klec klec

auf bre nisam očekivao da budem dva dana zaredom ovoliko umoran. nakon sinoćnih laganih 10km sam bio još umorniji nego na početku trčanja, izgleda da treba da počnem da razmišljam o laganim trčanjima od 1.5 ili 2.5 km, ovih deset su mi očigledno previše :-)
danas, još gora situacija.
obično kad krenem na lagano zagrevanje od 2 km, ako mi je brzina oko 5'15''/km, onda znam da će biti neko "kidanje" na treningu.
kad se vrtim oko 5'25-5'30''/km, hm, može da bude svašta, mada se retko dogodi nešto vredno priče.
kad ta prva 2km otrčim po 5'45'', sačuvaj bože, to odmah vidim da ću da trčim uz ono brdo i da će mi se suze slivati niz butine čedne.
danas burazerE trčim i nakon par minuta mi prosek LAP-a pokazuje 6'12''/km, rekoh da li odmah da legnem u reku da se udavim ili da nastavim da se ovako mučim kao da sam neki najveći grešnik belosvetski...
dođem do Pivare, zastanem u hladovini da uradim par minuta vežbica, dinamičkog istezanja itd, i nešto mi "prdne" da pokušam sa ubrzanjcima da malo aktiviram organizam.
zaletim deset puta napred nazad po 25 dvokoraka, to mu dođe nekih 70-ak metara malokrvnim ritmom neuspelih ubrzanja, tek onda uradim vežbe, malo se istegnem, i krenem poslednjih 500m ka brdu.
plan je bio da umesto 4x800-900m deonica opet otrčim ceo uspon u Tempu, da bih mogao opet da uporedim i odredim na koliko % od tempo trčanja radim deonice, ili obrnuto, kako god hoćete.
E SAD, OVO MI SE VEĆ DOGODILO PAR PUTA U ŽIVOTU:
naizgled "mrtav", uspem da završim trening skroz naskroz prema planu, da bih odmah nakon tog "glavnog" dela opet pao u neku polu-komu i ostatak rastrčavanja izveo u totalno mrtvačkom raspoloženju.
upravo tako, uspon je bio brz, bez problema, snaga savršeno raspoređena, pulsevi u idealnom laganom porastu, ma "sve pet".
na vrhu sam seo, divio se dostignuću, odmorio se, malo se istegao uživajući u pejzažima, i krenuo na lagano strčavanje kući.
doslovno "kao prebijen", sa motivacijom nula, nekako se skotrljah u grad. u ta 4 kilometra mi je kao i sinoć tokom onih 10 u svakoj sekundi neki unutrašnji glas tri puta (za tri koraka) rekao "stani, stani, stani, prohodaj, prohodaj, prohodaj, ne možeš ovako, teško je, mrtav si, umoran si, pašćeš, saplešćeš se, klecnućeš" i tako unedogled.
ja sam već naučio da ignorišem te gluposti tako da je taj iznutra džabe pričao, u par navrata mi je bio i smešan.
ali ako mu glava i nije verovala, noge bogme jesu.
valjda ću se noćas konačno naspavati kako treba, i početi da prepoznajem svoje ("one stare") noge na treninzima!?