zadovoljan!

Nećete poverovati sopstvenim očima i ovome što čitate, ali eto jednom i ja da kažem da sam ZADOVOLJAN. I to nema nikakve veze ni sa rezultatom, ni sa plasmanom. Nego eto tako, zadovoljan sam kako mi je izgledao dan. Novi autoput od Ljiga do Čačka, povratak istom varijantom, brzo smo stigli, parkirali se u nekoj livadi na 300m od starta i cilja, zadržalo se lepo i sunčano vreme tokom cele trke i putovanja, prijave su bile ekspresne, okrepe odlične, domaćini profesionalni, sudije ekspresne sa udaranjem pečata, sve je "štimalo" za peticu.

Oboje smo odabrali KRATKU stazu od 14.25 km, i oboje bili zadovoljni kako smo je prešli. Posebno sam bio srećan što sam video neke skroz nepoznate krajeve i brda kojima nikada ranije nisam ni prišao. Šteta što u ovom trenutku povratka nakon teške povrede nisam mogao da prođem tim kanjonom o kojem svi pričaju, ali eto taman lepog razloga da dođemo neki sledeći put!

Oznaka je bilo dovoljno da se intuitivno pogodi prava staza, mada sam primetio da previše (kao i uvek) ljudi trči "napamet" i da nemaju pojma koja je sledeća kontrola na redu (ja sam imao napisano hemijskom na dlanu, mada sam nosio i kartu i opis staze). Dođu tako na raskrsnicu pa pokazuju prstom u table i viču SEDMICA, ČETVORKA, SEDMICA, i čekaju da dođe neko otpozadi da im kaže gde su krenuli :-)

Da odmah otarasim statistike, prosto je neverovatno da sam na trci dužine 1h23' naterao prosečan puls na 160. Toliko sam valjda imao na uličnoj trci u Ugljeviku prošle godine, kada sam pretrčao 10km za 38'20'' približno. I tada sam pomislio AUUUU, da li je ovo moguće, mora da je zbog vrućine i one red bulčine što sam sručio nakon kupanja u bazenu dok smo čekali start. Kad vidi vraga, danas isti puls na vremenski više nego duplo dužoj stazi??? Znao sam da će mesec i po prinudnog odmora da ima neočekivane efekte na organizam, ali ovo je već previše :-)

Polazak na treking (1) je mogao biti pažljivije osmišljen, u duhu masovnijih trka planinskog trčanja. Umesto da nas na startu puste uz što duži strm uspon da se malo profiltrira grupa pre ulaska na single track, oni su nas popeli na vrh neke livade odakle nakon 10m ulazimo na uzan puteljak, i odatle su pustili par stotina ljudi koji su odmah svi stali i čekali da uđu u to usko grlo jedan po jedan. Katastrofica :-)

Bolje bi bilo start pomeriti par stotina metara NIŽE ispod škole i pustiti da se prirodnom selekcijom u početnih 500 metara do vrha livade ta masa trekera razvuče u kolonu.

Nakon preskakanja zaletača sve se malo smirilo, prvi kilometri su valovito penjući i tu se odvojilo nas desetak, s tim da nisam imao pojma ko ide na koju stazu. Drugi uspon je bio oštar ali sam ga ustrčao, a treći je bio preoštar i kad sam video da svi ispred mene pešače i ja sam pronašao dva komada drveta pokraj staze i napravio štapove, pa se tako popeo do vrha. Imam možda ukupno oko desetak minuta pešačenja. Verovatno bih u onoj standardnoj formi i to istrčao, koliko god sporo, ali danas sam osećao da bi mi se noge skroz pokočile i da više ne bih mogao da se pokrećem ni uzbrdo ni nizbrdo. A bilo je JAKO VAŽNO sačuvati butine zbog strmih nizbrdica i ne dozvoliti da zbog premora dođe do grčeva koji bi treking pretvorili u agoniju.

Na razdvajanju su mi rekli da su ispred mene trojica otišli na kratku stazu, s tim da sam dvojicu video na par stotina metara ispred. Malo su trčali malo pešačili, i to čak i na jako blagim uzbrdicama.

Do sledeće kontrole sam ih stigao i napravio malu prednost, koju sam na sledećem i ujedno poslednjem većem usponu još malo povećao. Prvi deo poslednjeg spusta je bio "pitak" i mazao sam bez problema a u par navrata sam uspeo i da se okrenem i da vidim da nikog nema iza mene.

Poslednji kilometar je bio kroz neku vododerinu prepunu lišća, noge su me odlično služile i moj tradicionalni stil je da takve teške i tehničke spustove trčim "naglavačke", međutim imajući u vidu da mi je lekar pre samo 3 nedelje rekao da mi je ključna kost tek "uhvatila" na mestu preloma i da pazim da ne dižem ruku previsoko niti da podižem išta teško dok god osećam nelagodu (a osećam), tu sam morao da se spustim "pod ručnom". Saplitanje u strmom kanalu refleksno izbacuje ruke ka napred da bih se dočekao, a to je položaj u kojem nipošto ne smem da se nađem još par meseci.

Pred sâm kraj spusta su me stigla ona dvojica i istog trena smo malo izgubili markacije. Dok smo tumarali po šumi ugledao sam trakice kako vise skroz na suprotnom mestu od puta u koji smo gledali, pa sam im viknuo da vidim kuda ide staza i poveo ih ispravnim pravcem. Stigli smo do krajnjeg asfalta, a cilj je bio na nekoliko stotina metara odatle nežnom jedva primetnom uzbrdicom, i tu sam primetio da oni počinju da "finiširaju" :-)

(sad vi već počinjete da se smeškate jer znate kakav eksplozivan i ubitačan finiš imam, no nešto sam valjda mogao da ostavim i za neki drugi put)

Imajući u vidu da smo planirali da odemo što ranije i da ne čekamo proglašenje, kad smo već prišli Školi u kojoj je bio cilj rekao sam im da ne moraju da se toliko naprežu jer ću ja proći četvrti. Čak su i na samom ulasku u Školsko dvorište zastali ne znajući gde je cilj i mogao sam da iskoristim priliku i prvi šmugnem unutra, ali danas mi osvojeno mesto na podijumu zaista nije trebalo, naprotiv. A video sam koliko momcima znači.

Ispozdravljali smo se i čestitali jedni drugima na trudu, pa sam odmah okrenuo nazad stazom u kontra pravcu da obeležim ono sporno mesto (2) izlaska na poslednju livadu. Neko vreme sam sedeo u travi i kad god se začulo šuštanje lišća i psovanje iz šume, dovikivao sam ljudima da se spuste prema meni :-)

Posle nekog vremena sam se malo opustio pa sam i prilegao, nastavljajući da usmeravam sve koji su pristizali. Kako se približilo vreme kada će i Lola naići, shvatio sam da bi bilo malo sebično da odem s njom i ostavim sve koji će kasnije nailaziti da se muče i gube. Zašao sam u šumu i počeo da dovlačim veliko granje, kao dabar.

Napravio sam bukvalno BEDEM ispred tog uraslog slepog puta koji je delovao kao logičan nastavak spusta, navukao balvana i grana kao jedan visoki branik u nekoj opasnoj krivini puta, i više niko nije imao drugu mogućnost nego da prođe niže ka toj "nevidljivoj" livadi i da zatim primeti okačene trakice po žbunju.

Taman kad sam to završio naišla je i Lola pa smo zajedno otrčkarali do cilja. Ispred nje su stigle valjda 4 devojke od čega jedna koja nije prošla sve kontrole tako da nam se i sa tim drugim proglašenjem "posrećilo" - ja 4-ti ona 4-ta, i možemo mirne duše odmah da požurimo kući i ne izostajemo sa proglašenja kao što se desilo par puta prethodnih godina.