nedjelja, 4. rujna 2016.

ko s mađarima tikve sadi...

imam da vam ispričam jednu anegdotu:
nakon prijava, skroz gore u planinama ispod slovenačke granice, spiker preko razglasa reče kako autobusi neće voziti trkače na start u 14h00 nego u 13h45, obzirom da je start u 15h ali jako teškim putem za autobuse...
krenem ja u bus, i primetim da ova mala mađarica leži u bunkeru automobila, stavila slušalice, kulira, totalno u drugom filmu od ovog da busevi kreću za 5 minuta
pretrčim i tih 20 metara i prodrmusam je, kažem (na engleskom) - aj budi se, evo kreću autobusi na start!
kaže ona (na nemačkom) - sad odmah?
kažem ja (na mađarskom) - jašta!
skoči ona, nabaci ranac na leđa, i u papučama nekako prećopa tih par stotina metara, i uđe u neki drugi bus...
i tako, vreme prolazilo, vozač oduzet od realnosti kopao nos, mi čekali, prođe pet minuta, deset, jesen stiže dunjo moja, ni makac.
počeše trkači iz popunjenog autobusa da dobacuju, ajd majstore kreći, šta čekamo, blać truć
vozač kao krenuo, pa zastao, pa par minuta pričao sa organizatorom, pa opet krenuo, pa opet zastao, uveliko prošlo čak i onih najavljenih 14h00 a meni panika da li ću gore stići da se iole promrdam, otkočim, zagrejem
napokon krenuli mi, za nama drugi autobus, pa treći
trebalo nam dobrih pola sata za tih 15.5km, sve same krivine i serpentine, čas gore čas dole, vozač se mučeničak preznojio od šaltanja brzine prva druga i jednom treća, a bogme i svi mi ostali od vrućine
stigli smo na START cirka 25' pre starta, ja odmah izleteo kao iz puške, računam dok odbijem 5 minuta da pođubrim tu čuvenu Granicu, pa dok malo protrčkam, pa dok uradim koje ubrzanjce (nisam stigao, prim. prev.) eto pištaljke
i tako, trčkaram ja nekim sporednim puteljkom nizbrdo, tek krenuo na zagrevanje, odmeravam korake, hvatam gps, hvatam puls, usput računam koliko koraka mi je preostalo do kraja tog express zagrevanja, tek vidim Magyaricu kako trčkara isto tako uzbrdo, lagano, meni u susret
ona u recimo "kolonici" trkača koji idu uzbrdo, ja u sličnoj kolonici koja kaska nizbrdo
kad mi je bila na 20m, vidim da zastaje, saginje sa ka bankini, i otkida komad nekakvog korova, neku grančicu (?)
pppfffffffff već mi se pali neka lampica u glavi, rekoh gle koja je ova faca, našla neku lekovitu biljku i sad će da je otkine i da je nosi gore nazad u autobus i da je ubaci u ranac i dalje da je otfura skroz u rodni Pecs
nije prošlo par sekundi, još uvek mi je u glavi titrala ta misao, tek ona počinje da se smeje, i skreće direktno ka meni
heh heh, blentavo mi proleće kroz glavu, ova meni nosi buket nekog korova, šta li će da se dogodi
i šta se dogodilo:
ona dotrčava do mene (prva sekunda), ja se još blentavije smejem jer nemam pojma o čemu se radi, ona zamahuje rukom kao da će da me udari tom granom (druga sekunda), ja zaklanjam glavu šakama u igri, jer kao ako se ti PRAVIŠ da ćeš da me udariš, ja se PRAVIM kao da se sklanjam, i sledećeg delića sekunde TRAAAASSSSS grana udara po mojim leđima i...
ona nastavlja dalje uzbrdo kikoćući se na sav glas, a ja
nastavljam dalje nizbrdo smejući se kao lud jer tek tada kapiram da mi je to "kazna" što sam joj rekao da busevi kreću 15 minuta ranije pa se zbog toga krčkala džabe u limenoj kutiji umesto da je lepo odremala u petim vratima neke mađarske kršine od automobila


(u nedostatku bolje ilustracije ove anegdote,
prilažem selfi sa jutrošnjeg futinga.
opalim jedan na pola godine, pa nek se vidi)


Nema komentara:

Objavi komentar