crkoh juče, toliko su mi bile noge mlitave nakon pešačenja da svo vreme nisam znao zašto mi je trebalo da radim ubrzanja na stadionu. ma samo desetak. čuj gluposti. kad ti se više ne jedu pljeskavice, a ti sažvaći još samo desetak. kako da ne. how yes no.
danas sam pak znao da će mi biti jak dan. čim ja nakon doručka i šetnje s džukelama dođem kući da se umijem, i spontano dohvatim četku da oribam kadu, tu je nešto sumnjivo. što bi zdrav i normalan čovek ribao nešto, a da ne snima neki film o zatvorskom ili barem vojničkom životu?
seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i otišao nekoliko km od grada, vezao bicikl pony (što ga bla bla...) za saobraćajni znak i krenuo na trčanje.
taj Krug koji nije naravno krug, nego je neka ideja da se preko brda od jedne reke spustiš do druge, pa se vratiš nekim drugim stazama, eee tu je kvaka, jer te staze odvedu čas ovuda čas onuda, sim-tam što bi rekli moji susjedi podravci.
ugl (što bi rekla Kuma) krenuo sam lagano, strpljivo, jer ako se previše trudiš u početku, plakaćeš u povratku. dužine se trče "na strpljenje". aksioma.
bum tras, što je trening više odmicao, noge su mi bile sve življe, ili barem sada verujem u to iz nekog čudnog razloga. kraj je bio zasluženo sa šlagom, sjurio sam se kud je trebalo na neprobojnim kvadriceps-amortizerima, i u završnici uspeo da "namaknem" prosek na 10 km/h odnosno 6'00"/km, nakon 19km sa +700 -700 visinske razlike, naravno većinom po kamenjarima i zemljano-blatnjavim stazama.
Nema komentara:
Objavi komentar