Odnosno, ako sa godinama opada maksimalni puls, onda su onih 156 i ovih danas 155 jedno isto, isti % od maksimalnog napora :-/
Kao što sam unapred opisao trku, sa starta je pojurila eskadrila dečurlije ali sam ja za razliku od prošle godine ipak malo "zagrizao" uzbrdo i uspeo da se zadržim negde u sredini te harmonike koja se jako brzo razvlačila.
Do vrha tog surovog uvodnog uspona sam već otprilike shvatio koga ću kad-tad stići a koga neću.
Još na zagrevanju sam video ko nosi plavi juniorski broj, a ko seniorski beli, i uhvatio na nišan trojicu "mojih".
Trećeplasiranog sam preskočio negde oko 2km od starta, i uhvatio priključak sa prvom curom.
U tom času se grupa od četvorice na čelu raspala, i neko vreme sam mislio da ću možda uloviti i nekog od njih ali su se obojica od tih koje sam merkao relativno brzo oporavili i nastavili da džandže nizbrdo dalje mi odmičući.
Tu počinje skoro 5km dugačka jurnjava sa prvom seniorkom, koja je ubrzavala svaki put kada bih joj došao "rame uz rame", i pokušavala da napravi razliku od barem desetak metara. Ja sam trčao isti tempo tojest uz isti osećaj "malo kuliram nizbrdo, čuvam se za kraj" i bez brige pratio njen fartlek.
Kad smo došli na sâm kraj svih nizbrdica, na jednom maleckom deliću koji je jedva primetno uzbrdo ona je "zakovala" i usporila kao da joj je neko iza leđa spustio nevidljivo sidro u asfalt.
Napravio sam malu promenu, rekao sebi "za ovo si se čuvao, ajd sad ožeži i napravi neki dobar trening" i u nekom produženom finišu otrčao poslednjih 12-tak minuta.
U cilju sam video da je ta devojka stigla 1'20'' posle mene, što je usporenje od 25-30 sekundi po kilometru (!!!)
Prosto da se zapitaš šta je njoj to trebalo, da se nateruje s nekim ko joj nije ni konkurencija ni stari dužnik ni bilo ko koga uopšte poznaje, i da se u toj "trci u trci" skroz raspadne.
Da sam recimo bio drugoplasirana seniorka imalo bi savršene logike, ali...
Obzirom da sam trčao kao senior (na kraju treći ukupno) morao sam i da se ponašam kao da sam senior, i nije mi padalo na pamet da (kao neki) idem naokolo i kukam kako svima mogu da budem tata i kako sam pre samo 6 dana trčao najteži planinski maraton na ovim prostorima.
Za kraj imam jedan prosto neverovatan podatak.
Sponzor proglašenja (?) je bio lanac restorana kineske hrane "Dva štapića" iz Beograda, a nagrade su bile u vidu vaučera za kupovinu igračaka u radnji Pertini Toys u Valjevu.
(ko tu pere čije pare samo da mi je znati)
Od svih kategorija, predškolci, razredi 1-2, 3-4, 5-6, 7-8, juniori, seniori, veterani, sve puta dva (M/Ž) nagrade su dobili samo predškolci, i to u iznosima 10,000 - 6,000 - 3,000 dinara!!!
Ukupno 19,000 puta 2 = 38 hiljada dinara, zašto to nisu podelili na svu decu jer bi i oni što su 5. razred verovatno rado uzeli neku igračku iz radnje, e to mi nije najjasnije. Vrlo šašavo, moram priznati, a i većina prisutnih je bila u najmanju ruku zbunjena.
Nema komentara:
Objavi komentar