srijeda, 7. rujna 2016.

mrtav

tako mi i treba, zezao sam druge da su mrtvi jer slabo na blogu javljaju šta ima novo, a sada ja pišem li pišem a trkački sam UMRO.

u zadnja 4 dana sam imao
- 4km trčanja u nedelju (puževom brzinom),
- 95km bicikle u ponedeljak,
- 20km bicikle u utorak (nisam hteo opet da je čistim pa sam s prvim kapima kiše pobegao kući), i
- 52km danas. ok, ovo danas je bilo poprilično brdsko kotrljanje, kao što pokazuje i slika sa instagrama



a sada o PROBLEMU:
dolazak u Žumberak je bio skroz normalan.
5 dana pre trke sam osećao neku tupost u pokosnici, 4 dana pre trke bol u levoj peti, 3 dana pre trke neko žiganje u stopalu, 2 dana pre trke jake bolove u leđima, dan pred trku naravno ništa jer sam sedeo u autu.

u tu subotu smo se odvezli do Sošica, seli u autobus i krenuli na start. jesu u busu bila tvrda sedišta ali bože moj, od toga se ne umire.
stigli smo dosta "knap" pred start, pokušao sam da se zagrejem, trčao gore dole gore dole, čak sam na lokalnom groblju (iskustvo, iskustvo) pronašao česmu i umio se, pokvasio, malo se istezao i razgibavao čekajući start i to je bilo sve.

START.
okej, kome se gine neka gine prvi kilometar strmo nizbrdo, trčim neki polulagani tempo, počinje da me zateže nešto u levom kuku. kao kad mi je pre 8 godina napukla zadnja loža. svakim korakom bol sve neugodniji, pokušam onako u trku da se malo istegnem, ritnem se u dupe jednom pa drugom nogom, napravim pokret kao da šutnem loptu prvo desnom pa levom JJJAAAAOOOOOO tako me je zabolelo da sam zamalo jauknuo na sav glas!!! :-(

šta je dođavola ovo??????
trčim dalje, "kroz" taj bol, panično razmišljam, trčati ili ne, odustati, ma daj cirkusa, trpeti, hmm ko će ovo trpeti, šta ako se još gore povredim, metri prolaze i navikavam se na taj bol. ma nek ide sve dovraga, ako ću i ćopati narednih mesec dana, trku ću završiti.

usput dalje razmišljam, ako sam nezgodno sedeo u autobusu, pa nije bilo dovoljno protoka krvi kroz kuk, pa se tu nešto dogodilo, pa sam nešto naglo opteretio, MA NE, pa to bih osetio odmah na zagrevanju. ili, da sam jurnuo sa starta, istegao mišić, MA NE, pa trka je krenula lagano i nizbrdo zaboga, ne možeš od toga pocepati mišić.

ovo mora da je opet neki išijas, neko sranje, s tim da je nakon godina i godina u desnom dupetu sada rešilo da mi pređe u levo dupe, baš zanimljiva promena, i baš zanimljiv termin, u danu kada sam došao na trku!!!

tokom trke sam imao ON OFF ON OFF faze, čas je bolelo više a čas nije uopšte, povremeno sam se plašio da pustim korak nizbrdo ali sam zato bez ikakvih problema gazio po ravnom i naročito uzbrdo. poslednji oštar spust od par kilometara sam sleteo kao lud, rekoh ako će nešto pući neka pukne, baš me briga.

sutradan sam jedva hodao a pokušaj trčanja je bio više nego jadan, koraci su mi bili ograničeni na metar pa ti vidi, koliko se može cupkati tako "kao usran". malo sam pešačio još malo strčkarao nizbrdo, napravio polu šetnju polu izlet i to je sve.


nakon toga evo 3 dana mazanja Vukovom Masti, masaže i istezanja, rekla mi je koleginica da vrtim dupetom u krug kao da okrećem hula hop i evo par dana vrtim dupetom na terasi pa su počeli neki pederi da se okupljaju na parkingu ispod i da me posmatraju.

večeras mi deluje da je malo popustilo, no i ranijih dana sam imao te faze kad "deluje bolje" da bi nakon samo par minuta opet bio u bolovima. kalendar trka se neumoljivo okreće, sledećeg vikenda će polumaraton u Bijeljini verovatno otpasti jer mi ne deluje da ću za par dana toliko uskrsnuti da od nepokretnog stignem do trkača.

nakon Bijeljine je po kalendaru išao Varaždin, za koji nisam ni gledao dokle traje prijavljivanje jer je pre 10 dana bilo prerano a sada sam em nesiguran em najverovatnije postaje prekasno.

posle Varaždina su bili u kalendaru Odžaci s tim da sam planirao da nađem bilo koju drugu trku u HR u istom terminu, jer mi je autoputem SVE bliže nego da se provlačim kroz Vojvodinu. no eto, sve stoji na stend baj, drugi trče a ja sam umro, a da li ću proživeti, trenutno je misterija.

Nema komentara:

Objavi komentar