danas, još gora situacija.
obično kad krenem na lagano zagrevanje od 2 km, ako mi je brzina oko 5'15''/km, onda znam da će biti neko "kidanje" na treningu.
kad se vrtim oko 5'25-5'30''/km, hm, može da bude svašta, mada se retko dogodi nešto vredno priče.
kad ta prva 2km otrčim po 5'45'', sačuvaj bože, to odmah vidim da ću da trčim uz ono brdo i da će mi se suze slivati niz butine čedne.
danas burazerE trčim i nakon par minuta mi prosek LAP-a pokazuje 6'12''/km, rekoh da li odmah da legnem u reku da se udavim ili da nastavim da se ovako mučim kao da sam neki najveći grešnik belosvetski...
dođem do Pivare, zastanem u hladovini da uradim par minuta vežbica, dinamičkog istezanja itd, i nešto mi "prdne" da pokušam sa ubrzanjcima da malo aktiviram organizam.
zaletim deset puta napred nazad po 25 dvokoraka, to mu dođe nekih 70-ak metara malokrvnim ritmom neuspelih ubrzanja, tek onda uradim vežbe, malo se istegnem, i krenem poslednjih 500m ka brdu.
plan je bio da umesto 4x800-900m deonica opet otrčim ceo uspon u Tempu, da bih mogao opet da uporedim i odredim na koliko % od tempo trčanja radim deonice, ili obrnuto, kako god hoćete.
E SAD, OVO MI SE VEĆ DOGODILO PAR PUTA U ŽIVOTU:
naizgled "mrtav", uspem da završim trening skroz naskroz prema planu, da bih odmah nakon tog "glavnog" dela opet pao u neku polu-komu i ostatak rastrčavanja izveo u totalno mrtvačkom raspoloženju.
upravo tako, uspon je bio brz, bez problema, snaga savršeno raspoređena, pulsevi u idealnom laganom porastu, ma "sve pet".
na vrhu sam seo, divio se dostignuću, odmorio se, malo se istegao uživajući u pejzažima, i krenuo na lagano strčavanje kući.
doslovno "kao prebijen", sa motivacijom nula, nekako se skotrljah u grad. u ta 4 kilometra mi je kao i sinoć tokom onih 10 u svakoj sekundi neki unutrašnji glas tri puta (za tri koraka) rekao "stani, stani, stani, prohodaj, prohodaj, prohodaj, ne možeš ovako, teško je, mrtav si, umoran si, pašćeš, saplešćeš se, klecnućeš" i tako unedogled.
ja sam već naučio da ignorišem te gluposti tako da je taj iznutra džabe pričao, u par navrata mi je bio i smešan.
ali ako mu glava i nije verovala, noge bogme jesu.
valjda ću se noćas konačno naspavati kako treba, i početi da prepoznajem svoje ("one stare") noge na treninzima!?
Nema komentara:
Objavi komentar