prva slika, pogled sa vrha brda iz ptičije perspektive, vidi se žutom bojom asfalt kojim krenem ili se vratim kada trčim onaj krug od 22km ispod Medvednika. ovaj put sam rešio da se popnem alternativnim puteljkom, i uspeo u nameri. par sitnih zalutavanja, jedan nepotreban zaobilazak kroz šumu na vrhu brda umesto putem koji sam video i iz nekog razloga ignorisao kao nedovoljno privlačan.
NAPOMENA - da li šumari ili neki vlasnik livade, uglavnom neko je kroz šumu pokosio travu i skroz raskrčio prolazak, bio sam više nego prijatno iznenađen. neuobičajena pojava, moram priznati.
ovo je sad pogled ka planinama. u prvom planu se vidi bela serpentina kuda takođe uvek prođem, a gore po brdu se vidi neki nazovi plan, kuda sam zamišljao da se provučem. umesto dole kroz selo, pa tom serpentinom, ja sam nastavio ka vrhu brda i na nekih 950m nadmorske tražio moguće prelaske na drugu padinu. u nekom trenutku sam očigledno mislio da će me staze odvesti puno desno (na slici prema vrhu), pa sam počeo da se vraćam levo, i tako umesto preko brda kroz neku klanac završio tamo odakle sam ceo dan bežao. koga neće - hoće!
ovo je pogled odozgo na to pogrešno skretanje. prvi put mi je bio nekako suviše "u krug", drugi nisam ni primetio jer su mnoge livade nepokošene i jednostavno ništa ne vidiš, a kada sam se malo i spustio trećom varijantom na ključnom mestu sam otišao pravcem 4 umesto da sam produžio pravo. tu su bile neke maline i neka baba u njima, ali mi se učinilo da pored tih malina ide suviše uzan, lokalni puteljak, dok mi je ovaj kojim sam zapucao delovao širi. on (4) se pak završio kod te kuće/domaćinstva, ali ja sam vođen idejom da silazim na skroz drugu stranu brda ipak krenuo nekom stazicom kroz šumu i vrtoglavo se sjurio niz šumu.
ovde se bolje vidi taj spust, poprilično verna kopija Horvatovih Stuba sa Medvednice, s tim da je ovde priroda sama naređala stene i nema baš stepenica, no veoma je zgodan uspon kada ga ideš odozdo naravno. spust je već tehnički puno zahtevniji jer umesto trčanja imaš stotine skokova pa gde sletiš sleteo si. malo zemlje malo korenja, ali snašao sam se.
dan kasnije sam došao do iste te staze i ovaj put se popeo kroz šumu, negde nakon samo 500m sam izašao na vrh a štoperica je pokazala prosek od 3 km/h :-)
dalje od te zvezdice sam znao kuda treba jer sam kod kuće proverio, i bez ikakvih problema došao do željene tačke. iznenadilo me je što mi treba par kilometara do mesta koje sam svo vreme zamišljao "tu negde odmah ispod", to je ta fora u planinama kada vidite neko brdo pa pomislite da je to "vaše" brdo ka kojem idete, međutim obično se "vaše" brdo nalazi iza 2-3-4 ista takva brda pa se do njega treba provlačiti duže nego što bi želeli. srećom predeli su predivni i nije mi ništa falilo što sam trčao duže, naprotiv.
ovo je sad pogled ka planinama. u prvom planu se vidi bela serpentina kuda takođe uvek prođem, a gore po brdu se vidi neki nazovi plan, kuda sam zamišljao da se provučem. umesto dole kroz selo, pa tom serpentinom, ja sam nastavio ka vrhu brda i na nekih 950m nadmorske tražio moguće prelaske na drugu padinu. u nekom trenutku sam očigledno mislio da će me staze odvesti puno desno (na slici prema vrhu), pa sam počeo da se vraćam levo, i tako umesto preko brda kroz neku klanac završio tamo odakle sam ceo dan bežao. koga neće - hoće!
ovo je pogled odozgo na to pogrešno skretanje. prvi put mi je bio nekako suviše "u krug", drugi nisam ni primetio jer su mnoge livade nepokošene i jednostavno ništa ne vidiš, a kada sam se malo i spustio trećom varijantom na ključnom mestu sam otišao pravcem 4 umesto da sam produžio pravo. tu su bile neke maline i neka baba u njima, ali mi se učinilo da pored tih malina ide suviše uzan, lokalni puteljak, dok mi je ovaj kojim sam zapucao delovao širi. on (4) se pak završio kod te kuće/domaćinstva, ali ja sam vođen idejom da silazim na skroz drugu stranu brda ipak krenuo nekom stazicom kroz šumu i vrtoglavo se sjurio niz šumu.
ovde se bolje vidi taj spust, poprilično verna kopija Horvatovih Stuba sa Medvednice, s tim da je ovde priroda sama naređala stene i nema baš stepenica, no veoma je zgodan uspon kada ga ideš odozdo naravno. spust je već tehnički puno zahtevniji jer umesto trčanja imaš stotine skokova pa gde sletiš sleteo si. malo zemlje malo korenja, ali snašao sam se.
dan kasnije sam došao do iste te staze i ovaj put se popeo kroz šumu, negde nakon samo 500m sam izašao na vrh a štoperica je pokazala prosek od 3 km/h :-)
dalje od te zvezdice sam znao kuda treba jer sam kod kuće proverio, i bez ikakvih problema došao do željene tačke. iznenadilo me je što mi treba par kilometara do mesta koje sam svo vreme zamišljao "tu negde odmah ispod", to je ta fora u planinama kada vidite neko brdo pa pomislite da je to "vaše" brdo ka kojem idete, međutim obično se "vaše" brdo nalazi iza 2-3-4 ista takva brda pa se do njega treba provlačiti duže nego što bi želeli. srećom predeli su predivni i nije mi ništa falilo što sam trčao duže, naprotiv.
drugi deo tog mega-eksperimenta je trebao da bude silazak sa puta Drenajić - Medvednik, "negde popreko, kroz klisure, bilo kuda". naime na karti, a bogme i uživo, taj deo je sav u nekim strmim planinama i padinama, sa dosta vertikalnih stena vidljivih iz velike daljine. obično takve stene zovem hridi, iako nisu na moru :-)
imao sam par sporednih puteljaka na onom najgornjem delu, ali su mi se činili preblizu početne raskrsnice pa sam smatrao (ispravno) da bi me oni samo polukružno vratili kilometar nazad na isti put. odabrao sam treće raskršće, progutao knedlu, i krenuo nizbrdo.
problem je što ako promašim, morao bih da se vraćam tih par kilometara (recimo) uzbrdo, a 1) bio sam već dosta umoran od juče 2) bilo je kasno jer sam ostao duže na poslu, i nikako mi nije trebalo neko kapitalno zalutavanje pa ispuzavanje iz nekog slepog creva od potoka.
prvi deo (+) je nešto najlepše što možete da zamislite, trčanje po vrhu planine i pogled koji puca na sve strane, Srbija na dlanu. drugi deo (-) je sušta suprotnost, neprokrčen puteljak kroz malinjake i kupinjake (jel se tako kaže?) pa sam nekoliko minuta morao da lagano hodam nizbrdo da ne bih u dubokoj travi zgazio neku nedajbože guju, jer koga bih mogao da dozovem u pomoć, u toj pustahiji.
deo # je bila mala greška, jer kada sam došao na taj donji put, malo širi, skrenuo sam desno (na slici levo, onaj mali krak) jer je bilo nizbrdo, pa mi je bilo logično da nastavim da se spuštam. međutim taj krak se završio među par domaćinstava, odakle me je ljubazno oterao neki veliki šareni bokser ili doga, nemam pojma. video sam da se dalje staza zabada u neki klanac i okrenuo nazad. ovaj štiklirani deo samo naizgled od te raskrsnice krene uzbrdo no posle par desetina metara se nastavi ka dole, i čim sam shvatio da ulazim u ovu veliku serpentinu iliti ukosnicu, znao sam da sam pogodio pravi put. ostatak kroz selo je imao par "pomozi bože" dilema no srećom nisam nigde promašio ni zaradio dodatne minute ili kilometre, pa sam se nakon okruglo 18 kilometara vratio na početnu tačku.
tu me je čekala bicikla Pony (što je Milijana gony) pa smo se zajedno prekotrljali tih default 24 kilometra do kuće. sa jučerašnjih 24+24, opet 24+24, i pre podne sam nešto zunzao po gradu, uglavnom u dva dana sam nakupio 110 kilometara ponikom!!!!!! :-D
dodaj na to 18-18km trčanja, 8+7km pešačenja s kučićima, uveče još 7km ponikom do groblja da prefarbam neku klupicu, nije nikakvo čudo što su mi tabani utrnuli.
dodaj na to 18-18km trčanja, 8+7km pešačenja s kučićima, uveče još 7km ponikom do groblja da prefarbam neku klupicu, nije nikakvo čudo što su mi tabani utrnuli.
Stave su idealna polazna i krajnja tačka za planinsko trčanje, naročito zbog česme u centru sela pored koje uvek vežem biciklu. bilo bi puno bolje da su mi na 10 ili 14 km od kuće, ali šta ćeš, kad je leto prežive se i ova 24km. povratak jeste blago nizvodno ali je uvek puno teži od odlaska, pa uglavnom ispadne da mi treba isto vremena i uzbrdo i nizbrdo, obzirom da se vraćam sav tako kljoknut :-)
Nema komentara:
Objavi komentar