Vidiš ti kako su nemci pametni, na pivu su napisali "izotonični napitak". Ne mora da se zove "sportski napitak" da bi bio izotoničan; po definiciji je izotonična svaka tečnost koja sadrži soli i šećera u količini u kojoj ga ima ljudski organizam. Ali ipak, jeftinije je u litar vode krknuti malo boje i arome, 60g šećera, i napisati sports drink, nego napraviti pivo.
Šta li su pak krknuli u onu vodu kojom su nas prskali u Rakovici, pojma nemam, tek jutros sam morao naočari da stružem silikonskom špahlom :-)
Špah(T)lom!
Tresla se kada kao spejs špahtl.
Treća slika, ova u produžecima (možda bude i penala) priča više od hiljadu reči, ali da bih bio siguran, evo sad ću da napišem dve hiljade. Za svaki slučaj. Uvodni kilometar gore-dole mi je bio nekako lakši nego prošle godine, i nakon toga mi je onaj prvi pravac do ispod Košutnjaka bio još lakši. Da li je samo duvao vetar ili ta ulica zaista ima neki minimalan pad, ne znam, ali bilo mi je za nijansu teže u povratku. I negde prema onom čvoru start/cilj/krugovi je krenulo da me steže nešto kao u Novom Sadu, kao neki bodac, grč, nemam pojma. Baš mi teško padaju ova večernja trčanja, a obzirom da sam se probudio u 4 ujutru ovaj start mi je došao kao što bi došla trka u ponoć onima od vas koji ste se lepo naspavali.
Tu sam ozbiljno planirao da odustanem, izmerim nekih recimo 10km trčanja, odšetam do auta i odmah spičim kući da gledam utakmicu. Nekako tu oko 9km i nešto me je Lola pitala kako mi je, rekoh nikako, hoćeš li istrčati do kraja, rekoh hoću. Što li rekoh hoću, nemam pojma, valjda mi je bilo kraće nego da izgovorim sve ovo što sam napisao.
Utom je počela da me žulja leva patika, tačno ono mesto napred kojim se odraziš i gde je stopalo najšire. Na par sledećih okrepa sam manje vode prosuo po glavi a više po nogama, nadajući se da će da se to slije dole u patike. Događalo se par puta na vrućim maratonima da zadnje kilometre šljapkam u patikama punim vode na +30 stepeni, od količine polivanja, i uvek mi se sviđao taj osećaj.
Mućak, nikako da pogodim čašom da lepo napunim patiku i smanjim trenje, a dole nešto gori li gori. Da stvar bude zanimljivija, trčim u istim patikama i čarapama u kojima sam istrčao većinu polumaratona ove godine, neke i po vrućini (!!???)
Ono podbadanje ispod rebara uporno, ja gazim nakrivo kao da mi je neko ubacio opušak u patiku, i udaljavam se sve više od te tačke 9km gde je jedino bilo logično odustati. Polako odmičem drugi put ka Košutnjaku, svestan da ću iz te krajnje tačke morati te morati da se vratim.
Donosim odluku: obzirom da svo vreme stižem jednog po jednog raspadnika ("sinoć je Rakovica bila pravi rasadnik raspadnika", da se pesnički i nadahnuto izrazim kao Duško Korać) usporiću na nešto što bi mi delovalo kao ritam maratona, tako ću da trčim 3-4 kilometra, pa kad se odmorim videću šta dalje. Kontam da mi 10-15 sekundi po kilometru može dodati minut na ciljno vreme, a ako uspem da zaista TOLIKO usporim trebao bih ne da predahnem nego bukvalno da se preporodim.
Rečeno-učinjeno, na okret dolazim svežiji, odahnutiji, puno manje zabrinut, a hteo ne hteo stigoh još dvojicu. E tada mi se svidelo to lagano trčanje pa sam nastavio još par kilometara. U stvari počeo sam nežno da pojačavam ali se nisam baš vratio u tempo prvih 10km. U nekom trenutku shvatam da sam na 15. km, nekako odmah je došao 16., pa ovo je skoro gotovo rekoh sebi. Tu sam kao napravio malu promenu (više u glavi nego u brzini) i krenuo da grabim malo odlučnijim korakom.
Do onog Rakovičkog okreta sam prešao još jednog i tu sam došao u glupavu situaciju, da su mi ovi ispred (Radičanin i onaj mali, simpatičan mi je ali nekako sav zgužvan, jbg nikad nisam znao kako se zove) bili daleeeeeeko ispred, a iza nije bilo nikog, mada me iskreno nije ni brinulo da će neko baš toliko da vaskrsne da bi me po onakvom danu stigao otpozadi.
I onda ono dosadno slepo crevo kojim trčiš napred-nazad, jebote pusti ti logiku kad prođeš km 19. i ZNAŠ da te samo kilometar deli od onog poslednjeg kraka, ali onaj pravac od 300-400 metara je i prošle godine imao bar dva kilometra, ne zvao se ja Ja. Pitam Zokija na sretanju, aman-zaman, ima li kraja ovom pravcu, on kaže ima eto sad će, a znam da me laže. Logika opet kaže da ako je on par minuta ispred mene, treba samo da sačekam da prođe par minuta i da ćutim i trčim i biću eto na istom mestu gde je on sada, ali ja lepo vidim da taj pravac nema kraja.
I tu videh ovog malog sa facom "u komi sam već treća godina rodbina digla ruke više niko ne sedi pored kreveta najozbiljnije razmišljaju da li im je preskupo da me dalje drže na aparatima" i pomislim da vidiš ti kako bi ovo bio jedan predivan simpatičan SKALP.
I ništa, maži maži kilometar i po, i skinuh mu sa tih 300m do cilja na nekih 30m., a mogao je onaj Mišović da se odmakne sa mikrofonom stotinak metara iza balona i ja bih stigao prvi ali ajde, nije Svetsko! Da vidiš čuda, zadnjih 20 minuta se stomak nije ništa bunio, stopala mi nisu trnula, valjda što nisam imao vremena da razmišljam o tim glupostima.
Šta li su pak krknuli u onu vodu kojom su nas prskali u Rakovici, pojma nemam, tek jutros sam morao naočari da stružem silikonskom špahlom :-)
Špah(T)lom!
Tresla se kada kao spejs špahtl.
Treća slika, ova u produžecima (možda bude i penala) priča više od hiljadu reči, ali da bih bio siguran, evo sad ću da napišem dve hiljade. Za svaki slučaj. Uvodni kilometar gore-dole mi je bio nekako lakši nego prošle godine, i nakon toga mi je onaj prvi pravac do ispod Košutnjaka bio još lakši. Da li je samo duvao vetar ili ta ulica zaista ima neki minimalan pad, ne znam, ali bilo mi je za nijansu teže u povratku. I negde prema onom čvoru start/cilj/krugovi je krenulo da me steže nešto kao u Novom Sadu, kao neki bodac, grč, nemam pojma. Baš mi teško padaju ova večernja trčanja, a obzirom da sam se probudio u 4 ujutru ovaj start mi je došao kao što bi došla trka u ponoć onima od vas koji ste se lepo naspavali.
Tu sam ozbiljno planirao da odustanem, izmerim nekih recimo 10km trčanja, odšetam do auta i odmah spičim kući da gledam utakmicu. Nekako tu oko 9km i nešto me je Lola pitala kako mi je, rekoh nikako, hoćeš li istrčati do kraja, rekoh hoću. Što li rekoh hoću, nemam pojma, valjda mi je bilo kraće nego da izgovorim sve ovo što sam napisao.
Utom je počela da me žulja leva patika, tačno ono mesto napred kojim se odraziš i gde je stopalo najšire. Na par sledećih okrepa sam manje vode prosuo po glavi a više po nogama, nadajući se da će da se to slije dole u patike. Događalo se par puta na vrućim maratonima da zadnje kilometre šljapkam u patikama punim vode na +30 stepeni, od količine polivanja, i uvek mi se sviđao taj osećaj.
Mućak, nikako da pogodim čašom da lepo napunim patiku i smanjim trenje, a dole nešto gori li gori. Da stvar bude zanimljivija, trčim u istim patikama i čarapama u kojima sam istrčao većinu polumaratona ove godine, neke i po vrućini (!!???)
Ono podbadanje ispod rebara uporno, ja gazim nakrivo kao da mi je neko ubacio opušak u patiku, i udaljavam se sve više od te tačke 9km gde je jedino bilo logično odustati. Polako odmičem drugi put ka Košutnjaku, svestan da ću iz te krajnje tačke morati te morati da se vratim.
Donosim odluku: obzirom da svo vreme stižem jednog po jednog raspadnika ("sinoć je Rakovica bila pravi rasadnik raspadnika", da se pesnički i nadahnuto izrazim kao Duško Korać) usporiću na nešto što bi mi delovalo kao ritam maratona, tako ću da trčim 3-4 kilometra, pa kad se odmorim videću šta dalje. Kontam da mi 10-15 sekundi po kilometru može dodati minut na ciljno vreme, a ako uspem da zaista TOLIKO usporim trebao bih ne da predahnem nego bukvalno da se preporodim.
Rečeno-učinjeno, na okret dolazim svežiji, odahnutiji, puno manje zabrinut, a hteo ne hteo stigoh još dvojicu. E tada mi se svidelo to lagano trčanje pa sam nastavio još par kilometara. U stvari počeo sam nežno da pojačavam ali se nisam baš vratio u tempo prvih 10km. U nekom trenutku shvatam da sam na 15. km, nekako odmah je došao 16., pa ovo je skoro gotovo rekoh sebi. Tu sam kao napravio malu promenu (više u glavi nego u brzini) i krenuo da grabim malo odlučnijim korakom.
Do onog Rakovičkog okreta sam prešao još jednog i tu sam došao u glupavu situaciju, da su mi ovi ispred (Radičanin i onaj mali, simpatičan mi je ali nekako sav zgužvan, jbg nikad nisam znao kako se zove) bili daleeeeeeko ispred, a iza nije bilo nikog, mada me iskreno nije ni brinulo da će neko baš toliko da vaskrsne da bi me po onakvom danu stigao otpozadi.
I onda ono dosadno slepo crevo kojim trčiš napred-nazad, jebote pusti ti logiku kad prođeš km 19. i ZNAŠ da te samo kilometar deli od onog poslednjeg kraka, ali onaj pravac od 300-400 metara je i prošle godine imao bar dva kilometra, ne zvao se ja Ja. Pitam Zokija na sretanju, aman-zaman, ima li kraja ovom pravcu, on kaže ima eto sad će, a znam da me laže. Logika opet kaže da ako je on par minuta ispred mene, treba samo da sačekam da prođe par minuta i da ćutim i trčim i biću eto na istom mestu gde je on sada, ali ja lepo vidim da taj pravac nema kraja.
I tu videh ovog malog sa facom "u komi sam već treća godina rodbina digla ruke više niko ne sedi pored kreveta najozbiljnije razmišljaju da li im je preskupo da me dalje drže na aparatima" i pomislim da vidiš ti kako bi ovo bio jedan predivan simpatičan SKALP.
I ništa, maži maži kilometar i po, i skinuh mu sa tih 300m do cilja na nekih 30m., a mogao je onaj Mišović da se odmakne sa mikrofonom stotinak metara iza balona i ja bih stigao prvi ali ajde, nije Svetsko! Da vidiš čuda, zadnjih 20 minuta se stomak nije ništa bunio, stopala mi nisu trnula, valjda što nisam imao vremena da razmišljam o tim glupostima.
Uzeo medalju i ostatak CILJNOG PAKETA, diplomu ostavio na trotoaru da neko sedne da ne prlja gaće, startni broj raskačio i dao onim cigančićima da negde okače i na kraju su jedinom koji je imao majicu trojica golih oteli broj, gde će da ga stave bolje da ne saznam. Sendvič mi pojela Lola, usput gunđajući što njoj niko nije dao sendvič a ona trčala trku od 5km, mislim ne znam šta ona očekuje, još malo će njoj slični rekreativci početi da traže po gajbu piva i vola na ražnju nakon trke od sto metara.
I najvažnija stvar, stigli smo na drugi produžetak. Naravno da sam znao da to ne vredi gledati jer mi je imenjak pre trke rekao da će biti penali, i taman sam se zavalio u fotelju kad su krenuli sa serijama promašaja. Kaže Lola, ovi bre sve neki mlitavi kao da su juče trčali planinsku trku na Kosmaju, idući put mene da zovu da nabodem loptu na špicoku da pocepam mrežu ko šifonske gaće.
Upravo na slikama s trke vidim da je bilo i neko proglašenje. Ne bi me čudilo da još uvek traje, obzirom na to dokle su ljudi ulazili u cilj, tako da mi je ipak draže što pobegosmo na penale. Ionako su komarci krenuli da me proždiru već u 20:00, pa sam morao da vam ih prepustim, nadam se na obostrano zadovoljstvo.
Za 7 dana je Sljemenski Maraton, a ja sam ovaj vrućinski poluM otrčao 2' brže nego prošle godine (1:34:07, 1:31:56), eto još jednog podatka koji ništa neće značiti.
I najvažnija stvar, stigli smo na drugi produžetak. Naravno da sam znao da to ne vredi gledati jer mi je imenjak pre trke rekao da će biti penali, i taman sam se zavalio u fotelju kad su krenuli sa serijama promašaja. Kaže Lola, ovi bre sve neki mlitavi kao da su juče trčali planinsku trku na Kosmaju, idući put mene da zovu da nabodem loptu na špicoku da pocepam mrežu ko šifonske gaće.
Upravo na slikama s trke vidim da je bilo i neko proglašenje. Ne bi me čudilo da još uvek traje, obzirom na to dokle su ljudi ulazili u cilj, tako da mi je ipak draže što pobegosmo na penale. Ionako su komarci krenuli da me proždiru već u 20:00, pa sam morao da vam ih prepustim, nadam se na obostrano zadovoljstvo.
Za 7 dana je Sljemenski Maraton, a ja sam ovaj vrućinski poluM otrčao 2' brže nego prošle godine (1:34:07, 1:31:56), eto još jednog podatka koji ništa neće značiti.
Nema komentara:
Objavi komentar