dan trinaesti

Nastavak bolovanja deluje otprilike tako da mi je opseg pokreta bez bola sve veći, a svakog dana provedem po par minuta dok ujutru šetam psa u razgovoru sa veštačkom inteligencijom i procenjujem koliko smem da pokušavam, a koliko je bolje da se uzdržim, jer jednom kada promrdaš teško je obuzdati se, a da ne proveriš koliki ti je opseg pokreta.

Naravno, svo vreme se trudim da ne napravim nijedan neobazriv pokret, pri čemu je naročito komplikovana šetnja pored reke, gde treba u par navrata da se popnem i spustim sa nasipa, pa sam juče čak i odustao i otišao sto metara dalje na sigurnije mesto, jer bi proklizavanje moglo da me vrati i više od ove dve nedelje unazad, otkako je nastupila povreda. 

Ako bi iskočilo drugi put, rizik od novih problema bio bi mnogo veći i oporavak više ne bi bio tako jednostavan kao sada, ako je ostalo samo na jednom iskakanju. 

Nisam navikao baš na toliku opreznost. 

Uvek sam srljao, kao muva bez glave, očekivao da ću se lako dočekati šta god se dogodi, ali bogami, ovo je neka nova uloga i uopšte mi nije prijatna.

Pre par dana sam otišao do Lidla i uzeo ona kolica za kupovinu koja su ostala posle moje tašte i, kao za inat, delovalo mi je da sam sreo bukvalno svakoga u gradu ko me uopšte prepoznaje.
Sa svakim sam se našalio, kako uopšte nisam očekivao da ovako u cvetu mladosti vučem penzionerska kolica i kako sam zatečen tom ironijom sudbine da sam omatorio preko noći.