nedelja kad je otišo Hase

ako mislite da ću sad nešto da se puvam jer sam sa dva poslednja kola treking lige doneo dve zlatne medalje, varate se. da sam juče trčao Berlinski maraton bio bih zadnji, prema tome nije bitno koji si bio na proglašenju nego da li je i koliko bržih došlo na istu trku.


ono čime sam više nego zadovoljan, to je da sam nakon poslednje 3 nedelje pocupkavanja po brdima i nemogućnosti da pružim korak kao zdrav čovek, uspeo koliko-toliko "normalno" da trčim dva sata, i da nakon toga ne primećujem nikakve žute kartone iz leđa dupeta i lože.


koliko god imao dobar osećaj za napor i umeo da rasporedim raspoloživu snagu na celu dužinu treninga ili trke, razumljivo je da sam juče bio posebno oprezan jer se nalazim u kritičnom trenutku na 3 nedelje posle povrede a na 5 nedelja od Maratona, i svaka veća greška bi mogla da mi preokrene 2016-tu u najgorem mogućem pravcu.


evo dakle, kao kad profesor sprema čas pa flomasterom crta po onoj foliji koju će staviti na grafoskop, tako sam ja dodatno obojio sve špiceve gde mi je puls prelazio određenu vrednost, a to je recimo onaj neki prag koji ne bi trebalo prelaziti na duže vreme, ako želite da vam noge "potraju" sve do cilja. ovaj grafikon "traje" 2h01', 

ako ovaj puls iznad određene linije/granice shvatite kao nešto što bi mogli nazvati Rezerva, videćete kako sam je juče pažljivo trošio u prvom delu trke. samo na najoštrijim delovima staze "na kašičicu", i pred kraj usponâ, da bih u zadnjih 20-tak minuta izvrnuo kofu naopačke i sve izručio napolje :-)


važna napomena: zbog tehničke zahtevnosti staze sam jako retko uopšte imao priliku da pogledam na sat. on je više služio da sve zabeleži, pa da kod kuće natenane pogledam da li je sve bilo baš onako kako sam uživo doživljavao, ili me je osećaj varao, i koliko.


u teoriji, mogao sam da trčim i malo ravnomernije, da se manje štedim na nizbrdicama i da baš ne ostavim sebi prostora za baš ovakav turbo finiš, međutim bio sam ograničen povredom/poremećajem živca i morao sam da se celim putem snalazim kako znam i umem, da što manje iritiram bolno mesto a da pritom prelazim kilometar za kilometrom manje-više najpametnijom mogućom brzinom.


stoga je ova trka ispala svojevrstan sinergijski podvig dva putna kompjutera: jednog koji je pokušavao da je otrči kao Trku bez obzira na sve probleme, i drugog koji mu je svo vreme smetao sa svojih desetak kontrolnih lampica koje su non-stop treperile i nešto signalizirale.