ponedjeljak, 19. rujna 2016.

ko mutav na telefon

deset dana sam vozio biciklu, duže, kraće, slabije, jače,
i uopšte me ništa nije na bicikli mučilo,
ali je ovaj živac u dupetu svo vreme kad NISAM na bicikli isto zatezao.

tako je prevagnulo da bez ikakvog osnova,
po nadanju da Sreća Prati Hrabre,
prekjuče krenem na najkrvničkiju moguću stazu za planinsko trčanje.
sitni koraci uzbrdo, sitni nizbrdo, ništa ne zateže.
super.

pa sam juče ponovio isto, po vrućini, istih 18km sa +650m -650m.
i danas treći dan zaredom, ali ovaj put po kišici i na idealnih +20°.
skinuo sam dodatnih par minuta u cilju, a Garmin je izračunao
da sam u zadnja 4 treninga na toj istoj stazi imao dužinu koraka
0.92m, 0.95m, 0.96m, 0.97m.
nemojte se smejati osim ako po strmim kamenjarima trčite brže,
naime na ovakvim stazama je prosečan korak od 1 metar nešto odlično.

još uvek imam taj bol u dupetu,
naročito kad sedim evo ovde za kompjuterom
pa ću ustati što brže.
kad se "normalno" istežem ne osećam nikakvu nelagodu,
ali kad se savijem u polučučnju (poza "zalet za ski skokove")
bogme opasno mi se zategne kroz dupe odmah sa spoljne strane kuka.

eto, nakon 54 km u tri dana, sa skoro 2000m uspona,
najverovatnije mi jedan dan odmora neće škoditi,
a posle toga bih možda mogao da eksperimentišem sa
postepenim produžavanjem koraka,
dakle da probam neki trening po valovitom asfaltu.
hmm


Nema komentara:

Objavi komentar