jesu meni pulsevi bili za 7-8 niži nego u Novom Sadu, jeste mi prvih nekoliko kilometara to sve delovalo kao rastrčavanje, i šta se nakon toga desilo, e pa nemam pojma.
noge oće 4'35, ja ih pustim da idu 4'35, posle par minuta noge oće 4'40, aman z'aman dokle više, pustim ih malo 4'40 pa ću kao ubrzati ali JOK, one sad oće 4'45, i tako mic po mic stigosmo skoro do 5' po kilometru.
ubrzaj uspori ubrzaj vrati se na pete vrati se na prste ili barem sredinu stopala, pulsevi odoše u minus, sa 160 silazili i do 155 a meni sve teže. kontam sad kad bih legao na asfalt spali bi eventualno do 140 a sve bi me bolelo još više!
ajd ruka, rame, ajd leđa što me bole jer trčim nakrivo i sve se nekako uvijam na jednu stranu, ajd odatle što mi se grči dupe s jedne strane a seva mi niz išijadikus sa druge strane (koji se btw nije javio pola godine), ajd što sam počeo da podrigujem na doručak koji sam pojeo pre 5 sati (!!!), sve to i pomoz' bože, ali još na kraju kreće neko klecanje, kao da je 02 izjutra, kao da nisam spavao tri noći, okej nisam se nešto baš ono naspavao ali za sat i po trčanja je vala dovoljno...
i tako saplići se prevrći se, srećom je na par km od cilja bio neki nadvožnjak pa sam skoro 200 metara trčao unatraške i tu mi se nekako resetovaše i leđa i gluteusi i kolena i stopala i sve, i odatle relativno veselkasto otkaskah do cilja koji je srećom bio pola kilometra bliže nego što sam se nadao i što je uobičajeno na polumaratonima, pa sam štaviše umesto projektovanih 1h40 uspeo da se dokopam prolaska preko čipeva nakon samo 1h35 i par sekundi (okej 50-ak sekundi ali tako se kaže), što je praktično ispao upravo onaj "rezultat" o kojem sam maštao.
naravoučenije: koga neće - hoće :-P
Nema komentara:
Objavi komentar