da formulišem trenutnu situaciju

Kao veoma temeljan čovek, ne verujem da ću skočiti na motor doslovno tog trenutka kada budem shvatio da mogu da dohvatim gas i kvačilo sa obe ruke bez nelagode u ramenu. 

Kao što sam rekao, postepeno ću pokušavati da se prvo naviknem na najergonomski dostupniji bicikl od svih kojih imam. 

To je neki stari siti bajk sa korpom kojim idem na pijacu, relativno visoka guvernala, i ne preterano široka.

Već jutros sam pokušao zdravom rukom da se držim za ogradu gde je taj bicikl parkiran, zatim da sednem na njega i samo da spustim obe šake na guvernalu i da vidim da li mi to stvara ikakvu nelagodu. 

Zaključio sam da tako mogu da sedim par minuta bez bola i bez nekog lošeg osećaja. 

I već to mi je dovoljno za ovaj prvi dan. 

Sigurno neću krenuti na ulicu da to vozim. 

Pokušaću u toku dana još jednom da sednem par minuta i eventualno blago, nežno, po par centimetara da skrenem guvernalom levo ili desno da vidim da li mi ta ekstenzija dodatno opterećuje rame ili rame to ne primećuje. 

Tek nakon toga probao bih još malo više da skrenem, probao bih da napravim par okreta pedala, pa da stanem. 

Govorim ovde o napretku dan po dan, a ne sve odjednom i zaredom. 

Pa četvrtog dana da krenem ulicom 50 metara, pa da zakočim, da vidim da li me taj pritisak nešto naročito uznemiruje u ramenu, pa da zakočim eventualno malo jače i da tako malo po malo oslobodim sebe za eventualno prvu vožnju mirnim ulicama grada.

Tek koji dan kasnije da odem u moto školu i da sednem onako u mestu na motor mog instruktora i da proverim koliko je tu ergonomija drugačija nego na mojoj bicikli i tek odatle da pokušam okvirno u danima da vidim da li se radi o dva, tri, pet, sedam ili deset dana kada bih mogao sve to isto da pokušam na motoru. 

Dakle bez ikakve žurbe, postepeno, sve u vrlo malim koracima i prvenstveno da je na prvom mestu rame, pa da onda idu tri prazna mesta, pa tek na petom mestu da je vožnja bicikle i na šestom mestu je vožnja motora.