ispred sebe sve: Ninkovića daleko ispred, nekog visokog iza njega, vidim Simketa na 30m ispred, i na sredini između njega i mene još jednog u plavom dresu Užica.

750m

Do pola tog pravca sam već prebacio u PETU brzinu i počeo da se prisećam kako se trči 1000m. Samo što je bilo prekasno :-( Zamahujem rukama, približavam se vidno tom 4-om i javlja mi se tračak nade da ako se ne raspadnem, ima šanse da ga isfiniširam u ciljnom pravcu. Pred krivinu se Čeliković dere na njega što je četvrti a ja razmišljam da možda neće biti ni 4-ti ako ga uhvatim.

840-860m

Prolećem kroz raskrsnicu trudeći se da ne izgubim ni delić brzine, i dok pored staze neka devojka viče "Ajde Simkeeee!" ja pokušavam da prebacim u neku PETU-I-PO brzinu i maltene da već finiširam. Ako nije prerano za sprint? Ma nije rano, noge su mi odjednom čist dinamit. Ne mogu da zapnem toliko jako koliko imam snage, ne mogu da vrtim kolenima toliko brzo koliko želim. Trčao bih duplo brže samo da UMEM, a energije odjednom imam za bacanje. Poslednjih 160m treba podeliti na još sitnije detalje, kao u onim naučnim emisijama gde snimaju eksplozije sa super-brzim kamerama.

880m

Pretičem tog sada ex-4-og, i vidim Simketa ispred sebe, na beznadežnoj udaljenosti. Istovremeno osećam zadovoljstvo što sam makar 4-ti jer sam na početku u onoj "zaspao na startu" komediji bio skoro poslednji, i nezadovoljstvo što vidim da ipak neću ući u željene 3 pozicije i popeti se na postolje. Preovladava onaj loš osećaj, naravno.

900m

Finiš polako postaje sprint. Nema šanse da stignem Simića ali to ne znači da moram da rastrčim poslednjih 100 metara? Ne mogu da odredim koliko je ispred, ali to je svakako predaleko. U tom času zbog "nizvodnosti" ciljnog pravca osećam kako prosto dobijam dodatnu brzinu, valjda su se noge polako navikle na tako brzo trčanje i deluje mi da pravim 120 dvokoraka u minutu.

920m

Treba imati u vidu da ovo čitanje ide sporije od toga kako se trka odvijala, a tek je u mojoj glavi bila takva eksplozija da bih opisivajući sve to napravio utisak da sam poslednjih 100 metara trčao sat vremena :-) Tek tih 20m, to je prilika za računicu. Korakom od 1.67m mi treba 6 koraka za 10m, dakle 60 koraka za 100m (nemojte to porediti da Boltom!). Ako sam na trci napravio prosek od 20km/h, verovatno je finiš bio znatno iznad proseka a prvih 500m bitno ispod, pa iz iskustva i trčanja 200-tki i 400-tki na stadionu verujem da je sam kraj bio oko 23-24km/h. To je oko 2.5 minuta po kilometru, odnosno 15 sekundi za 100m. Rekao sam da je (bez obzira što je to kraj trke od 3 minuta) bilo i nežno nizvodno, i vetar u leđa. I pazi sad, ako pređeš 100m za 15 sekundi, i usput napraviš 60 koraka, to znači da na 4x dužoj daljini od 400m napraviš 240 koraka u minutu, što je tačno frekvencija od 120 dvokoraka/min koju sam malopre "procenio". Znao sam da sam Čarobnjak, ali upravo sam i samog sebe zadivio...

930m

Vidim da ga stižem, to jest ne "stižem" ga nego mu se približavam, a to nije isto. Vidim da ga neću prestići, iako vidim da doslovno "letim" a on samo onako "trči", no sasvim lepo i jasno vidim kako sam ostao kratak. Opet ono čuveno "da je trka bila samo 50m duža...". Ne osećam ni žalost što ću pored takvog divljeg finiša biti 4-ti, ne osećam ni nezadovoljstvo što ne mogu da trčim JOŠ brže pa da ga kao na motoru prestignem u zadnjem metru, samo osećam neki BES. I to ono, BES NAD BESOVIMA. Ne bih ništa vikao, ne bih nikog ubio, probušio asfalt ni spalio ciljni balon, jednostavno bih se najradije zapalio i eksplodirao u toj brzini, kao kometa kada uđe u atmosferu.

950m

Tu negde se niodakle pojavljuje prvi tračak nade. To još uvek nije nada da ću ga prestići, nego u tom trenutku vidim neku šansu da ako JOŠ MALO UBRZAM (jebote gde ćeš brže???) mogu da uđem tik na njegovim petama, gotovo pa da ga očešem ramenom o rame. U tom času mi proleće kroz glavu... ne sećanje, ne slika, samo ideja, neka maglovita akcija, kako smo u Novom Sadu finiširali na kraju polumaratona (i tada je neka ženska u zadnjoj krivini vikala "Ajde Simke", da ne poveruješ!) i kako sam nakon 300m krvničkog juriša ubacio u tu 6-tu brzinu i napravio takvo ubrzanje u zadnjih 60m da sam ga stručnim rečnikom "ostavio u mestu".

960m

U meni se budi instinkt lava koji vidi gazelu koja posustaje. Osećam se kao usisivač koji proždire sve ispred sebe i na tih nekoliko koraka od cilja shvatam da je SVE MOGUĆE! Vidim Simketa onako mršavog i tanušnog - koliko god radio deonica on je uvek bio tako maratonski građen, kao peruška. Ja naprotiv kao zahuktala lokomotiva cepam vazduh ispred sebe i u stotinki sekunde mi proleće glupost kroz glavu "e radio sam i ja ona ubrzanja 100m/100m, hah!" :-) Kao da jedan trening u godinu dana može od labuda da napravi jastreba.

970m

Više ne znam da li ja sve više ubrzavam ili on sve više usporava, prilazim mu kao kada kasniš na trku i na autoputu pretičeš neke penzose u Spačeku koji idu jednim točkom kroz zaustavnu traku da nikome ne bi smetali. Ono, wroooommmm, fiju, sad su daleko ispred i odjednom kao da ih je uragan odvukao negde u rikverc, više ni traga od njih.

980m

Brate, moj je! Trčim i ne verujem, razlika se sa 30-20-15-12-10-8-6 ... metara istopila i DOSLOVNO se osećam kao kada autom ulaziš u "makaze". Postoji onaj trenutak kada ablenduješ nekome iz drugog pravca "ej ja ovde možda malo glupo pretičem ali ajde malo uspori da ne napravimo mešano meso", a postoji i onaj trenutak kada se neko pojavljuje iz suprotnog pravca i ON TEBI ablenduje gunđajući a ti samo uletiš nazad u svoju traku i posle 50m mu neobavezno odmahneš "opusti se čoveče, puno sam brži nego što ti se učinilo".

990m

Onaj bes se u međuvremenu pretvorio u adrenalinsko sirće, a sada se samo nakon par sekundi adrenalin pretapa u neko neizmerno zadovoljstvo, i istovremeno u - sažaljenje. Nećete verovati ali tih zadnjih 5 sekundi sam bio prosto razočaran, gledajući čoveka koji je tako sebe uništio da ne može da se odbrani u tih pišljivih poslednjih 50-ak metara. Antilopa koja će biti dograbljena i oborena na zemlju šapetinom od 20 kila, zec koji će u trku biti zagrižen za butinu, uvek su mi bile mučne te slike a sad odjednom vidim sebe u toj mrskoj ulozi predatora.

995m

Prolećem pored njega kao tajfun, u neverici. U teškoj neverici. Odjednom je isparila i sreća i euforija i adrenalin i sažaljenje. Pravim poslednjih 3-4 koraka ka cilju i u glavi mi trešti "NIJE MOGUĆEEEE???". Eto samo to. U tom času shvatam da sam celih poslednjih 10 sekundi čuo neka navijanja i vrištanja, a nemam pojma ni ko je navijao ni za koga. Korak pred ciljem već ne vidim ništa iza svog desnog ramena, čujem Trenera kako uzbuđeno pokazuje sudijama u mom pravcu "OVAJ je treći! OVAJ je treći!!!" a sudija mu odgovara "vidim, vidim..." i u tom času postajem svestan da sam treći.

1000m

Ispred mene se niodakle spušta nekakva bela rampa, i zamalo otkidam ruku ženi koja je pružila ruku u beloj jakni da bi mi uzela one ceduljice koje sudije poređaju po redosledu ulaska i tako sortiraju plasman. Nakon dobrih 20m uspevam da se zaustavim i krenem nazad uz komentar "pa ako ste mislili u onoj brzini još i papirić da vam dodam..." i oboje se smejemo njenom entuzijazmu i mojoj iskrenosti.

1030m

Pritrčavaju mi klinke iz Kluba, Lola, padaju poljupci i čestitke, Nine mi se smeje "auh čoveče šta si uradio", pristižu ostali koji ulaze u cilj, rukujemo se svako sa svakim mada ne znamo zašto, i odjednom su svi tu osim ljutog konkurenta :-) Neko reče kako je "planirao da pobedi" pa je onda možda razumljivo da mu je i razočaranje veće, mada ovako kad nas je sve iskulirao ostaće mi nejasno da li je bio nadrndan što nije pobedio trku, ili što nije pobedio makar mene. Kad se sretnemo posle mesec dana to više neću moći da odgonetnem, a u onom trenutku posle trke sam verovatno mogao. Ma nema veze. Nije Svetsko...

Malo je to pitanje sportske fiziologije, a možeš i filozofski da ga posmatraš. Da se ovi ispred nisu zaleteli, ne bi mi napravili toliku prednost, ali bi se istovremeno manje raspali pred kraj. Stigao sam ih baš zato što su napravili preveliku prednost, i zbog toga sam ih stigao baš tako brzo. Kao Boržakovski. Gledajući njega uvek je izgledalo kao da neka nevidljiva sila u ciljnom pravcu zaustavlja sve ostale. Tj ne "kao", neka nevidljiva sila ih i zaustavlja, a zove se zamor. Nema goreg osećaja nego kad "iscuriš" na 90% trke i kada ne možeš da odbiješ nijedan napad, kada ti je ulazak u cilj istovremeno i predaja. Sad više nemam pojma da li sam ja zaista TOLIKO sporo krenuo, ili sam ipak otrčao dobru trku. Ispalo je da mi je (prema tuđim štopericama) ciljno vreme negde između 2'57'' i 2'59'', a nisam verovao da sam sposoban za hiljadarku ispod 3'10'' čak i da mi patike nisu mokre a noge polu-umorne. Jbg 2 dana ranije sam biciklom išao na Divčibare i upao u vejavicu i pljusak, a dan pred trku sam išao na "lagano trčanje" od sat i po po brdima. Da sam ovo shvatio kao Trku možda sam mogao i ja da krenem u toj grupi prvih pa eventualno da gledam tog koji je završio drugi, a ne ove ostale zaletače? Ma daj. Nije Svetsko, rekoh već...