ovo sam obećao sebi pa moram da obavim makar ovako na-vrat-na-nos, jer da sam ga obećao samo vama ladno bih ga zaboravio, zbog više sile. ali šta ćeš. ono kad ne priznaješ da postoji viša sila. od tebe. tj mene. whatever...
ukratko, mada kod mene uvek ispadne udugo (izvinjavam se damama na nespretnoj formulaciji), hteo sam da opišem taj pružni Polumaraton. dan kada sam postao Prugaš, prilikom čega umesto piva uručujem veliko "hvala kumu Popović Imenjaku na ideji", od koje je kasnije titula DugoPrugaš dobila skroz novo značenje.
obzirom da je u atletici dugoprugaštvo (?) trčanje od 5km pa naviše, jel tako beše, daaaaa, evo vikipedija kaže od tri milje pa nadalje, onda ovo treba prekrstiti iz DugoPrugarstvo u PrugoDrugarstvo, tačnije druženje s prugom.
elem, nakon probnih 10km dan ranije, kada sam prvi put u životu uopšte došao na ideju da pruga i štoperica mogu da imaju nešto zajedničko, osim mene, dakle, tada pomislih da je kucnuo pravi trenutak i za merenje tih 21km. mislim, dok mi je onih 10km bilo sveže u nogama. koliko god nešto može da bude sveže u mrtvim nogama. ah, da, može sećanje, mislim The Sećanje. itekako.
ček da obavim i tih 10. dakle odem ja onako otprilike i totalno nepripremljen, rekoh do tamo onog nekog tunela bi trebalo da bude nekih 5km, odjurim do tamo, očitam vreme, beše nekih 36 minuta, rekoh isuse ovo nije moguće. okrenem nazad, fakat je nizbrdo lakše i vratim se za 34. uglavnom, dođem kući upalim MapMyRun i ukapiram da sam trčao 6.1km u jednom pravcu, a ne 5.1km. eto rešenja zašto sam bio tako spor. smajli koji briše znoj sa čela...
ali ne zajebavam se za "povratak nizbrdo", jer za razliku od ravničarskih prugâ gde niko i ne razmišlja o nagibu, ova pruga od valjeva do tamo negde izvora reke Gradac stigne mic po mic sa 190 na 320m nadmorske, da bi kod kamenoloma Podbukovi već bila iznad 400m i dalje nastavila vidno uzbrdo prema prevoju sa kojeg će da aterira u Kosjerić.
gle mene, stigao u Kosjerić, to je prugom 40-ak km, maratončić. pih. e dan nakon toga, krenem ja sve istim putem, tada sam već znao da između 14h i 16h NE BI TREBALO da bude vozova, ali tada ladno može da naiđe ona dresina koja vraća radnike jer su na pruzi radovi u toku. tako da, nema pravila, upali lampu i povećaj uši do slonovskog kalibra, i paziiiiii...
naravno za prvih 6km mi je trebalo 2.5 minuta duže, a ja mislio da sam juče bio spor. jbt da vam je neko rekao da će meni ikada u životu da treba preko 38 minuta za šest kilometara, da li bi mu verovali. ali nisam slomio nogu, to je važnije. e sad obzirom da je taj prolazak bio iza 6km, pa sam tako do tačke 10.1km stigao za 1h01', te brojke se već savršeno lepo uklapaju jedna uz drugu, sto-kec tamo sto-kec vamo.
e odatle sam se popeo peške šumskom stazom na vrh brda, izbegao dva tunela od 200 i 400m jedan do drugog, i kroz neku šumu se spustio prema pruzi par km dalje. u toj šumi su mi dve i po srne proletele na 10 metara i napravile toliki topot da sam se živ usrao, rekoh zemljotres. ali stvarno. još mi samo fali da me neki sipar odnese nizbrdo i direktno utovari u vagon teretnog voza koji treba da naiđe...
par stotina metara kasnije sam zastao da slikam klisuru, i čuo neko odronjavanje kamenja. pogledam i ništa ne vidim, i malo kasnije spazim neku debelu divlju mačketinu, od ladno 20 kila, kako grebe uzbrdo uz kamenje. ja refleksno zazviždim kao kad dozivaš kuče, valjda sam naivno pomislio da će da stane i da mi mahne repom, no ona ode dalje u vis. tek tada primetim repinu od pola metra i ukapiram da je to neka smeđe-žuta lisičetina sa nabujalim krznom. sine to kad se olinja biće za vuneni džemper, i to tri iks el veličinu.
spustim se nekako na prugu, živopisnim serpentinama kroz korov do kuka i neko žbunje, i odatle opet nastavim štopanje. da bi sve bilo naopačke kao i sa onih 10km ovaj 12km, pobrinulo se naknadno merenje jer se ispostavilo da sam pretrčao negde oko 21.6km, ukupno za 2h10'. uzmeđu dve polovine Polumaratona sam uglavio pola sata planinarenja za jedva 2km staze.
dakle imamo polaznu tačku. otrčao sam svoj prvi Pružni Polumaraton, imam vreme 2h10' koje ću lako popraviti jer je bila duža staza, zbog čega sam Organizatoru već uputio prigovor. naoružan tako dragocenim informacijama, jedva čekam napad na tu magičnu cifru od 1:59:59 i spuštanje ispod zida 2h na Prugatonu.
odmah nakon tog poduhvata i tuširanja smo seli u auto, tako da mi je oporavak od 16h do 02h (to se valjda piše od 16 do 26h, tako se lakše shvati dramatičnost tog raspona) prošao u autu, i na koncertu. ali nisam zažalio, mada sam u subotu ceo dan hodao kao na štakama. čak mislim i da će jedan noktić da mi otpadne, ko ne veruje nek ode da trči prugom dva sata pa će videti.
danas novi vid oporavka, 8 sati planinarenja, polazak za pola sata, znači odoh.
30 ožujka 2014
27 ožujka 2014
pruga
sad se radi o onome, ljudi počinju da misle da sam poludeo.
pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...
dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.
i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.
pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.
nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...
da pobrojim te detalje koji čine celinu.
1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.
2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.
radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.
najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.
3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.
(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)
fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.
i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.
4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.
5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.
i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.
pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.
pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...
dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.
i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.
pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.
nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...
da pobrojim te detalje koji čine celinu.
1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.
2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.
radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.
najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.
3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.
(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)
fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.
i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.
4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.
5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.
i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.
pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.
23 ožujka 2014
faze pameti
u prvoj četvrtini života si ubeđen da si najpametniji na svetu
u drugoj četvrtini veruješ da si eto, sad zaista pametan, i smeješ se onom prethodnom Tebi koji je mislio da je najpametniji
u trećem frtalju života više nisi siguran ni da li si, ni koliko si pametan, i čudiš se kako su prvih dvojica bili tako samouvereni
poslednju četvrtinu provedeš igrajući šah i hraneći golubove, bez obzira na svu pamet koju si prikupio ili prosuo tokom svih proteklih godina
u drugoj četvrtini veruješ da si eto, sad zaista pametan, i smeješ se onom prethodnom Tebi koji je mislio da je najpametniji
u trećem frtalju života više nisi siguran ni da li si, ni koliko si pametan, i čudiš se kako su prvih dvojica bili tako samouvereni
poslednju četvrtinu provedeš igrajući šah i hraneći golubove, bez obzira na svu pamet koju si prikupio ili prosuo tokom svih proteklih godina
21 ožujka 2014
dobre i loše vesti
dobra vest je da evo prolazi i mart, i to u obliku jednog vrlo lepog aprila. svaka čast. sažaljevam poljoprivredu i ostale koji zavise od količine padavina, ali ova zima je izgledala kao da nas je neko sve zajedno poslao na neke pripreme, u toplije krajeve.
loša vest je da sam u istom tom martu maltene skroz prestao da "treniram". tj nije baš da sam ja nešto "trenirao" ni tokom zime, jednostavno sam redovno odlazio na trčkaranja i uživao u tom zimskom proleću. i to sve se završilo prvog Marta, sa jednim lepim Tempićem od 22km, preko nešto manje brda od prosečnog trčanja.
i odatle, skroz nevezano sa trčanjem, neke katastrofe kao domine, jedna za drugom, popadaše mi sve preko leđa i ode ceo taj sportski život u pičku materinu. posle toga sam imao dva polu-uspešna pokušaja trčanja, i još nekoliko neuspelih, mislim tih istih pokušaja. i tako. sad sam u onoj fazi svejednoće. nit mi se trči, nit mi se trenira, niti me je više zbog toga briga.
odem prošetam se prugom, malo se spustim na reku, ili se popnem na neko brdo, usput uslikam par vozova, tišina, samoća, milina. ono kad znaš da u naredna tri sata nema šanse da ikoga sretneš. šta ćeš više od života? ko još ima takvu mogućnost? neko ko živi u velikom gradu valjda jedino može da ode sa čeonom lampom da trči kroz tunele od metroa. nema šanse da se nekuda šetaš 3-4-5 sati i da nikoga ne sretneš, čak ni iz daljine da ga ugledaš ili on tebe.
napraviš situaciju, kao da je ceo svet rezervisan samo za tebe. eh da, nemaš ni mobilni signal. inače sve to nema previše smisla. dobro ja ionako uključim "airplane mode", za svaki slučaj. ne daj bože pojaviće mi se signal na samo pet sekundi i već će da mi stigne poruka o pet propuštenih poziva od ovoga ili onoga, fuj.
e sad, da bi loše vesti pobedile, pobrinulo se stopalo.
nakon planinarenja u nedelju, u ponedeljak reših da odem da se malo provozam biciklom, i bilo je dovoljno samo 1h40' da već osetim nešto loše tamo negde dole, a trčanje po ravnom asfaltu u utorak ga je izgleda dokrajčilo. juče sam se jedva i prošetao, a sad vidim da mi se otok vidi skroz odozgo na stopalu. svašta.
kao neka maglovita ideja je bila da postoji dovoljno vremena da se zaletim 2-3 puta na neko malkice brže trčanje, da otrčim sad u nedelju trku na Adi (7650m), da nakon toga otrčim polumaraton u Osijeku, i odatle da se ozbiljno prihvatim posla i u naredne 4 nedelje doteram noge u pristojno stanje za beogradski maraton. od te tri trke su prve dve upravo pale u vodu uz gromoglasno BUĆ!, a nekako sam u glavi već precrtao i onu treću.
naročito što ovo sad znači da me to stopalo nije prošlo, kako sam verovao do skoro. gledam u dnevnik treninga, bio je 15-ti novembar kada sam ujutru izguglao taj problem kao "metatarsalgia", a danas je 21-vi mart, dakle to se vratilo posle više od 4 meseca i to u još težem obliku!? svašta. bedan osećaj. mislim, preko svih ovih drugih problema, da ću da ostanem i bez tog jedinog utočišta u trčanju i pešačenju, nekako baš nije fer. ali ajde. preživljavali su ljudi i veće probleme.
loša vest je da sam u istom tom martu maltene skroz prestao da "treniram". tj nije baš da sam ja nešto "trenirao" ni tokom zime, jednostavno sam redovno odlazio na trčkaranja i uživao u tom zimskom proleću. i to sve se završilo prvog Marta, sa jednim lepim Tempićem od 22km, preko nešto manje brda od prosečnog trčanja.
i odatle, skroz nevezano sa trčanjem, neke katastrofe kao domine, jedna za drugom, popadaše mi sve preko leđa i ode ceo taj sportski život u pičku materinu. posle toga sam imao dva polu-uspešna pokušaja trčanja, i još nekoliko neuspelih, mislim tih istih pokušaja. i tako. sad sam u onoj fazi svejednoće. nit mi se trči, nit mi se trenira, niti me je više zbog toga briga.
odem prošetam se prugom, malo se spustim na reku, ili se popnem na neko brdo, usput uslikam par vozova, tišina, samoća, milina. ono kad znaš da u naredna tri sata nema šanse da ikoga sretneš. šta ćeš više od života? ko još ima takvu mogućnost? neko ko živi u velikom gradu valjda jedino može da ode sa čeonom lampom da trči kroz tunele od metroa. nema šanse da se nekuda šetaš 3-4-5 sati i da nikoga ne sretneš, čak ni iz daljine da ga ugledaš ili on tebe.
napraviš situaciju, kao da je ceo svet rezervisan samo za tebe. eh da, nemaš ni mobilni signal. inače sve to nema previše smisla. dobro ja ionako uključim "airplane mode", za svaki slučaj. ne daj bože pojaviće mi se signal na samo pet sekundi i već će da mi stigne poruka o pet propuštenih poziva od ovoga ili onoga, fuj.
e sad, da bi loše vesti pobedile, pobrinulo se stopalo.
nakon planinarenja u nedelju, u ponedeljak reših da odem da se malo provozam biciklom, i bilo je dovoljno samo 1h40' da već osetim nešto loše tamo negde dole, a trčanje po ravnom asfaltu u utorak ga je izgleda dokrajčilo. juče sam se jedva i prošetao, a sad vidim da mi se otok vidi skroz odozgo na stopalu. svašta.
kao neka maglovita ideja je bila da postoji dovoljno vremena da se zaletim 2-3 puta na neko malkice brže trčanje, da otrčim sad u nedelju trku na Adi (7650m), da nakon toga otrčim polumaraton u Osijeku, i odatle da se ozbiljno prihvatim posla i u naredne 4 nedelje doteram noge u pristojno stanje za beogradski maraton. od te tri trke su prve dve upravo pale u vodu uz gromoglasno BUĆ!, a nekako sam u glavi već precrtao i onu treću.
naročito što ovo sad znači da me to stopalo nije prošlo, kako sam verovao do skoro. gledam u dnevnik treninga, bio je 15-ti novembar kada sam ujutru izguglao taj problem kao "metatarsalgia", a danas je 21-vi mart, dakle to se vratilo posle više od 4 meseca i to u još težem obliku!? svašta. bedan osećaj. mislim, preko svih ovih drugih problema, da ću da ostanem i bez tog jedinog utočišta u trčanju i pešačenju, nekako baš nije fer. ali ajde. preživljavali su ljudi i veće probleme.
20 ožujka 2014
živi
smrt, nije kad umreš.
smrt je, kad dođe onaj dan,
kad se osetiš "više neživ, nego živ".
tad si burazeru umro.
to što još uvek dišeš, jedeš, sereš, to ne znači ništa.
osim onoga da si, umesto nekad živog čoveka,
sada postao mašina za pretvaranje hrane u govna.
e baš tako.
takvih mašina, puna je planeta.
ali zaista živih, koliko još ima?
njih možeš na prste da prebrojiš.
smrt je, kad dođe onaj dan,
kad se osetiš "više neživ, nego živ".
tad si burazeru umro.
to što još uvek dišeš, jedeš, sereš, to ne znači ništa.
osim onoga da si, umesto nekad živog čoveka,
sada postao mašina za pretvaranje hrane u govna.
e baš tako.
takvih mašina, puna je planeta.
ali zaista živih, koliko još ima?
njih možeš na prste da prebrojiš.
15 ožujka 2014
kriza
nakon dva meseca sa po milion pretrčanih kilometara, došlo je do neke vrste zasićenja. U KOMBINACIJI sa nekim privatnim problemima, odjednom mi je postalo svejedno da li ću trčati ili sedeti kući i slušati muziku. zatim je usledilo nekoliko dana polu-trčanja polu-pešačenja, a neki kao preokret se dogodio u nedelju kada sam sa društvom otišao na celodnevno planinarenje. jeste da smo vrlo kratko proveli na nadmorskoj iznad 1000m, ali bilo je dovoljno da se vratim među žive. (koji se baš nisu naročito obradovali, heh)
i tada sam nastavio svoju romansu s prugom. treninzi, ako se to tako može nazvati (šta se time trenira?) su izgledali kao 5km trčanja kroz tunele i kroz klisuru reke Gradac, zatim skretanje na neke "kozije staze", pa nakon sat-dva tumaranja povratak trčeći istih onih 5km po pruzi. e sad, ko se šetao tom prugom zna koliko je (ne)moguće tuda trčati, ali eto, uspevao sam. nosio sam JAKU baterijsku lampu (bici model) da bih bio siguran kroz tunele, jer je u trenutku kada čuješ voz koji nailazi najkritičnija ta brzina kojom ćeš da ugledaš i utrčiš u jedno od onih malih "skloništa" koja su raspoređena na svakih 50-ak metara.
kad kažem kozije staze, to im je zvaničan naziv, no te staze su mahom napravile srne, koje sam viđao doslovno svakog od tih 5 dana od nedelje do četvrtka. tako sam u glavi povezao čitav taj lavirint, ukapirao iz kojeg dela sela Kovačice (gore na brdu) se kojom stazom preko koje livade dolazi do kraja te neke nazovi visoravni, i iz koje tačke se može ili ne može kroz kamenjare trnje i šume spustiti na koji tunel ili prugu.
ako još postoji neko tako skandalozno neobavešten da ne zna gde može da pogleda albume slika sa skoro svakog treninga, evo mu ispod link na FB stranicu ovog bloga:
blogoje
naime, ranije sam prugu posmatrao kao nešto skroz zasebno. gore imaš mrežu puteljaka, a dole imaš prugu koja ide preko reke (koja je btw ponornica i većim delom godine suva), i pruga i reka su mi oduvek bile ona druga celina, skroz nevezana za ovo brdo na desnoj obali. postoje TRI kolska puta, od kojih je jedan urastao i praktično je neupotrebljiv, a sva ostala brda su neprohodna za normalan svet. i tako, ta istraživačka akcija je trajala 5 dana, od čega smo prvi put sasvim slučajno zalutali u ta brda, pokušavajući da izbegnemo jedan predugačak tunel (406m). nakon toga sam celim tim krajem prokrstario uzduž i popreko, a čak sam i kroz taj najduži tunel protrčao nekoliko puta.
jedini problem(čić) se pojavio poslednjeg dana, tj tačnije DVA problemčića.
1) mic po mic je toliko otoplilo da sam prvi put trčao u kratkoj opremi, i tek tada primetio koliko su me dugačke helanke štitile prethodnih dana. noge su mi izgrebane kao da me je neko masirao bodljikavom žicom, mašala. usput sam se ogrebao na neko trnje koje mi ne prija alergiji pa se to dodatno iskomplikovalo.
2) tim koji dobija ne treba menjati, jel tako? e zato sam nakon par dana nošenja adidas kanadia patika (i otkidanja 3 krampona na istima) uzeo mizuno gel harrier (valjda se tako piše, mrzi me da silazim niz stepenice, a mrzi me i da googlam) pa se ispostavilo da su dosta tanje ispod prednjeg dela stopala, i solidno sam se nažuljao, skroz sam na granici da ćopam koliko sam nabio taj metatarzalni deo. još jednom mašala.
i sad, trebalo je nečim popuniti dva dana od kraja tog explorer-izma, a popunio sam ih - ničim. juče sam se lepo odmarao, uživao, sunčao, i čekao danas. a danas takođe ne radim ništa :-) tačnije, za sada ne radim ništa, a evo dolazi trenutak kada ću odlučiti da li ću danas otići na nešto slično, ili na neko "normalno" trčanje. u nekoj prethodnoj godini bih bez razmišljanja na ovih +20 seo na biciklu, ali sad mi se to nekako neće. tj imam određene razloge, ali nisu za blog.
i sutra opet na planinarenje s društvom, jedva čekam!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
usput sam tako ovih dana razmišljao, koliko je iskreno ono kada ljudi kažu da idu na neku trku, recimo maraton, "zbog druženja". ipak, vozim auto 2.5 sata do, recimo, novog sada, pa prijavljivanje, zagrevanje, trka, proglašenje, tuširanje, 2.5 sata nazad... zaista, ako uspem da namaknem JEDAN SAT druženja između svega toga, to je super. a pazi ovo, ideš po planini 6, 8, 10 sati, svo vreme u prirodi, u društvu koje si sam odabrao, pričate, smejete se, uživate. to ja zovem "druženje". nema nikakve veze sa trkama, čak naprotiv. i kome god je do druženja (u prevodu - do drugih ljudi), ja mu preporučujem ovako nešto. kome je do tamo nekih medaljica, tih okruglastih komadića drveta stakla plastike i raznih legurica, preporučujem mu trke. danas ionako medalje dele za sve i svašta, još malo će ih davati na izlasku iz gradskog busa, na kraju svake školske nedelje, za posetu zoo vrtu, za pročitanu knjigu, ceo svet se nekako "medaljizovao". a za ono za šta su se nekad davale medalje, e sad se daju pehari. pobediš trku građana od 2km na festivalu kuvanja sekelj gulaša i odmah dobiješ pehar ko vrata. jebote. a otišao si tamo zbog druženja, ma kako da ne. realno, jedino sam se u životu "nadružio" za vreme zajedničkih treninga, i za vreme svega ostalog što nije takmičenje. više sam se družio s majstorima dok su mesec dana menjali krov na staroj kući, nego što sam se za vreme zadnjih 10 godina otkako trčim maratone družio bilo s kim iz kompletne trkačke populacije. tako da ako vam je ZAISTA do druženja, i/ili ako vam druženje nedostaje, moj savet vam je da ne traćite vikende na trke. nađite nešto lepše.
i tada sam nastavio svoju romansu s prugom. treninzi, ako se to tako može nazvati (šta se time trenira?) su izgledali kao 5km trčanja kroz tunele i kroz klisuru reke Gradac, zatim skretanje na neke "kozije staze", pa nakon sat-dva tumaranja povratak trčeći istih onih 5km po pruzi. e sad, ko se šetao tom prugom zna koliko je (ne)moguće tuda trčati, ali eto, uspevao sam. nosio sam JAKU baterijsku lampu (bici model) da bih bio siguran kroz tunele, jer je u trenutku kada čuješ voz koji nailazi najkritičnija ta brzina kojom ćeš da ugledaš i utrčiš u jedno od onih malih "skloništa" koja su raspoređena na svakih 50-ak metara.
kad kažem kozije staze, to im je zvaničan naziv, no te staze su mahom napravile srne, koje sam viđao doslovno svakog od tih 5 dana od nedelje do četvrtka. tako sam u glavi povezao čitav taj lavirint, ukapirao iz kojeg dela sela Kovačice (gore na brdu) se kojom stazom preko koje livade dolazi do kraja te neke nazovi visoravni, i iz koje tačke se može ili ne može kroz kamenjare trnje i šume spustiti na koji tunel ili prugu.
ako još postoji neko tako skandalozno neobavešten da ne zna gde može da pogleda albume slika sa skoro svakog treninga, evo mu ispod link na FB stranicu ovog bloga:
blogoje
naime, ranije sam prugu posmatrao kao nešto skroz zasebno. gore imaš mrežu puteljaka, a dole imaš prugu koja ide preko reke (koja je btw ponornica i većim delom godine suva), i pruga i reka su mi oduvek bile ona druga celina, skroz nevezana za ovo brdo na desnoj obali. postoje TRI kolska puta, od kojih je jedan urastao i praktično je neupotrebljiv, a sva ostala brda su neprohodna za normalan svet. i tako, ta istraživačka akcija je trajala 5 dana, od čega smo prvi put sasvim slučajno zalutali u ta brda, pokušavajući da izbegnemo jedan predugačak tunel (406m). nakon toga sam celim tim krajem prokrstario uzduž i popreko, a čak sam i kroz taj najduži tunel protrčao nekoliko puta.
jedini problem(čić) se pojavio poslednjeg dana, tj tačnije DVA problemčića.
1) mic po mic je toliko otoplilo da sam prvi put trčao u kratkoj opremi, i tek tada primetio koliko su me dugačke helanke štitile prethodnih dana. noge su mi izgrebane kao da me je neko masirao bodljikavom žicom, mašala. usput sam se ogrebao na neko trnje koje mi ne prija alergiji pa se to dodatno iskomplikovalo.
2) tim koji dobija ne treba menjati, jel tako? e zato sam nakon par dana nošenja adidas kanadia patika (i otkidanja 3 krampona na istima) uzeo mizuno gel harrier (valjda se tako piše, mrzi me da silazim niz stepenice, a mrzi me i da googlam) pa se ispostavilo da su dosta tanje ispod prednjeg dela stopala, i solidno sam se nažuljao, skroz sam na granici da ćopam koliko sam nabio taj metatarzalni deo. još jednom mašala.
i sad, trebalo je nečim popuniti dva dana od kraja tog explorer-izma, a popunio sam ih - ničim. juče sam se lepo odmarao, uživao, sunčao, i čekao danas. a danas takođe ne radim ništa :-) tačnije, za sada ne radim ništa, a evo dolazi trenutak kada ću odlučiti da li ću danas otići na nešto slično, ili na neko "normalno" trčanje. u nekoj prethodnoj godini bih bez razmišljanja na ovih +20 seo na biciklu, ali sad mi se to nekako neće. tj imam određene razloge, ali nisu za blog.
i sutra opet na planinarenje s društvom, jedva čekam!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
usput sam tako ovih dana razmišljao, koliko je iskreno ono kada ljudi kažu da idu na neku trku, recimo maraton, "zbog druženja". ipak, vozim auto 2.5 sata do, recimo, novog sada, pa prijavljivanje, zagrevanje, trka, proglašenje, tuširanje, 2.5 sata nazad... zaista, ako uspem da namaknem JEDAN SAT druženja između svega toga, to je super. a pazi ovo, ideš po planini 6, 8, 10 sati, svo vreme u prirodi, u društvu koje si sam odabrao, pričate, smejete se, uživate. to ja zovem "druženje". nema nikakve veze sa trkama, čak naprotiv. i kome god je do druženja (u prevodu - do drugih ljudi), ja mu preporučujem ovako nešto. kome je do tamo nekih medaljica, tih okruglastih komadića drveta stakla plastike i raznih legurica, preporučujem mu trke. danas ionako medalje dele za sve i svašta, još malo će ih davati na izlasku iz gradskog busa, na kraju svake školske nedelje, za posetu zoo vrtu, za pročitanu knjigu, ceo svet se nekako "medaljizovao". a za ono za šta su se nekad davale medalje, e sad se daju pehari. pobediš trku građana od 2km na festivalu kuvanja sekelj gulaša i odmah dobiješ pehar ko vrata. jebote. a otišao si tamo zbog druženja, ma kako da ne. realno, jedino sam se u životu "nadružio" za vreme zajedničkih treninga, i za vreme svega ostalog što nije takmičenje. više sam se družio s majstorima dok su mesec dana menjali krov na staroj kući, nego što sam se za vreme zadnjih 10 godina otkako trčim maratone družio bilo s kim iz kompletne trkačke populacije. tako da ako vam je ZAISTA do druženja, i/ili ako vam druženje nedostaje, moj savet vam je da ne traćite vikende na trke. nađite nešto lepše.
14 ožujka 2014
ludi petak
najnovije izmene u teflonskom imeniku
... sad još samo da sve ovo popamtim :-D
321
A3PA Ž
Brainlet
Bri
Cincarka
dr mr sci krc kvrc
Đumbir
Esmeralda
Friz
Fruško
Girl #1
Gordančina
Konjska repa
Kostolomka
Medoje
Mjau
Obrenka
Prelepija
Ruski-njaa
Seka
Slagač
Top
Željko
(deluje da je ovo jedino ime, ali nije, dečko se zove Ivan)
... sad još samo da sve ovo popamtim :-D
321
A3PA Ž
Brainlet
Bri
Cincarka
dr mr sci krc kvrc
Đumbir
Esmeralda
Friz
Fruško
Girl #1
Gordančina
Konjska repa
Kostolomka
Medoje
Mjau
Obrenka
Prelepija
Ruski-njaa
Seka
Slagač
Top
Željko
(deluje da je ovo jedino ime, ali nije, dečko se zove Ivan)
12 ožujka 2014
anegdota
pred polazak na planinarenje, nalazimo se na železničkoj stanici... (?)
(sad ovo u startu može da zvuči čudno, ali tako je počelo)
nevermind...
uglavnom, kreće otprilike ovakav razgovor:
- jesi poneo toalet papir?
- jesam! i papirante maramice!
- i ja!
- ponela i ja!
- i ja, obične maramice i one vlažne...
- eh da, i ja sam i jedne i druge...
- a ja sam i jedne i druge i toalet papir!
- nego čekaj, jel ide Vlada?
- ne, javio mi se sinoć, da neće moći :-(
- e jebiga, a svako zbog njega poneo po kilo papira!!!
- treba sad ovo sve da odnesemo na otpad. daće nam za sav ovaj papir koji smo poneli toliko love da možemo na kraju ture svi na roštilj, ladno.
(sad ovo u startu može da zvuči čudno, ali tako je počelo)
nevermind...
uglavnom, kreće otprilike ovakav razgovor:
- jesi poneo toalet papir?
- jesam! i papirante maramice!
- i ja!
- ponela i ja!
- i ja, obične maramice i one vlažne...
- eh da, i ja sam i jedne i druge...
- a ja sam i jedne i druge i toalet papir!
- nego čekaj, jel ide Vlada?
- ne, javio mi se sinoć, da neće moći :-(
- e jebiga, a svako zbog njega poneo po kilo papira!!!
- treba sad ovo sve da odnesemo na otpad. daće nam za sav ovaj papir koji smo poneli toliko love da možemo na kraju ture svi na roštilj, ladno.
10 ožujka 2014
lampica
nekim čudom mi u telefonu nije bila pred-instalirana led lampa.
odem na google play, skinem prvu od 3MB,
i ukapiram da mi se svo vreme u dnu ekrana kotrljaju neke reklame.
deinstaliram, skinem drugu od 3.2MB, uredno čekiram sve ono - dozvoljavam pristup internetu korisničkom nalogu listi poziva i maltene broj gaća još jedino što ne moraš da saopštiš... i ukapiram da i ona ima neke reklame u dnu.
dovoljno je da slučajno pipneš i eto gnjavaže.
deinstaliram i nju.
napokon nađem neku aplikaciju od 119kb, ništa mi ne traži ni od podataka ni od dozvola, a sasvim jednako uključi on/off led svetlo kao i prethodne dve.
a stvarno, da li sam trebao da budem genije da bih se odmah zapitao da li je potrebno 3.2MB programiranja samo da bi se uključila jedna sijalica?
jednostavno, nisam obratio dovoljno pažnje na detalje.
nije mi se "upalila lampica".
ali sad kad sam je instalirao, možda mi se upali sledeći put? ;-)
odem na google play, skinem prvu od 3MB,
i ukapiram da mi se svo vreme u dnu ekrana kotrljaju neke reklame.
deinstaliram, skinem drugu od 3.2MB, uredno čekiram sve ono - dozvoljavam pristup internetu korisničkom nalogu listi poziva i maltene broj gaća još jedino što ne moraš da saopštiš... i ukapiram da i ona ima neke reklame u dnu.
dovoljno je da slučajno pipneš i eto gnjavaže.
deinstaliram i nju.
napokon nađem neku aplikaciju od 119kb, ništa mi ne traži ni od podataka ni od dozvola, a sasvim jednako uključi on/off led svetlo kao i prethodne dve.
a stvarno, da li sam trebao da budem genije da bih se odmah zapitao da li je potrebno 3.2MB programiranja samo da bi se uključila jedna sijalica?
jednostavno, nisam obratio dovoljno pažnje na detalje.
nije mi se "upalila lampica".
ali sad kad sam je instalirao, možda mi se upali sledeći put? ;-)
08 ožujka 2014
patike
na runnersWorld stranici postoji aplikacija koja prema svačijoj visini, težini (morate da ukucate u stopama i funtama, ja sam se snašao uz pomoć onlajn preračunavača), brzini prosečnog trčanja (minuti i sekunde, ali po MILJI, inače će da ispadne da ste brži od kenijaca), načinu gaženja, istorijatu povreda, određuje najprikladnije patike za svakoga. evo šta sam ja dobio.
na vrhu su brojke koje se odnose na obuću, ne na mene. u smislu, ako težinu i profil (razlika u visini između pete i prstiju) svih raspoloživih patika rasporedimo od 0 do 100, meni trebaju neke koje su na toj skali na poziciji 23/100, amortizacije mi treba 40/100, čvrstoće 33/100, i na kraju dolazi podugačak spisak/predlog modela...
na vrhu su brojke koje se odnose na obuću, ne na mene. u smislu, ako težinu i profil (razlika u visini između pete i prstiju) svih raspoloživih patika rasporedimo od 0 do 100, meni trebaju neke koje su na toj skali na poziciji 23/100, amortizacije mi treba 40/100, čvrstoće 33/100, i na kraju dolazi podugačak spisak/predlog modela...
06 ožujka 2014
Najava Trke
Atletska Trka pod nazivom
"Sladoled za (ne)Zaljubljene Parove"
Datum održavanja: 27. april
Mesto održavanja: Beograd, Terazije, kod česme
Vreme održavanja: nakon završetka Bgd maratona, negde oko 14-15h
Organizatori: Tanja Stojanovski, Saša Antić, i svi ostali koji dođu na start.
Ukratko, prvi učesnik koji bude izgovorio čarobnu formulu
"... i gde su sad ti organizatori???"
automatski postaje, TA-DAAAMMM, Organizator!!!
Čestitamo!
Start i Cilj: kod česme
Staza: Prizrenska - Carice Milice - Maršala Birjuzova - Sremska - Terazije
Dužina: 1100m
Propozicije:
Neophodno je prijavljivanje u parovima, M+Ž.
U slučaju da se prijave dva muškarca, jedan će biti ubačen u Ž kutiju, a ciljno vreme njegovog tandema će u cilju biti udvostručeno.
Svako je dužan da sa sobom ponese papirić na kojem će napisati svoje ime. Ako ga ne donese, ime će mu biti napisano na prvom papiriću koji pronađemo na betonu, a to će ga koštati po čvrgu od svih ostalih.
Prilikom prijavljivanja, papirići M se odvajaju na jednu stranu, a papirići Ž na drugu
Zatim se pristupa izvlačenju, tako što se slučajnim izborom ("sistem Suzana Mančić") biraju novonastali Parovi.
Prilikom Trčanja, parovi su dužni da se drže, verovatno za ruke (eto razloga zašto je nepoželjno da se prijavi više muškaraca), a dozvoljen je i svaki vid pomaganja, vučenja, guranja, nošenja "na krkače" i šta god smatraju da može da ih ubrza do pobede.
Dozvoljeno je sve što je dozvoljeno Zakonom Republike Srbije, dakle preskakanje dece u kolicima, rušenje klinaca na rolerima koji se ne sklone na vreme, kao i pomoć nekoj bakici da pređe ulicu. Eventualni spontani poljupci unutar takmičarskih parova, a naročito oni između više parova, dozvoljeni su samo u trku, i zbog opšte sigurnosti su ograničeni na pet sekundi.
Prvi par koji stigne u cilj, dužan je da zapamti redosled dolaska ostalih. Preporučujem hemijsku ili marker kojim ćete redosled pristizanja napisati takmičarima na podlaktici, da bi smo izbegli reklamacije i neželjene situacije.
Nagrade:
Takmičari iz PRVO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po TRI učesnika između svih ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac. Pretpostavlja se da će Ona odabrati tri dečaka a On tri devojčice, mada se nećemo buniti ni ako odluče nešto drugo. Ali ćemo zadržati pravo da ih zbog toga zajebavamo do besvesti.
Takmičari iz DRUGO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po DVA trkača između ostalih učesnika, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.
Takmičari iz TREĆE-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po JEDNOG učesnika između ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.
Takođe, poslednje-plasirani par je obavezan da prvoplasiranom paru kupi Pobednički Sladoled, strogo u kornetu (simbolika Pehara), koji su dvoje prvoplasiranih dužni da oližu naizmenično.
Prijatno!
"Sladoled za (ne)Zaljubljene Parove"
Datum održavanja: 27. april
Mesto održavanja: Beograd, Terazije, kod česme
Vreme održavanja: nakon završetka Bgd maratona, negde oko 14-15h
Organizatori: Tanja Stojanovski, Saša Antić, i svi ostali koji dođu na start.
Ukratko, prvi učesnik koji bude izgovorio čarobnu formulu
"... i gde su sad ti organizatori???"
automatski postaje, TA-DAAAMMM, Organizator!!!
Čestitamo!
Start i Cilj: kod česme
Staza: Prizrenska - Carice Milice - Maršala Birjuzova - Sremska - Terazije
Dužina: 1100m
Propozicije:
Neophodno je prijavljivanje u parovima, M+Ž.
U slučaju da se prijave dva muškarca, jedan će biti ubačen u Ž kutiju, a ciljno vreme njegovog tandema će u cilju biti udvostručeno.
Svako je dužan da sa sobom ponese papirić na kojem će napisati svoje ime. Ako ga ne donese, ime će mu biti napisano na prvom papiriću koji pronađemo na betonu, a to će ga koštati po čvrgu od svih ostalih.
Prilikom prijavljivanja, papirići M se odvajaju na jednu stranu, a papirići Ž na drugu
Zatim se pristupa izvlačenju, tako što se slučajnim izborom ("sistem Suzana Mančić") biraju novonastali Parovi.
Prilikom Trčanja, parovi su dužni da se drže, verovatno za ruke (eto razloga zašto je nepoželjno da se prijavi više muškaraca), a dozvoljen je i svaki vid pomaganja, vučenja, guranja, nošenja "na krkače" i šta god smatraju da može da ih ubrza do pobede.
Dozvoljeno je sve što je dozvoljeno Zakonom Republike Srbije, dakle preskakanje dece u kolicima, rušenje klinaca na rolerima koji se ne sklone na vreme, kao i pomoć nekoj bakici da pređe ulicu. Eventualni spontani poljupci unutar takmičarskih parova, a naročito oni između više parova, dozvoljeni su samo u trku, i zbog opšte sigurnosti su ograničeni na pet sekundi.
Prvi par koji stigne u cilj, dužan je da zapamti redosled dolaska ostalih. Preporučujem hemijsku ili marker kojim ćete redosled pristizanja napisati takmičarima na podlaktici, da bi smo izbegli reklamacije i neželjene situacije.
Nagrade:
Takmičari iz PRVO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po TRI učesnika između svih ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac. Pretpostavlja se da će Ona odabrati tri dečaka a On tri devojčice, mada se nećemo buniti ni ako odluče nešto drugo. Ali ćemo zadržati pravo da ih zbog toga zajebavamo do besvesti.
Takmičari iz DRUGO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po DVA trkača između ostalih učesnika, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.
Takmičari iz TREĆE-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po JEDNOG učesnika između ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.
Takođe, poslednje-plasirani par je obavezan da prvoplasiranom paru kupi Pobednički Sladoled, strogo u kornetu (simbolika Pehara), koji su dvoje prvoplasiranih dužni da oližu naizmenično.
Prijatno!
05 ožujka 2014
rock
da nastavim temu sa fejsbuka, o pločama
nakon onih 5 koje sam zapamtio kao "najnajnaj" ploče (napomena, U TOM ODREĐENOM TRENUTKU, kad sam uopšte počeo da skupljam ploče umesto da razmenjujem kasete i slušam radio), a radi se o ovim albumima
deep purple - machine head (1972)
whitesnake - ready and willing (1980)
scorpions - lovedrive (1979)
van halen - II (1979)
ac/dc - back in black (1980)
ovih dana sam u glavi proširivao spisak, pokušavajući da se što detaljnije moguće vratim u te dane mladosti. sad ceo ovaj blog zvuči kao da treba da riknem pa pišem neki muzički testament.
jako malo je ploča koje sam tako strastveno slušao "na repeat" danima i nedeljama, sve dok ne bih upamtio svaku notu. ali bilo je puno onih koje su me "dojmile", verovatno svaka iz nekog drugog razloga. prvo ove rokerske, klasične:
bad company - bad company (1974)
taste - on the boards (1970)
blue oyster cult - some enchanted evening (1978)
gillan - mr. universe (1979)
Ritchie Blackmore's Rainbow (1975)
do ploča sam dolazio čudnim kanalima, a bio sam ograničen i domaćim izdavačima jer nije sve stizalo u prodavnice redosledom kojim je trebalo. srećom sam bio u odličnim odnosima sa prodavcem u lokalnom jugotonu, pa mi je nekoliko puta čak ponudio na nešto uzmem i vratim ako mi se ne sviđa. takođe, imao sam već tada neki stav o tome šta mi se sviđa a šta ne, iako to nisam umeo niti sada umem da objasnim.
recimo uopšte nisam voleo grupu the who. drug iz ulaza pored ih je obožavao, skupljao njihove ploče, a ja gotovo da nisam znao nijednu njihovu stvar. tek puno godina kasnije, decenija čak, shvatio sam da i nisu baš toliko loši. ali ta fama o ludom bubnjaru koji razlupa sve na kraju koncerta, bila mi je antipatična. poput ovoga sada kada ne možemo da otrčimo nijednu trku kao ljudi, a da oko nas neko ne napravi cirkus. sve se svodi na to da bude "ludilooooooo", ljudima je veoma oslabljeno njihovo Ja i stalno misle da moraju da naprave "nešto", da bi tako bili "neko", a u protivnom se osećaju kao Niko. baš jadno. jednako tako sam se gadio na alisa kupera i grupu kiss, BIG fujjj!
dalje, postojale su i ploče koje nisu bile "rokačina" a koje sam puno voleo. mislim, ko ih nije voleo verovatno nije ni muziku voleo, radi se naravno o stenama-temeljcima rok muzike i jedino je pitanje kad praviš listu GDE ćeš da ih metneš, a ne DA LI ćeš.
pink floyd - wish you were here
eric clapton - e.c. was here (1975)
dire straits - communique, brothers in arms...
ovaj uživo od kleptona, ja mislim da još uvek znam svaki ton svakog sola, koliko mi je ta ploča duboko ušla u dnk. i onaj božanstveni glas Yvonne Elliman, kasnije sam zbog nje nabavio i rok operu isus hrist superstar oduševljen činjenicom da ću nju i jana gilana čuti na istoj ploči. dalje, mnoge grupe sam upoznao preko kompilacija (srećom! jer od čega bih sve to kupio???) jer redovni albumi nisu ni stizali kod nas.
queen - live
wishbone ash - live
allman brothers band - Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (1972-75)
jefferson airplane - best of
cream - best of
little feat - waiting for columbus
lynyrd skynyrd - gold and platinum
recimo lynyrd skynyrd, imao sam od njih street survivors, ali se ne sećam da li pre ili posle ove kompilacije. za little feat nisam bio ni čuo, verovatno sam ga kupio (dupli album uživo) na preporuku onog tipa iz jugotona. bio sam oduševljen činjenicom da mi se svidela cela ploča, a ne pesma ovde pesma onde. cream, dobro, sad više nemam pojma kako je to s njima išlo.
negde u to vreme, obzirom da u društvu baš i nisam imao s kim da pričam o rock muzici, kupio sam onu čuvenu rock enciklopediju, i odatle nastavio istraživanje. "vidiš, ovaj je svirao ovde, pa onde, pa sa onim iz one grupe napravio novu grupu, wow", tako sam dolazio do raznoraznih spektakularnih otkrića.
mada je bilo i nesporazuma između te enciklopedije i mene, tipa naručim iz engleske neku štatijaznam famoznu ploču pa mi se uopšte ne dopadne. da, wishbone ash su mi isto bili novost, sećam se da sam imao kasetu "argus" sa onim konjanikom, vitezom, šta li je. bile su smešne i te kasete, sećam se da sam maltene do izlizanja vrteo physical graphiti od cepelina, naravno bile su dve kasete jer je bio dupli album a ti "kasniji cepelini" su mi se puno više svideli od onih sa prvih albuma. nerviralo me je što plant onoliko vrišti i mora da upropasti svaki blues.
eh da, i kvin. oni su za mene oduvek bili neki pičkast bend, valjda zbog boemske rapsodije. i kad sam uzeo ovaj dupli uživo, sećam se da sam se zapanjio kad sam čuo tie your mother down, i sheer heart attack, pomislio sam vauuu jebote pa jel to sve onaj isti bend, šta im bi? kasnije sam se opet u njih razočarao kada su napravili onu rep-disko stvar "another one bites the dust", to sam pola godine slušao u disku i stalno se pitao šta će ta glupost na kraju večeri kad je "rock block" a uopšte nisam prepoznao vokal. kad sam na kraju ukapirao da je to queen, mom užasu nije bilo kraja.
recimo sećam se da sam (svaki put govorim o tom Trenutku "nabavka nove ploče", i sledećih nekoliko dana) kada sam nabavio i ove sledeće stvarčice. i sve sam vrteo dok mi ne dosadi, nešto brže nešto sporije, ali pamtim ih po jačini (napisah "po intenzitetu" pa rekohh čekaj bre znam ja i srpski) tog prvog utiska.
motorhead - ace of spades
nazareth - razamanaz
csny - deja vu
rolling stones - exile on main street
soft machine - triple echo (3 LP)
sa stonsima sam se nekako prekasno sreo. jednostavno su mi bili previše rano u rock muzici, nešto na pola između elvisa i čak berija i litl ričarda (sve stvari od kojih mi se povraćalo i tada, a ni sada nije ništa bolja situacija, i kad sam u jednom intervjuu pročitao da je gilan kao naj album naveo neki havaji-nešto od elvisa, smučio mi se i gilan, ahahaha) i ovih modernih (tada) bendova tipa dip parpl. ustvari je ceo taj trenutak bio "postoje dip parpl, i ostali". na motorhed sam se palio ali kratko, kad tad shvatiš da se kvalitet ipak ne meri samo decibelima, a nekako paralelno sa njima sam kupio i svoj prvi album od majlsa dejvisa "workin and steamin" i počeo da razmišljam o muzici na raznoraznije načine.
sve što sam napisao za stonse, naravno važi i za animalse i beatles, od kojih je prvo što sam uspeo da svarim bio "beli album". mada mi je makartni bio nekako antipatičan, ali ajde, kao, u jednoj pesmi je klepton svirao gitaru i šta ćeš, moraš da kupiš dupli album samo zbog toga.
who, yes, genesis, thin lizzy, black sabbath, bowie...
to su sve stvari koje me nisu zanimale. kad mi kažu kako idu kod nekog druga da slušaju genesis, on kao ima neke zvučnike do bola velike, trese se kuća, meni je to bilo bljak. mislim kupiš nove zvučnike i pustiš genesis, jadan dečko.
blek sabat isto, onaj ozijev vokal žene na ivici nervnog sloma, ko normalan to može da sluša? ajd jedna dve stvari, čisto reda radi, paranoid i tako to, ali ništa više od toga. bouvi mi je bio i ostao neki nedorečeni pederčić, nikad mi se od njega ništa nije ono BAŠ svidelo, eventualno ona plutajuća stvar "we could be heroes, just for one day", valjda zbog tih reči/poruke u refrenu, ali kad pogledaš ostatak teksta vidiš da ga je napisao totalni retard.
da, padao sam na woodstock i ceo taj album, mislim da sam onaj "goin home" od alvin lee-ja znao napamet, iako je stvar najobičnijih deset minuta drnde-drnde, ali ajde, tada sam i ja bio jedno veliko Drnde (kao karakterna osobina, inače sam bio Malo Drnde jer verovatno nisam imao ni 50 kila) pa sam imao pravo da mi se takve stvari sviđaju. da nije bilo tog vudstoka ne bi smo ni čuli za mnoge stvari, mada realno, dobar deo tih izvođača je i završio na jednoj pesmi. mislim ko normalan je ikada kupio neki album od kantri džo end d fiš?
ali sam zato tu čuo za canned heat i odmah naručio dupli album sa john lee hookerom, mada me je to što sam dobio blago razočaralo, nezgodno je kad unapred previše očekuješ.
zanimljivo je i kako su me odbijale ove neke grupe koje su mi izgledale preterano narkomanske. recimo ni dorse nisam obožavao. jedino roadhouse blues, to kad puste u disku svi smo skakali, ali nešto preko toga, nemam pojma. jebeš pesmu koja bolje zvuči kad je otpeva bili ajdol, mislim stvarno...
takođe i grateful dead, kako da počneš da slušaš grupu koja ima 200 ploča i 500 butlega, zdravije je da se uopšte ne upuštaš u to. tada nisam znao da oni uvek sviraju jedne iste pesme i da je prvi-s-reda butleg sasvim dovoljan. kad sam u tom fazonu, pustim nešto uživo od njih i to je to, super glazbica. šteta što postoji internet jer sam kasnije nakrkao jedno 7 GB materijala od njih i džeri garsije solo, a sad mi žao da to poništim. ne toliko zbog muzike jer rekoh da je to sve jedno isto, nego zbog mog truda da sve to sakupim...
jedan od filmova koji mi je proširio vidike je bio poslednji valcer. sećam se da sam se oduševio nečim što do tada baš i nisam slušao, a odmah sam prepoznao da je to odlična muzika. verovatno je onaj album deja vu sa jednog od gornjih spiskova došao nakon tog filma/koncerta, a naravno da sam odmah pohitao da kupim i trostruki album sa kompletnom muzikom iz filma.
steely dan - aja, gaucho
traffic - mr. fantasy
tada sam počeo da slušam i muziku uz koju ne mora neminovno da se skače do plafona, mada sam se naravno gotovo uvek vraćao hard rocku. nakon što nisam iscrpeo ni 1/10 od svega raspoloživog već sam odlepršao dalje, nekako mi je bilo zanimljivije da kupim ploču koju niko nije čuo, nego da stalno nešto nadoknađujem i vraćam onoj enciklopediji neke dugove.
karthago - live at the roxy
paice ashton lord - malice in wonderland
spirit - (2 LP, I & III)
stray - suicide
colosseum - live
doobie brothers - what were once vices, are now habits
birth control - live (2LP)
to su recimo ploče koje sam voleo gotovo isto kao i sve one ranije pobrojane, a koje nisu tako popularne. naročito grupa stray, u kojoj je kao teški rocker sa masnom kosom do pojasa počeo steve gadd, kasnije jedan od najboljih studijskih jazz bubnjara na svetu.
od domaće muzike ne mogu bog zna čega da se setim, jer je u odnosu na inostranu ponudu gotovo sve domaće izgledalo kao neki jeftini pop-ić. sećam se prvog albuma grupe tajm, to jest imao sam kasetu, u onom odvratnom omotu boje ratluka. to mi je bilo sasvim ok, čak i kao klincu. da, i drugi način je bio posebno kul, u to vreme. i pop mašina, naravno. malo kasnije, išlo se na koncerte skloništa samo da bi se čula devojka broj 8, a nešto se baš i ne sećam da sam tako ginuo za ostalim stvarima. ovo je nekako bilo najrokerskije, po tome sam ih zapamtio na prvu loptu. u to vreme me je nerviralo ono recitovanje, ili pevaj ili idi drži književno veče u nekoj biblioteci, mani me tih kombinacija kad imam ovolicno godina.
i tu negde se završava priča o rock-u. kasnije sam slušao sve i svašta, u vojsci sam godinu dana hteo ne hteo morao da slušam hej moja dušice, dodirni mi kolena, a to neminovno ostavi trajne posledice na mozak. osećao sam se kao džek nikolson u letu iznad kukavičjeg gnezda kad ga rokaju elektrošokovima. kasnije sam čak u jednom trenutku rekao da postoji neka stvar od zane koja "i nije toliko loša" pa su mi pipali čelo da vide da možda nemam temperaturu. a i dan danas se povremeno s nekim posvađam pokušavajući da ga ubedim da oni malo tvrđi albumi od osvajača mogu da se svrstaju u hard rock. to su sve garantovano posledice pipkanja onog kolena u vojsci, nešto kao kad su adam i eva probali jabuku sa zabranjenog drveta. jbg.
nakon onih 5 koje sam zapamtio kao "najnajnaj" ploče (napomena, U TOM ODREĐENOM TRENUTKU, kad sam uopšte počeo da skupljam ploče umesto da razmenjujem kasete i slušam radio), a radi se o ovim albumima
deep purple - machine head (1972)
whitesnake - ready and willing (1980)
scorpions - lovedrive (1979)
van halen - II (1979)
ac/dc - back in black (1980)
ovih dana sam u glavi proširivao spisak, pokušavajući da se što detaljnije moguće vratim u te dane mladosti. sad ceo ovaj blog zvuči kao da treba da riknem pa pišem neki muzički testament.
jako malo je ploča koje sam tako strastveno slušao "na repeat" danima i nedeljama, sve dok ne bih upamtio svaku notu. ali bilo je puno onih koje su me "dojmile", verovatno svaka iz nekog drugog razloga. prvo ove rokerske, klasične:
bad company - bad company (1974)
taste - on the boards (1970)
blue oyster cult - some enchanted evening (1978)
gillan - mr. universe (1979)
Ritchie Blackmore's Rainbow (1975)
do ploča sam dolazio čudnim kanalima, a bio sam ograničen i domaćim izdavačima jer nije sve stizalo u prodavnice redosledom kojim je trebalo. srećom sam bio u odličnim odnosima sa prodavcem u lokalnom jugotonu, pa mi je nekoliko puta čak ponudio na nešto uzmem i vratim ako mi se ne sviđa. takođe, imao sam već tada neki stav o tome šta mi se sviđa a šta ne, iako to nisam umeo niti sada umem da objasnim.
recimo uopšte nisam voleo grupu the who. drug iz ulaza pored ih je obožavao, skupljao njihove ploče, a ja gotovo da nisam znao nijednu njihovu stvar. tek puno godina kasnije, decenija čak, shvatio sam da i nisu baš toliko loši. ali ta fama o ludom bubnjaru koji razlupa sve na kraju koncerta, bila mi je antipatična. poput ovoga sada kada ne možemo da otrčimo nijednu trku kao ljudi, a da oko nas neko ne napravi cirkus. sve se svodi na to da bude "ludilooooooo", ljudima je veoma oslabljeno njihovo Ja i stalno misle da moraju da naprave "nešto", da bi tako bili "neko", a u protivnom se osećaju kao Niko. baš jadno. jednako tako sam se gadio na alisa kupera i grupu kiss, BIG fujjj!
dalje, postojale su i ploče koje nisu bile "rokačina" a koje sam puno voleo. mislim, ko ih nije voleo verovatno nije ni muziku voleo, radi se naravno o stenama-temeljcima rok muzike i jedino je pitanje kad praviš listu GDE ćeš da ih metneš, a ne DA LI ćeš.
pink floyd - wish you were here
eric clapton - e.c. was here (1975)
dire straits - communique, brothers in arms...
ovaj uživo od kleptona, ja mislim da još uvek znam svaki ton svakog sola, koliko mi je ta ploča duboko ušla u dnk. i onaj božanstveni glas Yvonne Elliman, kasnije sam zbog nje nabavio i rok operu isus hrist superstar oduševljen činjenicom da ću nju i jana gilana čuti na istoj ploči. dalje, mnoge grupe sam upoznao preko kompilacija (srećom! jer od čega bih sve to kupio???) jer redovni albumi nisu ni stizali kod nas.
queen - live
wishbone ash - live
allman brothers band - Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (1972-75)
jefferson airplane - best of
cream - best of
little feat - waiting for columbus
lynyrd skynyrd - gold and platinum
recimo lynyrd skynyrd, imao sam od njih street survivors, ali se ne sećam da li pre ili posle ove kompilacije. za little feat nisam bio ni čuo, verovatno sam ga kupio (dupli album uživo) na preporuku onog tipa iz jugotona. bio sam oduševljen činjenicom da mi se svidela cela ploča, a ne pesma ovde pesma onde. cream, dobro, sad više nemam pojma kako je to s njima išlo.
negde u to vreme, obzirom da u društvu baš i nisam imao s kim da pričam o rock muzici, kupio sam onu čuvenu rock enciklopediju, i odatle nastavio istraživanje. "vidiš, ovaj je svirao ovde, pa onde, pa sa onim iz one grupe napravio novu grupu, wow", tako sam dolazio do raznoraznih spektakularnih otkrića.
mada je bilo i nesporazuma između te enciklopedije i mene, tipa naručim iz engleske neku štatijaznam famoznu ploču pa mi se uopšte ne dopadne. da, wishbone ash su mi isto bili novost, sećam se da sam imao kasetu "argus" sa onim konjanikom, vitezom, šta li je. bile su smešne i te kasete, sećam se da sam maltene do izlizanja vrteo physical graphiti od cepelina, naravno bile su dve kasete jer je bio dupli album a ti "kasniji cepelini" su mi se puno više svideli od onih sa prvih albuma. nerviralo me je što plant onoliko vrišti i mora da upropasti svaki blues.
eh da, i kvin. oni su za mene oduvek bili neki pičkast bend, valjda zbog boemske rapsodije. i kad sam uzeo ovaj dupli uživo, sećam se da sam se zapanjio kad sam čuo tie your mother down, i sheer heart attack, pomislio sam vauuu jebote pa jel to sve onaj isti bend, šta im bi? kasnije sam se opet u njih razočarao kada su napravili onu rep-disko stvar "another one bites the dust", to sam pola godine slušao u disku i stalno se pitao šta će ta glupost na kraju večeri kad je "rock block" a uopšte nisam prepoznao vokal. kad sam na kraju ukapirao da je to queen, mom užasu nije bilo kraja.
recimo sećam se da sam (svaki put govorim o tom Trenutku "nabavka nove ploče", i sledećih nekoliko dana) kada sam nabavio i ove sledeće stvarčice. i sve sam vrteo dok mi ne dosadi, nešto brže nešto sporije, ali pamtim ih po jačini (napisah "po intenzitetu" pa rekohh čekaj bre znam ja i srpski) tog prvog utiska.
motorhead - ace of spades
nazareth - razamanaz
csny - deja vu
rolling stones - exile on main street
soft machine - triple echo (3 LP)
sa stonsima sam se nekako prekasno sreo. jednostavno su mi bili previše rano u rock muzici, nešto na pola između elvisa i čak berija i litl ričarda (sve stvari od kojih mi se povraćalo i tada, a ni sada nije ništa bolja situacija, i kad sam u jednom intervjuu pročitao da je gilan kao naj album naveo neki havaji-nešto od elvisa, smučio mi se i gilan, ahahaha) i ovih modernih (tada) bendova tipa dip parpl. ustvari je ceo taj trenutak bio "postoje dip parpl, i ostali". na motorhed sam se palio ali kratko, kad tad shvatiš da se kvalitet ipak ne meri samo decibelima, a nekako paralelno sa njima sam kupio i svoj prvi album od majlsa dejvisa "workin and steamin" i počeo da razmišljam o muzici na raznoraznije načine.
sve što sam napisao za stonse, naravno važi i za animalse i beatles, od kojih je prvo što sam uspeo da svarim bio "beli album". mada mi je makartni bio nekako antipatičan, ali ajde, kao, u jednoj pesmi je klepton svirao gitaru i šta ćeš, moraš da kupiš dupli album samo zbog toga.
who, yes, genesis, thin lizzy, black sabbath, bowie...
to su sve stvari koje me nisu zanimale. kad mi kažu kako idu kod nekog druga da slušaju genesis, on kao ima neke zvučnike do bola velike, trese se kuća, meni je to bilo bljak. mislim kupiš nove zvučnike i pustiš genesis, jadan dečko.
blek sabat isto, onaj ozijev vokal žene na ivici nervnog sloma, ko normalan to može da sluša? ajd jedna dve stvari, čisto reda radi, paranoid i tako to, ali ništa više od toga. bouvi mi je bio i ostao neki nedorečeni pederčić, nikad mi se od njega ništa nije ono BAŠ svidelo, eventualno ona plutajuća stvar "we could be heroes, just for one day", valjda zbog tih reči/poruke u refrenu, ali kad pogledaš ostatak teksta vidiš da ga je napisao totalni retard.
da, padao sam na woodstock i ceo taj album, mislim da sam onaj "goin home" od alvin lee-ja znao napamet, iako je stvar najobičnijih deset minuta drnde-drnde, ali ajde, tada sam i ja bio jedno veliko Drnde (kao karakterna osobina, inače sam bio Malo Drnde jer verovatno nisam imao ni 50 kila) pa sam imao pravo da mi se takve stvari sviđaju. da nije bilo tog vudstoka ne bi smo ni čuli za mnoge stvari, mada realno, dobar deo tih izvođača je i završio na jednoj pesmi. mislim ko normalan je ikada kupio neki album od kantri džo end d fiš?
ali sam zato tu čuo za canned heat i odmah naručio dupli album sa john lee hookerom, mada me je to što sam dobio blago razočaralo, nezgodno je kad unapred previše očekuješ.
zanimljivo je i kako su me odbijale ove neke grupe koje su mi izgledale preterano narkomanske. recimo ni dorse nisam obožavao. jedino roadhouse blues, to kad puste u disku svi smo skakali, ali nešto preko toga, nemam pojma. jebeš pesmu koja bolje zvuči kad je otpeva bili ajdol, mislim stvarno...
takođe i grateful dead, kako da počneš da slušaš grupu koja ima 200 ploča i 500 butlega, zdravije je da se uopšte ne upuštaš u to. tada nisam znao da oni uvek sviraju jedne iste pesme i da je prvi-s-reda butleg sasvim dovoljan. kad sam u tom fazonu, pustim nešto uživo od njih i to je to, super glazbica. šteta što postoji internet jer sam kasnije nakrkao jedno 7 GB materijala od njih i džeri garsije solo, a sad mi žao da to poništim. ne toliko zbog muzike jer rekoh da je to sve jedno isto, nego zbog mog truda da sve to sakupim...
jedan od filmova koji mi je proširio vidike je bio poslednji valcer. sećam se da sam se oduševio nečim što do tada baš i nisam slušao, a odmah sam prepoznao da je to odlična muzika. verovatno je onaj album deja vu sa jednog od gornjih spiskova došao nakon tog filma/koncerta, a naravno da sam odmah pohitao da kupim i trostruki album sa kompletnom muzikom iz filma.
steely dan - aja, gaucho
traffic - mr. fantasy
tada sam počeo da slušam i muziku uz koju ne mora neminovno da se skače do plafona, mada sam se naravno gotovo uvek vraćao hard rocku. nakon što nisam iscrpeo ni 1/10 od svega raspoloživog već sam odlepršao dalje, nekako mi je bilo zanimljivije da kupim ploču koju niko nije čuo, nego da stalno nešto nadoknađujem i vraćam onoj enciklopediji neke dugove.
karthago - live at the roxy
paice ashton lord - malice in wonderland
spirit - (2 LP, I & III)
stray - suicide
colosseum - live
doobie brothers - what were once vices, are now habits
birth control - live (2LP)
to su recimo ploče koje sam voleo gotovo isto kao i sve one ranije pobrojane, a koje nisu tako popularne. naročito grupa stray, u kojoj je kao teški rocker sa masnom kosom do pojasa počeo steve gadd, kasnije jedan od najboljih studijskih jazz bubnjara na svetu.
od domaće muzike ne mogu bog zna čega da se setim, jer je u odnosu na inostranu ponudu gotovo sve domaće izgledalo kao neki jeftini pop-ić. sećam se prvog albuma grupe tajm, to jest imao sam kasetu, u onom odvratnom omotu boje ratluka. to mi je bilo sasvim ok, čak i kao klincu. da, i drugi način je bio posebno kul, u to vreme. i pop mašina, naravno. malo kasnije, išlo se na koncerte skloništa samo da bi se čula devojka broj 8, a nešto se baš i ne sećam da sam tako ginuo za ostalim stvarima. ovo je nekako bilo najrokerskije, po tome sam ih zapamtio na prvu loptu. u to vreme me je nerviralo ono recitovanje, ili pevaj ili idi drži književno veče u nekoj biblioteci, mani me tih kombinacija kad imam ovolicno godina.
i tu negde se završava priča o rock-u. kasnije sam slušao sve i svašta, u vojsci sam godinu dana hteo ne hteo morao da slušam hej moja dušice, dodirni mi kolena, a to neminovno ostavi trajne posledice na mozak. osećao sam se kao džek nikolson u letu iznad kukavičjeg gnezda kad ga rokaju elektrošokovima. kasnije sam čak u jednom trenutku rekao da postoji neka stvar od zane koja "i nije toliko loša" pa su mi pipali čelo da vide da možda nemam temperaturu. a i dan danas se povremeno s nekim posvađam pokušavajući da ga ubedim da oni malo tvrđi albumi od osvajača mogu da se svrstaju u hard rock. to su sve garantovano posledice pipkanja onog kolena u vojsci, nešto kao kad su adam i eva probali jabuku sa zabranjenog drveta. jbg.
04 ožujka 2014
"šarena pesma"
crne noći, crni dani
crni mostovi preko crne reke
crno nebo, crni oblaci, crna kiša, crna zemlja
crni tanjiri, crna hrana, crni zubi, crna govna
crna kosa, crne misli
crna usta, crne reči
crni psi glođu crne kosti
crne cipele gaze crni asfalt
crno ogledalo, crna slika u crnom ramu
crno srce, crna duša
crni život, crna smrt
ne, smrt je možda i šarena
crni mostovi preko crne reke
crno nebo, crni oblaci, crna kiša, crna zemlja
crni tanjiri, crna hrana, crni zubi, crna govna
crna kosa, crne misli
crna usta, crne reči
crni psi glođu crne kosti
crne cipele gaze crni asfalt
crno ogledalo, crna slika u crnom ramu
crno srce, crna duša
crni život, crna smrt
ne, smrt je možda i šarena
02 ožujka 2014
givin' up, lettin' go
Hi *****,
that photo reminded me the winter still exists, somewhere :-)
Funny thing, this February looking as late March / early April.
The trees are blossoming, I already felt first alergic reactions!?
Let's only hope some snow wouldn't suddenly dump us all over.
In earlier years up to 15-20cm of snow used to fall at least once
in March, and one year it dupmed on 4 consecutive Mondays :-)
In the meantime, I quietly (to my mind) gave up from racing.
The idea that I should rest, taper, whatever, after two months
of volume this high, somehow feels like too bih of a switch.
Who needs running 1h27 halfmarathon on tired legs,
"competing" with those guys in 2 sizes too big cotton t-shirts?
And the idea of any need to "train" seriously is even worse.
Why do intervals, tempo runs, anything, if I could just jog around
with a headphones in my ears, mountain-gazing, and feeling
perfectly fulfilled with it?
Somehow I think I should wait for that "switch" to came naturally,
to feel the urge to train "for real", to take a stop-watch with me,
and to begin thinking about (at least) halfmarathons.
Although with this training history, I probably better concentrate
on marathons, much better chances *not* to compete with
folks that are usually 5% slower than me but to leave them
behind at one moment or another...
Boh, wait and see.
Don't rush to change what is not bothering, but pleasant.
The introspective-ness of a long distance running,
thosee moments that I use to discuss various ideas with myself :-)
Today I planned to go mountaneering with friends
but gave up because of tiredness and lack of sleep.
On top of that there is a steady rain/drizzle outside.
If I have to be wet, better on a 2hrs run then on a 6hrs hike.
Enjoy the STC,
Sasha
that photo reminded me the winter still exists, somewhere :-)
Funny thing, this February looking as late March / early April.
The trees are blossoming, I already felt first alergic reactions!?
Let's only hope some snow wouldn't suddenly dump us all over.
In earlier years up to 15-20cm of snow used to fall at least once
in March, and one year it dupmed on 4 consecutive Mondays :-)
In the meantime, I quietly (to my mind) gave up from racing.
The idea that I should rest, taper, whatever, after two months
of volume this high, somehow feels like too bih of a switch.
Who needs running 1h27 halfmarathon on tired legs,
"competing" with those guys in 2 sizes too big cotton t-shirts?
And the idea of any need to "train" seriously is even worse.
Why do intervals, tempo runs, anything, if I could just jog around
with a headphones in my ears, mountain-gazing, and feeling
perfectly fulfilled with it?
Somehow I think I should wait for that "switch" to came naturally,
to feel the urge to train "for real", to take a stop-watch with me,
and to begin thinking about (at least) halfmarathons.
Although with this training history, I probably better concentrate
on marathons, much better chances *not* to compete with
folks that are usually 5% slower than me but to leave them
behind at one moment or another...
Boh, wait and see.
Don't rush to change what is not bothering, but pleasant.
The introspective-ness of a long distance running,
thosee moments that I use to discuss various ideas with myself :-)
Today I planned to go mountaneering with friends
but gave up because of tiredness and lack of sleep.
On top of that there is a steady rain/drizzle outside.
If I have to be wet, better on a 2hrs run then on a 6hrs hike.
Enjoy the STC,
Sasha
26 veljače 2014
nakon 6 dana
Sad
nešto gledam, ovi moji blogovi su brate dosadni. Sve se svodi na pokušaj
da na druge načine napišem jedno isto. Tipa trčao sam svakog dana po
par sati, oni "pravi" treninzi nisu još uvek počeli, više ne znam ni šta
čekam, i dani mi prolaze u nekim tako polu-Dužinama, uglavnom po
brdima. I sad kao treba biti zanimljiv dok po hiljaditi put pišeš "a dan
nakon tih 25km po brdima sam uzeo one druge od dva para novih patika i
otrčao 22km po blago valovitom terenu". Stvarno sve neke vesti za
naslovnicu nju jork tajmsa.
Jedino iskakanje iz rutine koje je vredno pomena bi moglo da bude ono trčanje koje se završilo planiranim pešačenjem, ali na kojem sam prošao "kao bos po trnju". Naime uvek sam običavao da krenem peške prugom, da uživam u tom uzbuđenju dok prelazim mostove i šunjam se kroz tunele, slikam vozove sa pedalj daljine, i da negde siđem s pruge, popnem se na najbliže brdo, i odatle strčim nazad kući. E sad mi se uvukao neki eksperimentizam u dupe, i okrenuo sam plan. Otišao da trčim nekih 15-ak km od kuće, zatim se spustio na prugu, i krenuo nazad. Problemi su nastali jer je duvao jak vetar, koji me je dopratio do najdalje tačke, a ohladio me u povratku do tačke zamrzavanja. Tako da sam neplanirano morao da trčim prugom gde god sam mogao, pa se tako šetnja pretvorila u najteži mogući trening, a to će shvatiti samo oni koji su ikada uopšte pokušali da trče po onom krupnom kamenju.
Par večeri sam zbog umora legao jako rano i tako sam se napokon naspavao, što je rezultovalo time da se noćas probudim u 02h sa očima kao tacnama. Kad god se tako probudim znam da neću baš odmah opet zaspati, obično se prevrćem nekih sat, sat i po. Pa sam iskoristio to vreme da završim neke zaostale obaveze na kompjuteru, i evo da nažvrljam blog. I odavde direktno nazad u krevet na drugu turu spavanja od 03 do 06 :-)
Inače u četvrtak postoji mogućnost da odemo na jedan ili čak na dva koncerta jer će jedan da traje od 21-22h, kada bi drugi trebao da počne. Pa će biti malo relija s kraja na kraj beograda, ali ajde, preživećemo valjda i to. Dakle sada već znam da ću u četvrtak da otrčim nešto što brže i što kraće, i što ranije u toku dana, da ne bih na umornim nogama morao da provedem celo veče i pola noći. A u petak će tek da bude šou od treninga. Ili bih nakon par godina mogao da uzmem dan odmora, to ću tek da vidim.
Jedino iskakanje iz rutine koje je vredno pomena bi moglo da bude ono trčanje koje se završilo planiranim pešačenjem, ali na kojem sam prošao "kao bos po trnju". Naime uvek sam običavao da krenem peške prugom, da uživam u tom uzbuđenju dok prelazim mostove i šunjam se kroz tunele, slikam vozove sa pedalj daljine, i da negde siđem s pruge, popnem se na najbliže brdo, i odatle strčim nazad kući. E sad mi se uvukao neki eksperimentizam u dupe, i okrenuo sam plan. Otišao da trčim nekih 15-ak km od kuće, zatim se spustio na prugu, i krenuo nazad. Problemi su nastali jer je duvao jak vetar, koji me je dopratio do najdalje tačke, a ohladio me u povratku do tačke zamrzavanja. Tako da sam neplanirano morao da trčim prugom gde god sam mogao, pa se tako šetnja pretvorila u najteži mogući trening, a to će shvatiti samo oni koji su ikada uopšte pokušali da trče po onom krupnom kamenju.
Par večeri sam zbog umora legao jako rano i tako sam se napokon naspavao, što je rezultovalo time da se noćas probudim u 02h sa očima kao tacnama. Kad god se tako probudim znam da neću baš odmah opet zaspati, obično se prevrćem nekih sat, sat i po. Pa sam iskoristio to vreme da završim neke zaostale obaveze na kompjuteru, i evo da nažvrljam blog. I odavde direktno nazad u krevet na drugu turu spavanja od 03 do 06 :-)
Inače u četvrtak postoji mogućnost da odemo na jedan ili čak na dva koncerta jer će jedan da traje od 21-22h, kada bi drugi trebao da počne. Pa će biti malo relija s kraja na kraj beograda, ali ajde, preživećemo valjda i to. Dakle sada već znam da ću u četvrtak da otrčim nešto što brže i što kraće, i što ranije u toku dana, da ne bih na umornim nogama morao da provedem celo veče i pola noći. A u petak će tek da bude šou od treninga. Ili bih nakon par godina mogao da uzmem dan odmora, to ću tek da vidim.
20 veljače 2014
neću
ima taj neki crv, koji kad ti se uvuče u glavu nastavi da vršlja i ne prestaje sve dok ga ne uhvatiš za rep. u prevodu dok ne napišeš šta misliš o njemu.
dakle trke. sva ta diskusija, šta je skupo, šta je lako ili teško napraviti, ko to treba da plati, ko treba da potegne, ko sme da prigovara, blać truć. kao prvo, postoji samo jedan način da se dođe do rešenja. ako se dvoje u nečemu ne slažu, i svako stoji čvrsto iza svojih stavova, da bi došlo do razumevanja potrebno je da svako pokuša da se što više udubi u gledište one druge strane, a ne da se dodatno ukopava u svoju poziciju i očekuje da druga strana popusti. jer takvo rešenje neće biti najbolje za oboje.
e sad, isto tako ja mogu da pokušam da gledam na pitanje organizacije trke iz ugla trkača, i iz ugla organizatora. međutim, pošto nisam nijednom organizovao trku, nisam siguran da će taj pokušaj da se u nešto uživim biti dovoljno kvalitetan. zato mogu samo da ispričam priču iz svog ugla, na kakve trke volim da idem, i, zašto ne pravim trke.
da prvo otarasim ovu drugu temu, jer o prvoj ionako pišem u svakom blogu, za sve koji umeju da čitaju između redova. znači rešim ja da napravim trku. gde bih pravio trku? prvo moram da pođem od toga. ako ću da pravim trku od valjeva do lajkovca, treba mi zatvaranje magistralnog puta, treba mi gomila policije, treba mi fond koji ima biciklistička trka kroz srbiju. to nema šanse da dobijem u prvom izdanju trke. dakle moram da smanjim ambicije.
postoje dve varijante, više urbana i manje urbana. nešto tipa gradski park, dva volontera na dve krajnje tačke da zamole pešake/prolaznike da idu uz samu ivicu dok traje trke. parking odmah na ulazu. krug 1300m, ako je trka duža od 6-7-8km trebalo bi imati i okrepnu stanicu, o tome treba razmišljati. ili manje urbana varijanta, neki krug kroz tu neko selo. malo udaljeniji start, problem sa trkačima koji dođu busom ili vozom, kako im reći da je start na brdu 11km iznad grada? dakle to su polazne tačke, lokacija, pristupačnost, a nije loše ni da trka ima "ono nešto" zbog čega bi ljudi uopšte došli. u ovo vreme kad svako samo gleda šta će da okači na fejs i čime će da se pohvali, moraš da staviš "to nešto" čime će posle moći da se hvale. primetan je trend da nešto "nemoguće" jako pali ljude, tipa neki težak uspon, prolazak pored nečeg spektakularnog (pećina, vodopad, jezero, zabačeni manastir, whatever) i slično.
e sad, kako da razdvojim gde prestaje grupni trening u mojoj režiji, od "trke"? nikako. danas se ionako sve pomešalo, bar kad su ove manje i privatne trke u pitanju. ako moram da pojednostavim, Velika Trka je ono gde postoje novčane nagrade. jedino tu će doći kvalitetni takmičari. sve drugo se svodi na trčanje, trčkaranje, šetnju, druženje, "druženje", razgovaranje o stazi, ručku, piću, i svemu drugom osim o vremenu koje si imao u cilju. dakle u startu moram da prelomim da li ću da pravim Takmičenje, ili Izlet. to bi bila neka najgrublja podela. i tačno mogu da prebrojim na koliko Takmičenja sam bio prošle godine, a na koliko Izleta.
e sad, možda tu i nastane problem. neko bi da pravi Izlet, ali da ga nazove Takmičenje. tipa dođite da se zajebavamo, a uplatite po sto evra startninu da bih mogao da vam kupim pehare i medalje. wtf??? ako pravim Druženje, dođite, provedite se, obeležiću vam stazu da ne zalutate, otrčite tri kruga po 4km kuda ja najradije treniram, napijte se i najedite u cilju svega što ste poneli jer ionako bi na izlet poneli ranac sa sendvičima, i doviđenja. ako ste baš zapeli vezaću vam umesto medalja po šišarku na kanap i gotovo. ionako mi nije jasno zašto bi neko za Izlet tražio medalju.
ima i bogatija varijanta, pod uslovom da mi je to posao. rekao sam POSAO. dakle idućih 5 meseci ću da se bavim organizacijom sportske manifestacije. hoću za to platu od bar 50% koliko inače zarađujem. valjda je pošteno, i skromno u isti mah. odem u opštinu, da li ste zainteresovani da naš grad ima planinski polumaraton? ako neko jeste, stavimo na papir koliko će to da košta. zaređam da tražim sponzore, prodavnice sportske opreme, uđem u svaki butik na kojem vidim natpis "sniženje do 80%". jebiga ako već nešto daju za džabe, bolje da to uvale kao poklon i da se malo izreklamiraju. valjda. ja ću da izginem obeležavajući stazu, tražeći (polu-)volontere, na FB ću da napravim event.
(to sve ako ima šanse da namaknem pare, u protivnom dignem ruke i kažem u ovom gradu nemam podršku da pravim trku, mnogo mi je žao ali takva je situacija. mogu sve da finansiram i sâm ali postoje puno humanije opcije da potrošim višak novca, od ovoga da sve sprcam na trku kojoj će na kraju većina ionako da nađe zamerke)
i zato ne pravim trke. e sad kad sam to objasnio, da pređem na ovu drugu temu, kako se prave eventi. napišem trka je za tri meseca, treba 20 dana pre trke da uplatite toliko i toliko za startninu, a u međuvremenu ću da vam kažem gde je staza. alooooooo?????
pa jebote ako samo misliš na pare, nemoj to odmah da napišeš! džizuse!
napravi event.
prikupi slike sa staze.
lepe neke, primamljive.
prođi stazom, nacrtaj je u nekoj aplikaciji, traje pet minuta.
otvori taj fajl u google earth, izrotiraj ga u 3D simulaciji iz svih uglova, slikaj to i okači takođe. sve pripremi, udaljenost od grada, red vožnje vozova i autobusa, najbliži aerodrom, kafana, ringišpil, veterinarska ambulanta. rekao sam sve. a i za to je dovoljno par dana.
polako, pričaćemo o parama.
kad se ljudi zainteresuju, kad prođe mesec i po dana, a to je još uvek mesec dana pre trke (i IONAKO ti dotle niko ne bi uplatio startninu), e tek tada, kada imaš 200 ljudi "going" i 400 ljudi "maybe", kada su se već izdogovarali da će obavezno ići, okvirno rešili ko će s kim u autu, u nekom statusu onako neobavezno naznači da će startnine biti tolike, da će biti poželjno da se uplate neko vreme pre trke.
a kad prođe još 10 dana, kad se ljudi dogovaraju gde će na planinarenje kao na poslednje pripreme pred tvoju trku, kad si na siguricu navukao 50-80 ljudi, e onda lepo napišeš da se za prvih 50 koji uplate garantuju majice i medalje, i da vidiš kako to drukčije deluje na onoga ko se već uveliko odlučio za trku, umesto kad mu tri meseca unapred saopštiš KOLIKO će da ga košta a da u startu nisi rekao ni ŠTA će da ga košta. to je po meni greška koju neki naprave.
tako na kraju dođemo do čudne situacije. neko bi da napravi trku, ali ne ume. pitanje je da li i on sam zna zašto ga je napalo da pravi trku? kao, ja ću da organizujem polumaraton (Izlet) od izlaska iz Valjeva do Mravinjaca u podnožju Povlena, ja bih da vam dam majice i medalje, usput imate dva izvora, e sad, jebiga, ja ne znam kako to ide sa sponzorima, ajde vi meni svi unapred uplatite po 5 hiljada da ja vama to napravim unapred, pa dok dođe vreme za Izlet ja ću vam javiti kuda ide staza, da li je asfalt ili blato, a naći ćemo valjda i rešenje da se nekako vratimo gore s planine. prosto nisam pametan da odgovorim na pitanje zašto bih ja to uopšte radio? kao dosadno mi, osećam to kao neki izazov, ili šta?
meni ništa ne fali da se unapred prijavim. odem u kulu, sivac, izvadim 500 dinara, uzmem broj, trčim trku. jebote to je trka, nije to e-bay gde naručujem majicu pa moram unapred da uplatim karticom pare, pre nego što mi pošalju. pre tri dana Lola ode ovde u Lagunu da proveri da li ima još karata za Deep Purple, i VEČE UOČI KONCERTA kupi dve karte za prvi red. alo, nije onaj bend u kojem sam pevao u srednjoj školi, nego deep purple.
vikend pre toga, bio je koncert u malom prostoru sa ograničenim brojem karata. pozvao sam organizatora da pitam šta da radim jer ne mogu da još jednom dolazim iz valjeva u tamo neku beogradsku knjižaru, tri dana ranije, samo da bih se dokopao karata. i ponudio mi je da mi ostavi na ulazu dve rezervisane karte. mi smo došli, platili, rekli hvala, i minut kasnije već sedeli na 5 metara od bine. da ne kažem na startu, poređenje je dovoljno očigledno.
i sad će neko da mi kaže da kad on organizuje Izlet po nekoj štatijaznam livadi, da ja za to treba da mu uplatim kotizaciju godinu dana unapred.
ma da se razumemo, hoću ponekad i to. ali samo ako znam zašto.
evo recimo Beogradski maraton. valjda je bilo 1200, pa je sad 1500, pa će u aprilu biti 1800, nemam pojma. ja se svake godine povredim po jednom ili dvaput, e sad, da uplatim unapred 1200 a da mi je samo 40% šansa da ću da ga trčim (jer sam ga u zadnjih 10 godina trčao 4 puta), ne želim. radije ću da sačekam zadnji mogući dan, i kad sam već tu na domak maratona, uplatim 1800 i otrčim. ne bunim se. ako tako mora, tako će biti.
dobro sad se pojavila i ova opcija prijave preko belhospis, ali normalno je da će svako sa minimumom etike ko uplaćuje 7 dana pred maraton da za sebe uplati 1800 a ne 1200 (plus sve što je prikupio), jer ionako bi ga toliko koštao last minute startni paket. bar ja tako razmišljam, a ja skoro nikad nisam u pravu, dakle nemojte da se oko toga džabe prepiremo.
ukratko, imamo velike i male trke.
onaj ko je uspeo da dovede svoju trku do statusa velike, da je ljudima čast ili ajde bar želja da je trče, on postavlja pravila. sad više ne možeš da uplatiš za Plitvice na licu mesta, promenili su pravila, može im se. možeš da se povinuješ i trčiš maraton, ili da gunđaš i ostaneš kući, ili da nađeš neku drugu trku tog vikenda.
onaj ko pravi malu trku, ako zna zašto je uopšte pravi, i ako ume da je napravi iako je mala, uvek može da bira način da privuče ili da odbije moguće učesnike. od nas 500 u srbiji (kad sabereš sav štap i kanap) verovatno svako ima neku svoju logiku gde mu se ide a gde ne, i zašto. da sam organizator trke, morao bih da prihvatim stav svakoga od njih. sve razloge za Da i sve razloge za Ne. i one za Možda.
jebote napravi Izlet, kupi tri medalje ili tri pehara i neka se svaka kategorija slika sa njima, da imaju za svoj FB Wall, a ko baš hoće da poseduje iste takve pehare i medalje neka ti plati na licu mesta pa ih odmah sutra naruči i za 7 dana mu pošalji brzom poštom. nego sad kao moram da kupim 90 pehara unapred, a posle mi u svakoj kategoriji dođu po jedan ili nijedan, ne razumem poentu. to je kao ono, dođite mi na rođendan za dve nedelje, biće žurka u vrtu, ali svako nek unapred uplati kotizaciju po 5000 dinara jer planiram da služim kavijar i šampanjac. ako pravim žurku zbog druženja, dobri su i krekeri. ako pravim degustaciju kavijara, moram da naglasim da to onda nije samo žurka. TO ŠTO BIH JA DA VRHUNSKI UGOSTIM, A NEMAM NI NOVCA NI SPONZORA, NIKAKO NIJE PROBLEM KOJI BIH TREBAO DA PRENESEM NA SVOJE GOSTE.
ljudi su počeli u svemu da sitničare. nisu ni trkači cvećke. ako bi me napalo neko ludilo da moram i ja tako da napravim neki Izlet, prve godine bi mi bilo najvažnije da se svi lepo provedu, jer to znači da će ih iduće godine biti duplo više. ne bih se odmah orijentisao na novac, sve troškove bih smanjio do krajnjih granica. uvek možeš na eventu da postaviš anketu da li hoće kotizaciju unapred i medalje i majicu ili samo medalju ili samo majicu a ako ih kao i uvek ima previše "Maybe" onda bih rekao da će svega biti naknadno, čisto da se obezbedim da me ne prevozaju.
kad razmislim o tome, ne bi bilo loše posle svake trke objaviti na eventu spisak onih koji su bili prijavljeni a nisu došli. ne kao osudu, nego kao bajagi onako, usput, "a ovi nažalost nisu uspeli da se provedu s nama". kad ih tako ljubazno isprozivaš 5 i 10 puta, možda se opamete i prestanu da se svuda prijavljuju automatski, iako im ne pada na pamet da odu.
da pred kraj napomenem da zaista nikoga nisam imao u vidu dok sam ovo pisao, samo sam imao neku maglovitu viziju jedne velike i jedne male trke, ništa više. da ne bude posle da sam pominjući brdo ili livadu mislio na štajaznam pešter ili taru, ili da sam pominjući rođendan mislio na Tron-ov rođendanski polumaraton, već će nekom pasti na pamet nešto što meni nije. ovo je zaista samo tekst o trčanju, i o mojoj zbunjenosti dok razmišljam ZAŠTO bih pravio trku ako nemam na raspolaganju sve potrebne kockice da bih je složio kako treba. jer kad jednom znam ZAŠTO pravim trku, ili izlet sa medaljama, više niko neće moći bitno da utiče na to koliko ću biti zadovoljan (ne)uspehom. niti ću moći nekome da prebacujem zašto nije došao, zašto nije zadovoljan, zašto me ne tapše po ramenu.
evo npr danas je četvrtak, a ja nemam pojma da li bih radije trčao maraton u subotu, ili 8km na adi u nedelju. čak štaviše ne znam ni da li je prekasno da se prijavim za taj maraton. a ne znam ni da li uopšte sigurno ima te trke u nedelju, tek treba nekoga da pitam. toliko o mojoj sklonosti ka planiranju. može zbog toga neki organizator i da se ljuti na mene, ali mu je pametnije da o tome uopšte ne razmišlja. gde god zakasnim, neće me biti, doći će drugi, želim im lake noge.
(pisao sam podosta zbrda zdola, no sad mi je bar ponešto jasnije.
lola je pročitala i kaže da se nisam puno nalupao.
nadam se da nije u pravu.)
dakle trke. sva ta diskusija, šta je skupo, šta je lako ili teško napraviti, ko to treba da plati, ko treba da potegne, ko sme da prigovara, blać truć. kao prvo, postoji samo jedan način da se dođe do rešenja. ako se dvoje u nečemu ne slažu, i svako stoji čvrsto iza svojih stavova, da bi došlo do razumevanja potrebno je da svako pokuša da se što više udubi u gledište one druge strane, a ne da se dodatno ukopava u svoju poziciju i očekuje da druga strana popusti. jer takvo rešenje neće biti najbolje za oboje.
e sad, isto tako ja mogu da pokušam da gledam na pitanje organizacije trke iz ugla trkača, i iz ugla organizatora. međutim, pošto nisam nijednom organizovao trku, nisam siguran da će taj pokušaj da se u nešto uživim biti dovoljno kvalitetan. zato mogu samo da ispričam priču iz svog ugla, na kakve trke volim da idem, i, zašto ne pravim trke.
da prvo otarasim ovu drugu temu, jer o prvoj ionako pišem u svakom blogu, za sve koji umeju da čitaju između redova. znači rešim ja da napravim trku. gde bih pravio trku? prvo moram da pođem od toga. ako ću da pravim trku od valjeva do lajkovca, treba mi zatvaranje magistralnog puta, treba mi gomila policije, treba mi fond koji ima biciklistička trka kroz srbiju. to nema šanse da dobijem u prvom izdanju trke. dakle moram da smanjim ambicije.
postoje dve varijante, više urbana i manje urbana. nešto tipa gradski park, dva volontera na dve krajnje tačke da zamole pešake/prolaznike da idu uz samu ivicu dok traje trke. parking odmah na ulazu. krug 1300m, ako je trka duža od 6-7-8km trebalo bi imati i okrepnu stanicu, o tome treba razmišljati. ili manje urbana varijanta, neki krug kroz tu neko selo. malo udaljeniji start, problem sa trkačima koji dođu busom ili vozom, kako im reći da je start na brdu 11km iznad grada? dakle to su polazne tačke, lokacija, pristupačnost, a nije loše ni da trka ima "ono nešto" zbog čega bi ljudi uopšte došli. u ovo vreme kad svako samo gleda šta će da okači na fejs i čime će da se pohvali, moraš da staviš "to nešto" čime će posle moći da se hvale. primetan je trend da nešto "nemoguće" jako pali ljude, tipa neki težak uspon, prolazak pored nečeg spektakularnog (pećina, vodopad, jezero, zabačeni manastir, whatever) i slično.
e sad, kako da razdvojim gde prestaje grupni trening u mojoj režiji, od "trke"? nikako. danas se ionako sve pomešalo, bar kad su ove manje i privatne trke u pitanju. ako moram da pojednostavim, Velika Trka je ono gde postoje novčane nagrade. jedino tu će doći kvalitetni takmičari. sve drugo se svodi na trčanje, trčkaranje, šetnju, druženje, "druženje", razgovaranje o stazi, ručku, piću, i svemu drugom osim o vremenu koje si imao u cilju. dakle u startu moram da prelomim da li ću da pravim Takmičenje, ili Izlet. to bi bila neka najgrublja podela. i tačno mogu da prebrojim na koliko Takmičenja sam bio prošle godine, a na koliko Izleta.
e sad, možda tu i nastane problem. neko bi da pravi Izlet, ali da ga nazove Takmičenje. tipa dođite da se zajebavamo, a uplatite po sto evra startninu da bih mogao da vam kupim pehare i medalje. wtf??? ako pravim Druženje, dođite, provedite se, obeležiću vam stazu da ne zalutate, otrčite tri kruga po 4km kuda ja najradije treniram, napijte se i najedite u cilju svega što ste poneli jer ionako bi na izlet poneli ranac sa sendvičima, i doviđenja. ako ste baš zapeli vezaću vam umesto medalja po šišarku na kanap i gotovo. ionako mi nije jasno zašto bi neko za Izlet tražio medalju.
ima i bogatija varijanta, pod uslovom da mi je to posao. rekao sam POSAO. dakle idućih 5 meseci ću da se bavim organizacijom sportske manifestacije. hoću za to platu od bar 50% koliko inače zarađujem. valjda je pošteno, i skromno u isti mah. odem u opštinu, da li ste zainteresovani da naš grad ima planinski polumaraton? ako neko jeste, stavimo na papir koliko će to da košta. zaređam da tražim sponzore, prodavnice sportske opreme, uđem u svaki butik na kojem vidim natpis "sniženje do 80%". jebiga ako već nešto daju za džabe, bolje da to uvale kao poklon i da se malo izreklamiraju. valjda. ja ću da izginem obeležavajući stazu, tražeći (polu-)volontere, na FB ću da napravim event.
(to sve ako ima šanse da namaknem pare, u protivnom dignem ruke i kažem u ovom gradu nemam podršku da pravim trku, mnogo mi je žao ali takva je situacija. mogu sve da finansiram i sâm ali postoje puno humanije opcije da potrošim višak novca, od ovoga da sve sprcam na trku kojoj će na kraju većina ionako da nađe zamerke)
i zato ne pravim trke. e sad kad sam to objasnio, da pređem na ovu drugu temu, kako se prave eventi. napišem trka je za tri meseca, treba 20 dana pre trke da uplatite toliko i toliko za startninu, a u međuvremenu ću da vam kažem gde je staza. alooooooo?????
pa jebote ako samo misliš na pare, nemoj to odmah da napišeš! džizuse!
napravi event.
prikupi slike sa staze.
lepe neke, primamljive.
prođi stazom, nacrtaj je u nekoj aplikaciji, traje pet minuta.
otvori taj fajl u google earth, izrotiraj ga u 3D simulaciji iz svih uglova, slikaj to i okači takođe. sve pripremi, udaljenost od grada, red vožnje vozova i autobusa, najbliži aerodrom, kafana, ringišpil, veterinarska ambulanta. rekao sam sve. a i za to je dovoljno par dana.
polako, pričaćemo o parama.
kad se ljudi zainteresuju, kad prođe mesec i po dana, a to je još uvek mesec dana pre trke (i IONAKO ti dotle niko ne bi uplatio startninu), e tek tada, kada imaš 200 ljudi "going" i 400 ljudi "maybe", kada su se već izdogovarali da će obavezno ići, okvirno rešili ko će s kim u autu, u nekom statusu onako neobavezno naznači da će startnine biti tolike, da će biti poželjno da se uplate neko vreme pre trke.
a kad prođe još 10 dana, kad se ljudi dogovaraju gde će na planinarenje kao na poslednje pripreme pred tvoju trku, kad si na siguricu navukao 50-80 ljudi, e onda lepo napišeš da se za prvih 50 koji uplate garantuju majice i medalje, i da vidiš kako to drukčije deluje na onoga ko se već uveliko odlučio za trku, umesto kad mu tri meseca unapred saopštiš KOLIKO će da ga košta a da u startu nisi rekao ni ŠTA će da ga košta. to je po meni greška koju neki naprave.
tako na kraju dođemo do čudne situacije. neko bi da napravi trku, ali ne ume. pitanje je da li i on sam zna zašto ga je napalo da pravi trku? kao, ja ću da organizujem polumaraton (Izlet) od izlaska iz Valjeva do Mravinjaca u podnožju Povlena, ja bih da vam dam majice i medalje, usput imate dva izvora, e sad, jebiga, ja ne znam kako to ide sa sponzorima, ajde vi meni svi unapred uplatite po 5 hiljada da ja vama to napravim unapred, pa dok dođe vreme za Izlet ja ću vam javiti kuda ide staza, da li je asfalt ili blato, a naći ćemo valjda i rešenje da se nekako vratimo gore s planine. prosto nisam pametan da odgovorim na pitanje zašto bih ja to uopšte radio? kao dosadno mi, osećam to kao neki izazov, ili šta?
meni ništa ne fali da se unapred prijavim. odem u kulu, sivac, izvadim 500 dinara, uzmem broj, trčim trku. jebote to je trka, nije to e-bay gde naručujem majicu pa moram unapred da uplatim karticom pare, pre nego što mi pošalju. pre tri dana Lola ode ovde u Lagunu da proveri da li ima još karata za Deep Purple, i VEČE UOČI KONCERTA kupi dve karte za prvi red. alo, nije onaj bend u kojem sam pevao u srednjoj školi, nego deep purple.
vikend pre toga, bio je koncert u malom prostoru sa ograničenim brojem karata. pozvao sam organizatora da pitam šta da radim jer ne mogu da još jednom dolazim iz valjeva u tamo neku beogradsku knjižaru, tri dana ranije, samo da bih se dokopao karata. i ponudio mi je da mi ostavi na ulazu dve rezervisane karte. mi smo došli, platili, rekli hvala, i minut kasnije već sedeli na 5 metara od bine. da ne kažem na startu, poređenje je dovoljno očigledno.
i sad će neko da mi kaže da kad on organizuje Izlet po nekoj štatijaznam livadi, da ja za to treba da mu uplatim kotizaciju godinu dana unapred.
ma da se razumemo, hoću ponekad i to. ali samo ako znam zašto.
evo recimo Beogradski maraton. valjda je bilo 1200, pa je sad 1500, pa će u aprilu biti 1800, nemam pojma. ja se svake godine povredim po jednom ili dvaput, e sad, da uplatim unapred 1200 a da mi je samo 40% šansa da ću da ga trčim (jer sam ga u zadnjih 10 godina trčao 4 puta), ne želim. radije ću da sačekam zadnji mogući dan, i kad sam već tu na domak maratona, uplatim 1800 i otrčim. ne bunim se. ako tako mora, tako će biti.
dobro sad se pojavila i ova opcija prijave preko belhospis, ali normalno je da će svako sa minimumom etike ko uplaćuje 7 dana pred maraton da za sebe uplati 1800 a ne 1200 (plus sve što je prikupio), jer ionako bi ga toliko koštao last minute startni paket. bar ja tako razmišljam, a ja skoro nikad nisam u pravu, dakle nemojte da se oko toga džabe prepiremo.
ukratko, imamo velike i male trke.
onaj ko je uspeo da dovede svoju trku do statusa velike, da je ljudima čast ili ajde bar želja da je trče, on postavlja pravila. sad više ne možeš da uplatiš za Plitvice na licu mesta, promenili su pravila, može im se. možeš da se povinuješ i trčiš maraton, ili da gunđaš i ostaneš kući, ili da nađeš neku drugu trku tog vikenda.
onaj ko pravi malu trku, ako zna zašto je uopšte pravi, i ako ume da je napravi iako je mala, uvek može da bira način da privuče ili da odbije moguće učesnike. od nas 500 u srbiji (kad sabereš sav štap i kanap) verovatno svako ima neku svoju logiku gde mu se ide a gde ne, i zašto. da sam organizator trke, morao bih da prihvatim stav svakoga od njih. sve razloge za Da i sve razloge za Ne. i one za Možda.
jebote napravi Izlet, kupi tri medalje ili tri pehara i neka se svaka kategorija slika sa njima, da imaju za svoj FB Wall, a ko baš hoće da poseduje iste takve pehare i medalje neka ti plati na licu mesta pa ih odmah sutra naruči i za 7 dana mu pošalji brzom poštom. nego sad kao moram da kupim 90 pehara unapred, a posle mi u svakoj kategoriji dođu po jedan ili nijedan, ne razumem poentu. to je kao ono, dođite mi na rođendan za dve nedelje, biće žurka u vrtu, ali svako nek unapred uplati kotizaciju po 5000 dinara jer planiram da služim kavijar i šampanjac. ako pravim žurku zbog druženja, dobri su i krekeri. ako pravim degustaciju kavijara, moram da naglasim da to onda nije samo žurka. TO ŠTO BIH JA DA VRHUNSKI UGOSTIM, A NEMAM NI NOVCA NI SPONZORA, NIKAKO NIJE PROBLEM KOJI BIH TREBAO DA PRENESEM NA SVOJE GOSTE.
ljudi su počeli u svemu da sitničare. nisu ni trkači cvećke. ako bi me napalo neko ludilo da moram i ja tako da napravim neki Izlet, prve godine bi mi bilo najvažnije da se svi lepo provedu, jer to znači da će ih iduće godine biti duplo više. ne bih se odmah orijentisao na novac, sve troškove bih smanjio do krajnjih granica. uvek možeš na eventu da postaviš anketu da li hoće kotizaciju unapred i medalje i majicu ili samo medalju ili samo majicu a ako ih kao i uvek ima previše "Maybe" onda bih rekao da će svega biti naknadno, čisto da se obezbedim da me ne prevozaju.
kad razmislim o tome, ne bi bilo loše posle svake trke objaviti na eventu spisak onih koji su bili prijavljeni a nisu došli. ne kao osudu, nego kao bajagi onako, usput, "a ovi nažalost nisu uspeli da se provedu s nama". kad ih tako ljubazno isprozivaš 5 i 10 puta, možda se opamete i prestanu da se svuda prijavljuju automatski, iako im ne pada na pamet da odu.
da pred kraj napomenem da zaista nikoga nisam imao u vidu dok sam ovo pisao, samo sam imao neku maglovitu viziju jedne velike i jedne male trke, ništa više. da ne bude posle da sam pominjući brdo ili livadu mislio na štajaznam pešter ili taru, ili da sam pominjući rođendan mislio na Tron-ov rođendanski polumaraton, već će nekom pasti na pamet nešto što meni nije. ovo je zaista samo tekst o trčanju, i o mojoj zbunjenosti dok razmišljam ZAŠTO bih pravio trku ako nemam na raspolaganju sve potrebne kockice da bih je složio kako treba. jer kad jednom znam ZAŠTO pravim trku, ili izlet sa medaljama, više niko neće moći bitno da utiče na to koliko ću biti zadovoljan (ne)uspehom. niti ću moći nekome da prebacujem zašto nije došao, zašto nije zadovoljan, zašto me ne tapše po ramenu.
evo npr danas je četvrtak, a ja nemam pojma da li bih radije trčao maraton u subotu, ili 8km na adi u nedelju. čak štaviše ne znam ni da li je prekasno da se prijavim za taj maraton. a ne znam ni da li uopšte sigurno ima te trke u nedelju, tek treba nekoga da pitam. toliko o mojoj sklonosti ka planiranju. može zbog toga neki organizator i da se ljuti na mene, ali mu je pametnije da o tome uopšte ne razmišlja. gde god zakasnim, neće me biti, doći će drugi, želim im lake noge.
(pisao sam podosta zbrda zdola, no sad mi je bar ponešto jasnije.
lola je pročitala i kaže da se nisam puno nalupao.
nadam se da nije u pravu.)
19 veljače 2014
na brzaka
ukratko, napisaću kratak blog
nadugačko, nadam se da ću kasnije stići da napišem više
ne sviđa mi se što se u zadnje vreme sve više "nadam da ću nešto stići", a sve manje stižem da to i uradim.
1) treninzi
u nedelju smo ipak otišli na vožnju biciklama
usput sam svo vreme priželjkivao da skrenemo ka suvoboru, i da možda sretnemo svoje drugove planinare, tj da ih presretnemo
međutim nisam poneo telefon, i tako svo vreme nismo mogli da saznamo gde se tačno nalaze, a vožnja do gore uz rizik da se promašimo, zvučala je, pa, malo sumanuta.
tako da smo ipak otišli na drugu stranu, i lepo se osunčali
ponedeljak je bio dan za trčanje, i po već opisanom scenariju sam bio ubeđen da će nakon bici dana noge da mi budu oduševljene trčanjem. i naravno da nisu bile. nešto sam se kao saplitao, tumarao vamte tamte, a jedini blistavi momenat je bio pokušaj sletanja niz najoštriji spust u okolini. izmerio sam ga negde oko 8.5 minuta, s tim da sam morao dva puta da zastanem zbog slikanja. tuda je nemoguće proći a da ne opališ par slika, pa to ti je. sto puta prođemi sto puta mi deluje spektakularno.
utorak je bio dan za koncert. veče ranije je lola otišla iz čiste zajebancije, i sa verovatnoćom NULA da pita da slučajno nema karata za dip parpl, i da vidiš čuda, vratila se kući lepršajući kao leptirić, sa dve karte u rancu. zbog toga sam morao da skratim trčanje, ali sam zato u tih 1h07' uspeo da nabijem čitavih 15 brdskih kilometara. opet po istom scenariju od dan ranije, očekivao sam potištene noge no nakon pravilnog izbora muzike u telefonu raspalio sam kao lud i smlatio taj krug za samo 2-3 minuta sporije od rekorda staze. nakon skoro dva i po sata po kamenjarima dan ranije, ovo je ispalo više nego spektakularno. nažalost sve je bilo u nekoj osunčanoj magli, kako to već nazvati, i opalio sam samo jednu sliku.
nakon trčanja sam odjurio da od druga preuzmem još dva para NB patika, i odmah jedne odabrao kao moguću obuću za koncert. em je to tip koncerta gde niko nikog neće gledati kako je obučen, em svake nove patike zaslužuju da se bar malo razgaze. gde ćeš bolje prilike od tri sata vožnje auta, dva sata stajanja, dva sata skakanja, i pola sata šetanja tamo-vamo...
dan nakon koncerta sam se probudio, valjda. naime sve do sada nisam uopšte siguran da sam se probudio. uzeo one patike od juče, razgazio ih još sat i po, otprilike, jer ja nisam toliki profi kao neki, da bih na SVAKO trčanje nosio štopericu. dobro, ja je nosim samo jednom mesečno, ako ćemo pošteno. ali tada me dobro zapamti :-)
trčanje je proteklo tako-tako, da ne kažem fifti-fifti. pola na levoj nozi, pola na desnoj, kao i svako trčanje. u toku dana sam na fejsbuku kroz komentar ovome i onome napisao deset blogova, pa se posle ceo dan pitao šta mi je to trebalo. ako ti se ne dangubi, ne treba ni da ideš u kafanu, a ne da se posle žališ što nisi dovoljno bio kod kuće. ovde se pod "kod kuće" misli "u svojoj glavi", umesto na vetrometini trica i kučina.
tako sam u relativno kratkom vremenu ponovio onu šemu da se dan pre i dan posle nekog iskakanja iz rutine treba malo odmoriti, e a sad koliko su dva brdska trčanja od 15km i 17km baš "odmor", to ću da vidim sutra. mada mi deluje da neće biti loše. uglavnom, ovaj eksperiment sa dva koncerta u petak pa u utorak, delovao je vrlo zanimljivo, a već sama činjenica da sam još uvek živ, treba da znači da je eksperiment i uspeo. jeah. čak štaviše, život treba da je tako rešen da postoje koncerti svakog utorka i petka. kad već možeš pet puta nedeljno na posao, sedam puta na trening, pa možeš valjda dva puta i na koncert. bar ovo dok ne dođe proleće i dok broj treninga ne naraste na 10-12 nedeljno.
2)
kao nešto sam mislio da tupim o koncertu i o muzici uopšte, ali nisam siguran da sam uopšte kompetentan da bih se sam sa sobom o tome svađao
3)
nešto sam na trčanju razmišljao o ovoj temi trka, organizacije, troškova, i tako svega toga oko čega se kao digla neka prašinica zadnjih dana, ali i za to mi treba puno više vremena i koncentracije od ovog "ček da sednem da na brzaka nešto nakucam".
izvinjavam se za eventualne tipkaće greške
nadugačko, nadam se da ću kasnije stići da napišem više
ne sviđa mi se što se u zadnje vreme sve više "nadam da ću nešto stići", a sve manje stižem da to i uradim.
1) treninzi
u nedelju smo ipak otišli na vožnju biciklama
usput sam svo vreme priželjkivao da skrenemo ka suvoboru, i da možda sretnemo svoje drugove planinare, tj da ih presretnemo
međutim nisam poneo telefon, i tako svo vreme nismo mogli da saznamo gde se tačno nalaze, a vožnja do gore uz rizik da se promašimo, zvučala je, pa, malo sumanuta.
tako da smo ipak otišli na drugu stranu, i lepo se osunčali
ponedeljak je bio dan za trčanje, i po već opisanom scenariju sam bio ubeđen da će nakon bici dana noge da mi budu oduševljene trčanjem. i naravno da nisu bile. nešto sam se kao saplitao, tumarao vamte tamte, a jedini blistavi momenat je bio pokušaj sletanja niz najoštriji spust u okolini. izmerio sam ga negde oko 8.5 minuta, s tim da sam morao dva puta da zastanem zbog slikanja. tuda je nemoguće proći a da ne opališ par slika, pa to ti je. sto puta prođemi sto puta mi deluje spektakularno.
utorak je bio dan za koncert. veče ranije je lola otišla iz čiste zajebancije, i sa verovatnoćom NULA da pita da slučajno nema karata za dip parpl, i da vidiš čuda, vratila se kući lepršajući kao leptirić, sa dve karte u rancu. zbog toga sam morao da skratim trčanje, ali sam zato u tih 1h07' uspeo da nabijem čitavih 15 brdskih kilometara. opet po istom scenariju od dan ranije, očekivao sam potištene noge no nakon pravilnog izbora muzike u telefonu raspalio sam kao lud i smlatio taj krug za samo 2-3 minuta sporije od rekorda staze. nakon skoro dva i po sata po kamenjarima dan ranije, ovo je ispalo više nego spektakularno. nažalost sve je bilo u nekoj osunčanoj magli, kako to već nazvati, i opalio sam samo jednu sliku.
nakon trčanja sam odjurio da od druga preuzmem još dva para NB patika, i odmah jedne odabrao kao moguću obuću za koncert. em je to tip koncerta gde niko nikog neće gledati kako je obučen, em svake nove patike zaslužuju da se bar malo razgaze. gde ćeš bolje prilike od tri sata vožnje auta, dva sata stajanja, dva sata skakanja, i pola sata šetanja tamo-vamo...
dan nakon koncerta sam se probudio, valjda. naime sve do sada nisam uopšte siguran da sam se probudio. uzeo one patike od juče, razgazio ih još sat i po, otprilike, jer ja nisam toliki profi kao neki, da bih na SVAKO trčanje nosio štopericu. dobro, ja je nosim samo jednom mesečno, ako ćemo pošteno. ali tada me dobro zapamti :-)
trčanje je proteklo tako-tako, da ne kažem fifti-fifti. pola na levoj nozi, pola na desnoj, kao i svako trčanje. u toku dana sam na fejsbuku kroz komentar ovome i onome napisao deset blogova, pa se posle ceo dan pitao šta mi je to trebalo. ako ti se ne dangubi, ne treba ni da ideš u kafanu, a ne da se posle žališ što nisi dovoljno bio kod kuće. ovde se pod "kod kuće" misli "u svojoj glavi", umesto na vetrometini trica i kučina.
tako sam u relativno kratkom vremenu ponovio onu šemu da se dan pre i dan posle nekog iskakanja iz rutine treba malo odmoriti, e a sad koliko su dva brdska trčanja od 15km i 17km baš "odmor", to ću da vidim sutra. mada mi deluje da neće biti loše. uglavnom, ovaj eksperiment sa dva koncerta u petak pa u utorak, delovao je vrlo zanimljivo, a već sama činjenica da sam još uvek živ, treba da znači da je eksperiment i uspeo. jeah. čak štaviše, život treba da je tako rešen da postoje koncerti svakog utorka i petka. kad već možeš pet puta nedeljno na posao, sedam puta na trening, pa možeš valjda dva puta i na koncert. bar ovo dok ne dođe proleće i dok broj treninga ne naraste na 10-12 nedeljno.
2)
kao nešto sam mislio da tupim o koncertu i o muzici uopšte, ali nisam siguran da sam uopšte kompetentan da bih se sam sa sobom o tome svađao
3)
nešto sam na trčanju razmišljao o ovoj temi trka, organizacije, troškova, i tako svega toga oko čega se kao digla neka prašinica zadnjih dana, ali i za to mi treba puno više vremena i koncentracije od ovog "ček da sednem da na brzaka nešto nakucam".
izvinjavam se za eventualne tipkaće greške
16 veljače 2014
Uglješino viđenje Reciklažnog maratona
Zahvaljujem se dragom kolegi maratoncu Uglješi Nikoliću, što je ispunio obećanje da će kad-tad dopuniti moj blog svojom pričom, ali mu nikada neću oprostiti što u svojoj priči nijednom nije pomenuo sestru!
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
Ja bih svojih 10 kilograma medalja bez razmišljanja menjao za samo jedan nokat neke zamišljene Sestre, ako bi mi takvu trampu neko ikada ponudio... :-)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
2. RECIKLAŽNI MARATON:
Približio se kraj 2013-e, pa sam postavio sebi pitanje da li je moguće da ću i ovu trku propustiti... Jer, mesecima sam "vukao" vrlo neugodnu povredu desne potkolenice koja mi je prvo proredila treninge, zatim ih svela samo na pokušaje i na kraju me potpuno odvojila od staze. Zaista je mučenje gledati druge kako trče trke koje su trebale da ti budu najznačajnije u godini, a ti možeš samo da ih posmatraš, navijaš i plačeš jer si hendikepiran povredom...
Tako da, prelomio sam u sebi da jednostavno moram izaći bar na Reciklažni! A racionalnih razloga za propuštanje tog hepeninga na Keju u NS-u je bila pregršt: totalno sam bio van treninga, 2-3 nedelje pred trku, iako sam polako postajao sposoban za normalno trčanje, imao sam na tapetu svakodnevni, iscrpljujući mnogočasovni fizički posao, koji je bio praćen slabim spavanjem, oskudnom ishranom i jednostavno, nedostatkom energije za ikakav trening kad bi se slučajno otvorila retka prilika za isti...
Al' ajde, reko', da probamo, pa šta bude...
Na brzinu sam sklepao neke nazovi "pripreme" za Reciklažni... :-)
2 dužine od po 35km sa promenom i 3 tempa od sat vremena i to sve u 10-ak dana pred trku, kada normalni trkači skraćuju i zaobilaze ozbiljne treninge... Al' nisam imao kud - morao sam sebi bar nečim da izgradim samopouzdanje, makar i lažno... :-)
Dan pred trku: takođe višečasovni fizički rad, tako da je bilo suđeno da u trku uđem dobrano urušenih rezervi u mišićima i jetri, baš kao što ne treba... A sad, natrpavati se hranom u noći pred trku da bi se nadoknadilo prethodno višenedeljno "gladovanje" bi bilo možda i kontraproduktivno....
Noć pred trku: gotovo nikakvo spavanje i razmišljanje o tome kakve su mi uopšte trenutne mogućnosti, da li ću uopšte završiti trku i da li će mi možda "proraditi" povreda koja je kao prošla... Ali, ipak me je nosila izvesna želja: da određenim internet-trkačima na stazi pokažem gde su u stvarnosti, da i totalno van treninga nekim skepticima zapušim usta, a i da nekima koji za nas, kojima su ultramaratoni specijalnost i glavni prioritet, misle da kao takvi nema teorije da istrčimo iole kvalitetno klasični maraton (a i polu), a kamoli da tu konkurišemo za visok plasman, pokažem da ipak ima izuzetaka u toj njihovoj, ipak potkrepljenoj teoriji... :-)
Subota ujutru: kašnjenje na trku i površno zagrevanje, već po običaju... :-) Pred sam start, pred mene izlazi Zoran Janković i pred svima mi pruža ruku, što me je posebno obradovalo jer verujem da je to konačno označilo kraj našeg sukoba... Trka kreće, a ja naravno ne znam u startu ni s kim se tačno trkam, neke ne poznajem, za neke nisam ni video da li su došli, a neki i trče polumaraton, pa je njihovo zaletanje na startu za mene bezopasno ... :-)
Gledajući maratonce, na čelo odmah izlazi Stranjaković. Ne dozvoljavam mu da pobegne, njegov tempo mi ne predstavlja problem... Ali, čovek je sebi nametnuo tempo koji, po njegovom načinu disanja, nema teorije da duže vreme "proguta", pa onda namerno, možda blago i na ličnu štetu, čak ubrzavam taj njegov tempo, zaobilazeći ga i time ga namamljujući da se "primi" i onda on poželi mene da zaobiđe još više podižući tempo.... i tako sam sebe "uništi"...
U tome sam uspeo, Stranjaković je vrlo brzo počeo da usporava i ostao daleko iza... Jbg, trkamo se, nisam uradio ništa protiv propozicija... :-) Kad smo već kod njih, primećujem da gomila trkača na određenim mestima skraćuju stazu, neki više, neki manje... U više navrata burno napominjem kontrolorima da odmah diskvalifikuju sve koji to zasluže, jer ako ja , kao domaći takmičar, ne skraćujem, nije normalno da to onda gosti čine... :-)
Shvatam da su Janković i Kesić već dosta zaostali: beše mi to čudno, a pogotovo što sam u njihovom društvu primetio i prvog favorita trke, Sašu Antića... Pomislih da sam krenuo prebrzo čim je neko tako vrhunski spreman primetno iza... Inače, trka je bila na dan kada je naglo otoplilo, što mi lično nikako ne odgovara, ali bar se nisam prevario kao mnogi što se tiče oblačenja... Ljudi vidno prokuvaše jer su se pretovarili, a ne zbog samog trčanja...
A glavni utisak od svih vremenskih parametara ostavljao je zaista jak vetar, takav da nas u jednom smeru ubrzava, ali zato u suprotnom mnogo više usporava, koči, ubija i fizički i psihički, ponekad mi se činilo da trčim u mestu... :-)
U takvim okolnostima, pošto se trčalo 10 krugova, valjalo je osmisliti podesnu taktiku kojom bi se doskočilo vetru... Odlučujem da svoje trčanje organizujem kao trčanje tipa (10 x 2,1 km), gde bi se onaj kvalitetni deo trčao niz vetar, a "aktivne pauze" od isto 2,1km uz vetar... Jednostavno, nisam smeo da se junačim sa vetrom: nadjačavanje sa njim bi za mene u tom trenutku bilo ravno "samoubistvu", jer suprotan vetar dodatno povećava napregnutost mišića, slično kao trčanje uspona: a ja, kao što sam već napomenuo, u trku sam ušao dosta iscrljenih mišića i bez ikakvih planinskih treninga u poslednjim mesecima...
Nisam hteo da se kao mulac zaletim uz vetar pokušavajući da držim neki tamo tempo, a onda budem prinuđen da zbog iznemoglosti nogu odustanem daleko pre kraja trke... Kasnije sam saznao da su tu moju taktiku neki videli kao pravilno raspoređene periode krize, i isto tako pravilno, začuđujuće vađenje iz iste... :-)
Tako da, negde u drugom krugu Antić dodaje tempo i zaobilazi me, što sam smatrao kao nešto normalno i očekivano... :-) Ali, nisam mu dao da pobegne previše... Kada je naišao segment niz vetar... vrlo lako ga sustigoh... zaobišao sam ga... ali, naravno, onda kada je nastupio onaj sporiji segment staze (uz vetar), Antić me ponovo sustiže, ovog puta, u okviru grupe trkača za koje se kasnije ispostavilo da su svi polumaratonci... :-)
U tim momentima pokušavam da smanjim lično štetu zbog vetra i trčim iza leđa čas jednog, čas drugog trkača iz ove novonastale grupe, prepuštam im vođstvo, ali i neposredan udar vetra... :-)
"Samo izvolite..." :-)
Nekako sam stekao utisak da Antić potcenjuje svu konkurenciju, pa i mene, kao da neće da se trudi: mnogo priča dok trči, čak usporava u jednom trenutku da bi se lepo uslikao sa prijateljima... (i sâm sam tada usporio, da i ja budem uslikan, da ne ispadne da sam zaobišao čoveka iz netrkačkih razloga...) :-)
Ali, po svim vidnim pokazateljima tela, ni mene nije urušavao taj Antićev tempo... za razliku od ostalih u našoj grupi koji su izuzetno teško disali... Naiđe period kada gomila polumaratonaca počeše polako da završavaju svoje, a i neki maratonci odustaše... Staza se na 6. krugu očistila i tek onda se jasno mogla videti pozicija i sutuacija nas maratonaca... Na čelu Antić i ja, vrlo lako trčimo, kardiovaskularna rezerva neurušena... Daleko iza nas Stranjaković, a zatim Kesić i Janković, ali sa gotovo nikakvom perspektivom da nas stignu, jer se videlo da se dosta muče, da im je već teško, a ne beše preostalo tako malo do kraja... Preostalo je samo da Antić i ja u narednih 2-3 kruga ne posustanemo, možda čak i malo pojačamo, da bi spomenuti izgubili svaku iluziju da nas mogu stići... To smo uspešno odradili... :-)
Ostali, nepomenuti maratonci, objektivno nisu bili u priči za visok plasman što se vrlo brzo videlo već posle par početnih krugova... Ruku na srce, neki su mogli da se prikažu kao daleko bolji, ali su, eto, izabrali da im Reciklazni bude odmor, druženje, slikanje i slično, bez nekog većeg "cimanja"... :-)
Ipak je tada nailazila Nova godina... :-)
E sad, par detalja vezanih sa trčanje sjajnog i prekaljenog Saše Antića, koje se u drugom telu trke pretvorilo u dvoboj sa mnom... Pored toga što mi je delovalo da je čovek ušao (verovatno i s razlogom) potcenjivački u trku, mnogo duže se zadržavao od ostalih na okrepama, kao što, inače, i sam radim, jer ne žalim sekunde da bih se osvežio. Ali, ovo njegovo "zastajkivanje" mi je delovalo više kao neozbiljnost, nedovoljna fokusiranost. Pogotovo sam se začudio kad je Antić počeo i da se prezuva: pomislih da je stvarno preterao ako sad i "tek-onako" menja patike u toku trke...
Zaista prevelik luksus...
(Tada sam bio u zabludi da kod njega sve savršeno funkcioniše, ni ne sanjajući da se čovek našao u ozbiljnim problemima sa stopalima...)
U tom mom dvoboju sa Antićem, za vreme kog smo se više puta smenjivali u vođstvu (ja sam svoju prednost ostvarivao isključivo niz vetar, a on me je stizao i prestizao uz vetar, i obrnuto, sve kao plod moje taktike nadmudrivanja sa vetrom :-) ), Saša mi je u trenucima dok smo bili rame uz rame govorio kako, eto, on ni ne zna ni da li će da trči ceo maraton, kako je imao previše kilometara u poslednje vreme, pa bi mu možda škodilo žešće "cimanje", reče i da je poslednjih noći slabo spavao + put do NS-a...
Nisam tad znao da li je to sve istina, ili "samo "taktičko" opuštanje protivnika. Ali, uspelo mu je, takvim pristupom mi je verovatno nesvesno poremetio fokus... Pogotovo se moj pristup promenio kad sam u par rečenica shvatio da delimo iste stavove po pitanju smisla sporta i zivota... :-) A takav sam, što mi je možda i mana kao trkaču, da ne želim da trkački "nokautiram" prijatelja. Tačnije, želim, ali nekako nisam rešen i naoštren da oflekam nekog koga gotivim kao čoveka i druga, kao onog ko me otvoreno ili tajno mrzi, proziva, ogovara, zagorčava zivot. Kada se trkam sa nekim ološem, nekako dam maksimum, to je van moje kontrole, ne žalim ni najmanje da ugazim takve na stazi... :-)
Uz sve to, sve do pred sam kraj trke, nisam ni sanjao, jednostavno, nisam verovao da mogu na kraju ostaviti iza sebe sjajnog Antića... kako zbog njegovog nesumnjivog iskustva i kvaliteta dokazanog osvarenim vremenima i visokim plasmanima na jakim trkama, tako i zbog skepticizma da umoran, van treninga i sl. mogu nešto kvalitetno da napravim... I tako, došli smo na oko 2 kruga do cilja...
Saša mi je delovao dosta ozbiljnije: predloži da ubrzamo poslednja 2 kruga na po 18min. On tako i uradi, ubrza, a ja sam samo odmahnuo rukom, ne želeći da jurim neko tamo vreme po tako nenormalnom vetru, već samo želeći da sam finiš dočekam sa prihvatljivim zaostatkom za rivalom... :-)
Ali, to Sašino ubrzanje je bilo kratkog daha, verovatno je i njega u tome sprečavao tada suprotan vetar... I još nešto bitnije: primetio sam da se Saša u par navrata, u vreme istrčavanja poslednjih krugova, dosta ozbiljno zadihao... dok sam se ja osećao još uvek "lepo"... :-)
Tada sam definitivno poverovao da ga mozda mogu savladati... Izabrao sam da budem strpljiv do pred sam kraj, a onda da "krvnički" ubrzam i time ga dobijem kada što sam mnoge do tad... Pojma nisam imao da Saša takođe uvek poseduje jako oružje u finišu, ma o koliko dugačkoj trci da se radi... :-) Verovatno jer smo se slabo i sretali na trkama, pa praktično ne poznajemo jedan drugom mogućnosti...
A zatim, jedan, možda i ključan detalj trke: Saša je na samo par kilometara (1 i po krug) do kraja drugi put "ušao u pit-stop" i ponovo počeo da se prezuva... Neverovatno! Pomislih: " Nije valjda lud da sad na to bespotrebno gubi vreme!". E, tad sam se tek osvestio i ukapirao da je čovek sve vreme bio u ozbiljnim problemima sa stopalima, da samim tim ne moze da istrči na način na koji je naumio, da (bar to) nikako nije plod njegove neozbiljnosti i potcenjivanja.... :-)
Ja zgranut, polako protrčavam pored njega i gledam šta se dešava... Da sam tad bio normalan, pravi trkač, trebao sam tad da "trgnem" što jače, zaista je bilo malo ostalo do kraja... i verovatno bi to bilo dovoljno da me Saša ne stigne, bez obzira što se konsolidovao i počeo da ubrzava... Nekako sam sebi bio uvrteo u glavu da kao "pod obavezno" moram biti do pred kraj iza Saše, a onda ga eventualno dobiti u zadnjim stotinama ili desetinama metara... Jednostavno, mentalno se nisam snašao u novonastaloj situaciji... nego sam nastavio onaj svoj tempo "pod ručnom"... što je, ispostaviće se kasnije, bilo dovoljno da Saši ne pobegnem previše da izgubi svaku nadu da me može stići...
I još jedna misao me je mučila: "Bože, zašto mi ovaj čovek ovo radi! Sad i ako ga pobedim, svi će reći da sam ga dobio zato što se prezuvao, ne trkačkim kvalitetom, i to će da ponavljaju bezbroj puta nakon trke čime će mi smučiti tu eventualnu veliku pobedu!" A postojala je i sledeća bojazan, ne bez razloga: pomislih da, ako sad ubrzam, pogotovo ako "silujem" u segmentu koji je uz vetar, mogu ući u teški problem sa mišićima (možda i toliko da moram odustati sa ikakvim trčanjem) jer nisam ušao fit u trku, a uvek je svašta moguće da se desi na kraju trke kod naglih poteza nekog tada, po treningu nespremnog, kao što sam ja tad bio ... :-)
I onda da mi zbog borbe za prvo mesto izmakne i sasvim zasluženo drugo mesto koje sam celu trku gradio (koje bi bilo takođe veliki uspeh za mene, pogotovo tada), možda čak i treće... Baš bi bilo glupo i bezveze! Fokus mi definitivno beše poremećen, umesto da bez kompromisa dokrajčim rivala dok je "ranjen", ja rasipam energiju na razmišljanje... :-)
Neoprostivo... :-)
I zaslužuje kaznu...
Tako je Saša, nakon što se konsolidovao, metar po metar stizao moju veliku prednost i u poslednja oko 2km smo bili rame uz rame... Nisam uopšte bio nesrećan (kao što bi možda bilo normalno) što sam izgubio tako veliku prednost baš kada nije trebalo... :-) Nekako mi je bilo lakše što mi se, eto, sam kad smo rame uz rame, pruža prilika da eventualno pobedim Sašu na sasvim pošten način... ako budem bolje izveo sam finiš, a ne onako, na kvarno, zbog njegovog prezuvanja... :-)
Na tih oko 2km do kraja, Saša je stravično ubrzao, ja nastavio da ga pratim ulažući dosta energije, ali čuvajući dovoljno... :-) A taj žestok tempo smo "tukli" posle 40-ak istrčanih kilometara! To je svakako bio pokazatelj da smo obojica sigurno mogli bolje od onih "cifri" koje smo na kraju ostvarili... Publika svesrdno podržava 2 najkvalitetnija maratonca na stazi uz Dunav u tom trenutku... U momentu dok smo Saša i ja bili na svega 200 metara od poslednjeg okreta (od kog ima vrlo malo, oko 400m do cilja), Saša stiže da mi kaže da se on ne boji finiša ni sa kim, jer žestoko radi na brzini sa sjajnom Anom Subotić, a da se već navikao da sve "pokopava" u finišu...
Pomislih: "Samo ti pričaj, videcemo... :-)"
Iskreno, nisam baš mnogo verovao da Saša moze sprinterski da ubrza u poslednjih 100-400m, naprosto jer nisam tome nikad bio svedok, a i retkost je da maratonci mogu izvesti tako nešto... što, eto, samo "slučajno" mogu... :-)
I dogodi se onako kako je sam Saša nagovestio: poslednji put smo okrenuli, malo još održavali prethodni jak tempo... i onda... na oko 300m do cilja... Saša sprinterski ubrza, ne mogu reći da nisam očekivao, ali tako nešto, na trkama velike dužine, zaista nisam doživeo...
Ostao sam kao ukopan od iznenađenja na svom prethodnom tempu, dok sam ukapirao šta se događa, Saša mi već beše previše odmakao, ja čisto radi reda "grunuo" najviše što mogu (što nije bilo baš onako brzo kao što sam spreman da izvedem, jer ipak je sprint bio protiv jakog vetra... :-) ), ali već je bilo kasno...
Preostalo je samo da iskreno čestitam velikom trkaču i čoveku na sasvim zasluzenoj pobedi....
Smatram da sam i sam dobio na Reciklažnom tačno ono što sam zasluživao u tom trenutku... :-) U svakom slučaju, posle ove trke sam, kao trkač, pametniji nego što sam bio pre nje... Jedno veliko iskustvo za mene...:-)
kraj nedelje, huh
(smajli za koji ne znaš da li je uzdahnuo, ili odahnuo)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
nedelja ujutru, slušam willie nelsona i pišem blog...
šta ćeš više od života, ako imaš sat vremena "viška"?
neki daleki plan je podrazumevao da danas odemo sa ekipom na planinarenje. međutim stvari su se iskomplikovale jer je predložena tura imala dva totalno blesava detalja.
1) trebalo je ustati u 4 ujutru da bi se krenulo vozom u 5, što bi svakog drugog vikenda bilo "piece of cake" ali nakon prethodne noći kad smo spavali od 03 do 08, možete misliti koliko je to uopšte zdravo
2) kraj ture je trebao da bude na Rajcu i to kad već pada mrak, a mi radimo u ponedeljak. tako je taj princip "nekako se snaći za povratak kući" umesto bezbrižnog završetka dana i sređivanja utisaka, mogao da se pretvori u beskrajno premaranje i noćnu moru (igra reči jer bi se kući vratili uveliko po mraku).
3) na stranu što niko nema pojma kako bi u ponedeljak prestajao dan na poslu, ako u nedelju ustane u 4 ujutru i vrati se sa pešačenja negde oko 8 uveče, u najboljem slučaju.
tako sam juče ceo dan kombinovao i nisam ništa uspeo da smislim
bila je varijanta da skrenemo sa Suvobora u Mionicu, ili na pola puta Divčibare-Suvobor da okrenemo nazad (jer iz Divčibara ima bus za Va u 16:30), ali je i jedno i drugo delovalo premalo interesantno u odnosu na to koliko bi smo se izmaltretirali.
da se bar kretalo onim standardnim vozom u 9:00 išli bi sigurno pa makar bilo gde, jer bi, jednom dobro naspavani, mogli da se upustimo u svaku moguću ludoriju koja ne bi trajala duže od 7-8 sati. ali nažalost, ovo je stvarno bila ubitačna kombinacija za nekog ko je premoren dočekao vikend.
obzirom da smo do zadnjeg trenutka gajili nadu da ćemo "nešto smisliti", celu noć su na kuhinjskom stolu čekale dve pite (od sira i od jabuka), ali džaba ti sve to kad nismo stigli ni da se spakujemo, čak i da sam se probudio u 4 morao bih na planinarenje u boksericama + gornjem delu pidžame.
dan ranije (sad cepam kroz sećanje unatraške) sam pošao na trčanje, uključio slušalice u telefon, došao na izlaznu kapiju, kad zvoni telefom, drug mi je tu na 350m od kuće i pita me kada i kako mogu da uzmem nove patike. ja odmah otrčim do njega, preuzmem kutiju i dotrčim nazad. kad sam već morao da se vraćam u kuću, na brzaka prepertlam te nove patike i odem da ih "testiram". neke lagane minimalističke za off-road trčanje. tako sam u hodu (bukvalno) promenio i plan kuda ću ići, pa sam pratio staze uz reku Gradac i kasnije malo otišao uzbrdo, da vidim kako deluju na usponu i spustu. sveukupno 16km tempo trčanja, iliti nekakvog tempo-fartleka. u ludilu zakačih neko drvo i zamalo pocepah dres, srećom sam samo pocepao kožu na podlaktici, a ni patikama nije ništa bilo.
dan ranije smo planirali taj koncert kasno uveče, no meni su uživancija svi koncerti u Gun Club-u jer u sarajevskoj uvek imaš mesta da se parkiraš na 100m od ulaska u klub, plus do/od tamo mi je laka vožnja autom jer praktično ni ne uđem u centar beograda. nešto sam kao čekao da stane kiša, i dočekao, zatim cepio 15km "tempića", ručali na brzaka, obukli se za izlazak možeš misliti kako - uz sive farmerke sam obukao brooks patike za trku, sivo-crne ali sa zelenim detaljima da bi mi se uklopila košulja sa zelenim kockicama, hahahahaha, nikad neću zaboraviti kako me je bledo pogledalo par onih klinki u starkama - i ne da sam se slagao uz Lolinu pletenu bluzu, ma kao kombinacija dve reklame, jedne za jeftino pivo i neke druge za prašak za pecivo. čoveče kolika je bila ova rečenica!?? stigli kući u pola 3 ujutru, baš kako sam i zamišljao da će da ispadne, pa vam je otud savršeno jasno zašto sam trening pre i posle te noći skratio na 15 odnosno 16km, bio je to neki čudan sendvič...
dva prethodna dana sam, nakon onog opevanog glupiranja kroz sred kamenoloma, otrčao tako "dva obična treninga". u sredu 18km po Strmnoj Gori s tim da je prvih 8km Lola išla biciklom pored mene a kasnije sam ja zalomio u brda. malo sam eksperimentisao ali nisam bio pripremljen uz pomoć google earth tako da su me svi pokušaji "da vidim ima li tamo negde dalje puta" završili tako što sam neku livadu ili njivu upotrebio kao kružni tok i vratio se odakle sam pošao. dobro, sad bar znam kuda NE MOŽE da se prođe. i to je nešto...
u četvrtak sam otrčao najklasičnijih pretežno asfaltnih 23km za 1h55 što je ispao savršeni prosek od 5'/km, i nekih 400m uspona (i 400m spusta, naravno). bio sam nešto oduševljen time kako mi je lako da trčim u patikama za asfalt, u odnosu na one za trail, kao da mi se to dogodilo prvi put u životu. ali nekako, nemam pojma, tog dana mi je bilo POSEBNO lako da trčim i svo vreme sam bio bliži Tempu nego Dužini. verovatno jer sam dan ranije prešao SAMO tih brdskih 18km, kao odmor od onih 3.5h planinske dužine. ili to, ili je ovde neko poludeo.
i tako. napolju je sve toplije i sunčanije, nadam se da ćemo za promenu od ovog silnog trčanja uspeti da odemo negde biciklama, jer ako vreme bude po najavi trebalo bi da može da se vozi u kratkoj opremi (???). ili to, ili je JOŠ neko poludeo, pa sad da li zima, ili meteorolozi, ili mi, ko će ga znati u ovoj opštoj ludnici zvanoj "desete". tipa ono osamdesete, devedesete, jbg ovo su desete, koliko god to moglo idiotski da zvuči. a ni ona pita se neće baciti :-)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)