Uzeo sam da pogledam koliko sam maratona istrčao, jer sam prošle godine shvatio da nekoliko godina nisam uopšte vodio evidenciju pa sam misleći da se vrtim oko 30-ak shvatio da sam stigao do 40-ak. Što je sve jako smešno, obzirom da sam na treninzima pretrčao još toliko, ali ajde...
Imaš ovih statističara i kolekcionara koji tako trupću svakog vikenda i trpaju medalje na kamaru, valjda i u tome ima nekog smisla. Eto da sam umesto na treningu imao priliku svaki put da odem na neku trku tu u blizini, sada bih imao nekih 70-ak medalja, a lično ne vidim razliku između toga i 40-ak.
Recimo 2013-te sam istrčao 8 maratona, ovih zvaničnih, ali mi je najbolji rezultat bio 3h02 (i to 3 puta, Plitvice, Novosadski, Reciklažni), dok recimo 2010-te imam samo 3 maratona ali za 2h59 2h54 2h57. E sad, zašto bi bilo "bolje" onih osam, od ova tri, nije mi najjasnije.
To valjda ide tako da kad jednom više ne možeš BRZO, onda kreneš da skupljaš količinu ovih SPORIH, pa se zavaravaš kako tako nešto nadoknađuješ. Malo morgen. Zamisli da odluči neki sprinter da umesto 5 puta godišnje istrči 100m ispod 10 sek., e on će hiljadu puta godišnje da istrči 100m po 11-12 sekundi. E vala baš ćeš se proslaviti :-)
Zadnjih par godina me "karijera" nešto baš nije mazila pa sam lani odustao na Pitvicama (sjebao stomak) i završio samo dva, Sljemenski i Crikvenicu, gde me je urnisalo ono celonoćno putovanje i nemam pojma kako sam onako kao zombi uopšte uspeo da ga završim za 3h08. Ove sezone pak imam Plitvice kao rekord (3h18, nova teža staza) i evo tek završen Sljemenski.
Nakon ovolikog uvoda bilo bi bolje da odmah završim ali obećao sam priču o Sljemenu. Nakon nekoliko dana razmišljanja i analize, još uvek ne mogu da nađem drugo objašnjenje osim da sam 20% kiksnuo zbog malo jačeg starta i 80% zbog manjka energije pred kraj, čitaj gladi. Evo prosudite i sami:
Odlično pamtim prošlu godinu kada sam posle prvog kruga shvatio da je Sljemenska staza ipak preteška da bi se trčala tako kako sam krenuo. Nakon 1h12, malo sam potegao ručnu i otrčao drugi i treći krug po 1h15, poprilično ravnomerno.
Ove godine sam više pazio, ali sam negde na ulasku u II krug ipak pomislio da ću malo da smanjim napor. Za svaki slučaj. Uvek možeš da se rešiš viška energije u zadnjih pola sata, ako ti baš preostane. Drugi krug je prošao skroz prema planu, delovalo mi je da sam se odmorio, a uz Horvatove Stube sam namerno prošetao iza jednog kočničara da se ne bih prenapregao.
Nakon početnih 1h14 drugi krug je bio 1h17 i isto kao i prošle godine osećao sam da sam ušao u idealan ritam. Bez previše napora. Nastavio sam u III krugu slično, na ulasku u krug uzeo od Lole gel, od kojeg mi se malo skvrčio stomak, ali ništa strašno. Na ciljnom pravcu sam prošao 7-og, na makadamskom spustu sam prošao još dvojicu, pa onom cik-cak stazicom nizbrdo u potok, i na uspon uz Horvatove Stube ovaj put sâm samcit bez ikoga ispred ili iza. Dotle me je stomak popustio, ali na vrhu Stuba više nije bilo one lubenice koju sam svo vreme planirao. Uzeo sam samo vodu.
Kad sam izašao na asfaltni uspon od 2.7km shvatio sam da mi se grči stomak i da sam dobio proliv. Ništa strašno, bez panike, nigde nije bilo žive duše, čučnuo sam u travu pored puta i solidno se istovario. Do te tačke sam imao isti prolazak kao i u drugom krugu, dakle sve cakum-pakum prema planu. Nastavio sam uzbrdo ali već sa prvim naznakama da mi noge ostaju "prazne". Okrepa na vrhu asfalta, opet ništa čvrsto, zgrabio sam čašu cedevite i čašu vode i nastavio dalje.
Po onim šumarcima i kratkim oštrim uspončićima sam već počinjao da malaksavam, jedva čekao onu zadnju okrepu, ne znajući ni sâm zašto. Neko je protrčao kontra čekajući svog kolegu iz štafete i doviknuo mi (za Trećeplasiranog) TU TI JE, NA DVA MINUTA! Eh, da je sve bilo po planu, ta dva minuta bi bila mačiji kašalj, uvukao bih ga ispod nogu kao usisivač.
Na zadnjoj okrepi nisam video nikakvu hranu, uzeo sam dve čaše vode ali je jedna bila PRAZNA, srećom je neka cura potrčala za mnom i dodala mi. No u vodi baš i nema neke energije da se popneš uz sve one uspone pred cilj. Snage sve manje, ista staza mi izgleda sve teža, to je sve planirano, ali pazite ovo - PULSEVI SVE NIŽI.
U prvom nizbrdo delu staze sam po krugovima imao prosek 144, 145, 147 (to je skroz nisko za one temperature, i veoma oprezno), a na drugom uzbrdo delu kruga sam na kraju imao prosečne pulseve 152, 149 (fantastično je da sam uspeo da usporim a da skoro zadržim brzinu) ali u trećem 147 (????). Tu sam planirao da u zadnjim kilometrima zakucavam preko 160 i da otrčim sve one "niti da trčiš niti da pešačiš" oštre uspone, jer zaboga, tri i po sata se samo za njih čuvam!
Ne može ti spadati puls, a da imaš zalihe energije, to je totalna nelogičnost. Trebao sam usput da žderem kao životinja, a ne da pojedem samo jedan (i to mali) gel nakon 2.5h trke od skoro 4h! Toliko obuzet drugim stvarima, zaboravio sam na jednu od najvažnijih :-/ Na zadnjem usponu 500m pred cilj, na onom dugačkom pravcu, u jednom trenu sam pomislio - ja ne znam ni da li ću moći ovo da uspešačim, a kamoli da trčim. Došlo mi je da sednem na kamenje i da navijam za ostatak maratonaca.
S jedne strane, kad sam video startnu listu i kada su svi merodavni procenili da ne mogu bolje od 6. mesta jer je došla elita hrvatskog planinskog trčanja, već sam se pred kraj bio pomirio sa činjenicom da je i 4-to mesto odlično. Revoltiran što sam toliko podbacio, a znajući da su ovi iza jako daleko, lagano sam prošetao kroz ceo ravan ciljni pravac i tako semaforu poklonio još minut.
S druge strane, da u zadnjem krugu nisam (što zbog "više sile" a što zbog kolapsa od gladi) toliko popustio, i da sam po planu istrčao perfektnu trku kao prošle godine, ne da bih dostigao 3-plasiranog za ta 3 minuta nego bih mu verovatno nasvirao još toliko, jer sam na kraju imao katastrofalan raspored po krugovima 1h14 - 1h17 - 1h23.
Pouka za ubuduće, NIKADA nemoj biti zadovoljan plasmanom, sve dok ne prođeš kroz cilj. Trka se završava tek kada semafor kaže gem set i meč, i nikada ne pretpostavljaj da su drugi odmorniji ili u boljem stanju od tebe. Čak i uz ovako katastrofalno trčanje, imao sam u zadnjem krugu skoro isto vreme kao 2-plasirani, odnosno za minut i po bolje vreme od 3-plasiranog! Štaviše, dovoljno je da samo odbijem ono sranje i šetnju kroz zadnjih 200 metara, i imao bih zadnji krug kao prvoplasirani Špoljar, hahaha majčice rođena pa ko zna šta li je sve tek njega namučilo :-D
Nema komentara:
Objavi komentar