kao što je pevao balašević - obećo sam al jebeš ga.
jesam zaista planirao da napišem blog o tom trčanju u prošlu Nedelju i o tih par jesam-pogodio-nisam-pogodio-pravac lutanja, no osim toga i neke magle u kojoj se nije videlo dalje od kilometar levo i desno, baš i nema toliko šta da se piše.
nekad odeš do grada, usput vidiš koješta zanimljivo, proleti ti svašta kroz glavu, vratiš se kući i napišeš blog na 47 kucanih stranica.
a nekad eto tako, prođe skoro 4 sata na trčanju i ne bude ništa bogzna važno. prvih sat vremena sam razmišljao koliko da idem, u drugom satu sam prelomio da ću da odem što dalje moguće u okviru tih 4 sata, treći sat je bio najzanimljiviji a četvrti najteži i to ne zbog nogu ili leđa ili gladi, čega god, nego jednostavno što sam tuda prošao već milion puta i nakon tog velikog uzbuđenja je preostalo samo vratiti se kući istim utabanim putem.
pa se taj pad motivisanosti za trčanje najjače osetio, a recimo to što nisam 4 sata ništa pio, to nisam ni primetio. možda jer sam išao jako lagano pa nisam nešto naročito ni izgubio tečnosti.
možda je zanimljivo da sam uzeo neke puma patike u kojima nikada nisam trčao duže od sat vremena, to nije bila hrabra odluka nego je nisam bio ni svestan, i tek na sredini trčanja sam pomislio kako u stvari imam dosta sreće jer me nigde ne žuljaju.
eto to je bio blog o tome zašto nisam napisao blog o najdužem trčanju ove godine, a bogme i prethodne. u stvari kad se oduzme tara čelindž koji je trajao skoro 6 sati, ne znam da li sam ikada trčao 4 sata i više. AKO NE računam trčanja s lolom, jer smo zajedno nekoliko puta trčali tu negde 38-40km po planinama, no to je ipak bio njen ritam a meni napor negde na pola između trčanja i šetanja pa ne znam da li ti treninzi mogu da se uporede sa ovim mojim, makar i najsporijim, solo trčanjima.
Nema komentara:
Objavi komentar