dan posle

već mi se puno puta dogodilo da
1) dan nakon trke očekujem da ću biti odmoran pa sam sav trom i kilav, i
2) da očekujem da me je neka trka "sahranila" a da sutradan odem na neki skakutav trening kao da se ništa nije dogodilo

obzirom da mi se forma morala dramatično sunovratiti za vreme ove preduge pauze zbog preloma, očekivao sam da će me ove trke pokositi kao mlado rosno cveće, i čekaj sad da svedem utiske.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

prvi je bio "frtalj maratona" u Novom Sadu, dan nakon trke smo išli biciklama 3.5 sata lagano ali uopšte nisam bio u nekom smislu "mrtav". onako, običan dan. a dan nakon toga sam prvi put posle preloma seo na trkačku biciklu i pocepao asfalt na sitne čestice.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

druga trka je bila planirana na Ušću, računam NS 10.5km pa Ušće 8.5km taman fino za "početak povratka" međutim zbog posla nismo uspeli da izostanemo u subotu pa je ostala jedina mogućnost Jagodine u nedelju. šta li mi je trebalo da se umesto na 5.5km prijavim na 20.7km stvarno nemam pojma ali eto. raspadoh se kao onaj asfalt iz prethodnog pasusa.

dan nakon trke sam bio skroz "kljok" i nameštao neke oluke na garaži, ali sam zato odmah u utorak otišao na hard core planinsko trčanje i omlatio 14km profila identičnog jučerašnjoj treking ligi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

treća trka u KG je ispala neplanirano "lakša" jer sam onim polumaratonom minirao taj Razvojni Plan (ufff što obožavam ove socijalističko-samoupravne izraze) oblika stepenica, pa zato treking od 1h23' nije trebao da predstavlja neki novi šok za moj mali organizam. međutim trčkaranje po asfaltu je jedno a planinsko trčanje nešto skroz drugo, pa sam i za vreme trke u par navrata pomislio "smanji doživljaj budalo, razvalićeš se načisto!"

otud je bilo za očekivati da danas opet malo "potonem". no nakon prepodnevnog pešačenja (neplaniranog jer se iznenada razvedrilo, a fatalnog jer nas je u povratku iscentrifugirao pljusak) mi se uvukao neki mrav u gaće i rekoh odo ja malo po kiši da porastem.

izašlo je na 11km a prosek 5'/km, doduše negde od pola je entuzijazam počeo poprilično da mi jenjava. sva sreća da baš tad naleteh na jednog taksistu, ćaleta od druga s kojim smo vozili u bici klubu, pa sam zastao par minuta da popričam s njim onako kroz otškrinut prozor od auta. nakon te neplanirane pauze mi se vratila skočnost i sledećih par kilometara sam trčao sve petama u guzicu, no i taj napad euforije je imao rok trajanja pa sam se zadnja 2km opet vukao kao mrcina. ako me neko pita, nisam "išao na trčanje" nego sam "radio fartlek", nije daleko od istine a mnogo bolje zvuči :-)