ali stvarno, nešto me je kopkalo pa sam morao da razradim temu.
krenuo sam na trku sa jednom idejom, a završio u skroz drugom filmu, ali ne i u drugom raspoloženju.
po nekoj inerciji sam razmišljao na prošlogodišnji način, a to je - ako već ideš na trku, barem pokušaj da se dokopaš postolja, bez obzira da li na muškoj ženskoj ili dečijoj stazi.
(duga-srednja-kratka, šala na temu Plitvičkog Maratona u okviru kojeg imaš i "obiteljski plasman" na osnovu rezultata tate mame i deteta koji uglavnom pretrče trke od 42, 21, i 5km)
tako sam prvu polovinu trke trčao kao "u magli" jer nisam mogao da znam ko od onih ispred mene trči koju stazu, a u drugoj polovini trke sam došao na svoje jer se situacija odvijala na idealan način, da imam nešto što će me motivisati.
ganjanje sa dvojicom kolega se pretvorilo u čitavu "trku u trci", ali (sledi preokret) umesto da se sve više koncentrišem na to kako da ih pobedim, u meni se postepeno gasila želja za plasmanom i raslo zadovoljstvo samim (ajd da tako kažem) treningom.
da su mi na odvajanju rekli da sam prvi na srednjoj stazi, i da sam na onom gore makadamu pogledao iza sebe i video da nema nikog na par minuta razlike, verovatno bih snatno popustio i rutinski otrčkarao ostatak trke.
zadovoljstvo plasmanom bi bilo veliko, kao i uvek kad si "prvi u selu". no ja sam često priželjkivao i da budem "zadnji u gradu" jer sam oduvek bio svestan da je recimo puno teže ući u top 10 na nekom većem maratonu, nego pobediti čopor fudbalerčića i par penzionera na lokalnom krosu.
kako su (u subotu) kilometri prolazili, svaki je predstavljao "recku" za sebe. opa, još jedan jak uspon, opa još jedan brz spust, opa još jedna deonica na ravnjikavom terenu, i tako mi se napor za koji sam mislio da mi je moguć nekih pola sata, produžio preko sat vremena.
znate ono kad cepate drva i od ogromne gomile završite 3/4, pa predveče mirne duše kažete - super smo ovo uradili, može nešto da ostane i za sutra, ajmo mi sad lepo na pivo i da malo odmorimo. onaj osećaj ispunjenja. e tako nešto.
mislio sam da neću moći ovo, ono, da nisam u formi, da imam par kila viška, da mi je zarđala tehnika, trista nekih hendikepa, i onda sam shvatio da mogu da trčim uz strme staze, da nekako ipak smem da se skotrljam niz krivudave nizbrdice, da umesto par uspona mogu jako da izađem uz još par pa uz još par, shvatio sam šta je najvažnije.
kad smo se vraćali autom kući, nisam tačno ni umeo da definišem odakle dolazi taj osećaj, ali sam svo vreme imao neki unutrašnji smešak ispunjenja. odavno se posle neke trke ili treninga nisam tako osećao. možda sam nakon preloma bio preveliki pesimista pa me je taj miris povratka (bežeg od očekivanog) omamio i vratio mi nadu da ovo proleće neće biti skroz izgubljeno. živi bili pa videli!
Nema komentara:
Objavi komentar