pauzica

ponekad, tako, planirano postane neplanirano, 
i obrnuto
u nedelju sam imao neku ideju 
da bih morao da odmorim noge od trčanja
iz prostog razloga što sam ih iscedio do poslednje kapi
(nečega?)
to jest! 
kako se to dogodi, ko će ga dešifrovati?
trčiš tako, svakog dana po par sati,
jednom slabije, jednom jače, svet se menja,
jednog jutra se probudiš umoran iako si očekivao
da ćeš biti znatno svežiji nego juče,
a drugog jutra, pak, probudiš se svež 
iako si bio ubeđen
da ćeš biti sav polomljen i mrtvih nogu.
čoveče to su čitave drame!
e upravo tako, u nedelju, hmmmm
vidim ja, nema od ovih nogu ništa.
ni tračka nade da bi mogle da potrče.
a dan svanuo lep da lepši u januaru ne može biti.
i rekoh, aj da se malo provozamo, šta fali.
napumpali mtb-ove, jer januar u ovim krajevima 
nije road bike friendly, previše blata i rizle na putevima,
a rupe veličine odojka bolje da ni ne pominjem.
i tako, vozili mi tri sata, 
usput besplatno isprobali autoput u izgradnji.
pazi, dvostruka korist!
em ne plaćamo autoput,
em ne plaćamo kaznu što autoputem vozimo bicikle.
no da život ne bi bio bajka:
uveče počeše da me bole ona donja leđa.
u srpskom "krsta", u hrvatskom "križi".
pa sve više :-/
popijem pre spavanja diklofenak, 
jer u protivnom bi mi umesto Lole
u krevetu dobro-došla neka Crnkinja od 200 kila, 
koja bi me prevrtala s boka na bok.
jutros, stanje nije bilo ništa bolje,
noge su mi bile skroz okej, ali, 
čim nisam otišao na trčanje, sve vam je jasno.
zašto bi antiša zjec iliti blogoje proveo ceo dan kod kuće?
pa sigurno ne zato što nema šta drugo da radi.
dakle hajde večeras da se svi kolektivno pomolimo,
pa da od sutra ovi blogovi nastave da budu sportski,
a ne kukačko-plakački,
da ne kažem nešto sočnije sa sličnim suglasnicima.