lavirint

pita Lola gde sam bio, rekoh u Beloševcu. šta si tamo radio, rekoh brale bio sam u turističkom obilasku, ono je metropola! znao sam ja oduvek za par nekih prečica, s jednog važnijeg asfalta na drugi, tako te neke bitnije makadame kuda sam i sa Anom trčao jer je to njena teritorija. i pamtim da sam jednom na mtb-u nekuda probao i da nisam uspeo da prođem jer sam shvatio da se puteljak završava praktično ulaskom u nečije dvorište. posle sam to gledao na kartama i u google earth, i svaki put mi se učinilo da tuda ipak postoji neki prolaz... i tako juče krenem opet tamo, pa rekoh, ako opet pretrčim tih par stotina metara napred-nazad, neću crći. dođem opet do kraja tog sokaka, do te neke kuće i stvarno uz kuću postoji mali puteljak koji dalje prolazi pored voćnjaka, livade, šta li već beše nemam pojma. tu stajali neki momci ispred garaže, rekoh zdravo momci jel ovo negde izlazi, kažu samo teraj pravo. terao ja pravo kroz blato a putić ide u cik cak kroz imanja, sve je samo ne prav no kapiram gde ću izaći. e kad sam ugledao asfalt na 200m niže, shvatim da sam na maloj kao raskrsnici. obzirom da sam krenuo u ekspediciju sa idejom da se malo vraćam i da pokušavam da prođem kuda nema puta, očigledno sam bio nezadovoljan što nisam nijednom nigde zalutao odnosno upao u slepu ulicu/sokak. produžim ja dalje tim drugim krakom, drž levo drž desno upadnem u neki centar sela za koji nisam imao pojma da postoji. čak i nešto uzanog asfalta iz vremena Miloševića. svaka vlast je pravila drukčije puteve, to iskusno oko odmah raspozna. e tu kod škole udarim u neko igralište i shvatim da odatle "nema dalje" osim ako ću baš da idem ljudima kroz dvorišta, no taj slepi krak je bio jedva 20 metara. vratim se malo i ugledam jedan nit put nit stazu, ali vidim da ima dovoljno širine da bi mogao negde da vodi a ne samo do prve kuće. odem i tuda i izbijem na jedan od onih poznatih većih makadama, kod fudbalskog igrališta. tu je Anin mali trenirao pa smo ga jednom čak i gledali, onako porodično sa sve babom. obiđem tim makadamom do asfalta za Petnicu, pa skrenem na taj neki Miloševićev asfalt da vidim koliko ga ima, opet stignem u centar sela sa druge strane, i odatle nazad na onu prvu raskrsnicu na koju su me poslali momci. šokiran količinom putića kojima sam prošao prvi put u životu, za čas posla sam stigao kući vrteći ih po glavi da ne bih zaboravio sve da ih ucrtam u kartu. teško da ću tuda baš često prolaziti, ali eto, jednom sam morao. razmišljam, da živim u nekom velegradu, morao bih da prođem svakom ulicom pošto-poto. nema šanse da bih se zadovoljio da uvek prolazim istim putanjama, da ne protrčim kroz svaki blok, da ga presečam pa obiđem, okružim. a znam pak ljude koji onako kao mravi uvek idu istim putem. što nije ništa loše, nego samo kažem. ima nas raznih. a ja sam od one sorte pod šifrom crv u dupetu. volim sve da vidim, da upoređujem, da o svemu tome razmislim. nisu iste kuće uz veliki i manji put, nisu iste ograde, ne živi se isto. i nema delića nekog sokaka u kojem nema nešto zanimljivo, naletiš zaista na svašta. ali o tome ću detaljno kad budem pisao roman, ovo je ipak samo blog. eto.