subota, 20. veljače 2016.

i opet 42

trčim danas i razmišljam, odavno nisam napisao onako stari dobri blog o trčanju, šta sam zamišljao, kako je ispalo, koliko sam trčao, kako sam se proveo, kako noge, kako guza, i ostalo :-)

međutim danas je ispalo nešto skroz neplanirano, pa evo o čemu se radi. znajući da sam pre nekoliko dana napravio polukrug nadomak brane Rovni, i da mi je ispala kilava dužina nekog maratona koji se u veš mašini skupio prilikom otkuvavanja, tipa 37-38km, danas sam malčice produžio krug. umetnuo sam dodatak skroz gore do vrha obilaznice oko akumulacije.

trčim nizbrdo, kontam koliki je spust, valjda 3.5km, i vidim da će mi do kuće trebati još 14km, i da će mi ispasti trening 41km. kad tako ispadne da sam baš baš blizu Maratona, obično zakovrnem oko nekog bloka pa dođem kući negde sa strane, čisto da kroz grad ubijem tih dodatnih desetak stotina metara.

sad pak treba da prođem na 300m ispod Brane, i razmišljam, pa bolje mi je da skrenem do gore, odem po nasipu do-kraja-i-nazad, opalim par fotki jezera i Medvednika u oblacima ako se uopšte vidi tamo iza. mislim "kad sam već tu"! a ne da samo prođem ispod Brane, pa da pravim po gradu dodatak, to je neuporedivo jadnija kombinacija.

bukvalno u trenutku kada sam odlučio da skrenem na Branu, pored puta sam primetio sklupčano kučence. momentalno sam stao, ugasio štopericu, šćapio ga jer je pokušalo da mi šmugne u šipražje (a onda bih morao da ga hvatam pola sata) i potegao telefon da pitam Lolu šta da radim. obično u takvim situacijama ona krene biciklom pa te kučiće koje ja ispronalazim pored puteva ubaci u korpu bicikle i donese ih u grad.

međutim ovo je bilo malo podaleko, jer je ovaj put svo vreme blago uzbrdo od grada. 2 puta po 15.5km na nekoj malo modernijoj varijanti pony bicikle bi još uvek ispalo oko sat i po vožnje, a ona mi je plus rekla da u gradu sipulji kišica. ovamo na Brani je pak delovalo da se skroz razvedrava.

iako je brzi dogovor bio sa će ona odmah krenuti a ja normalno da nastavim da trčim, meni se ta ideja nije sviđala jer sam se plašio da će kučence negde da se zavuče pa ga Lola možda neće ni naći, ili će da se spusti u neku rupu/jarak punu smeća, i opet bi ispalo da ga treba juriti pola sata kao što nam se milion puta dogodilo.

uvukao ja dres (nosio sam biciklistički dugih rukava, zbog onih zadnjih džepova gde mogu da ubacim telefon bonžite itd) u helanke, stegao učkur krvnički da se dres ne izvlači, raskopčao rajsferšlus na grudima i ubacio kuče unutra. tako sam na bicikli doneo mnoge keriće u grad, bez previše problema. MEĐUTIM!!! ovo je trčanje a ne vožnja...

kuče je toliko skakutalo, hajde što je skakutalo nego je počelo nešto da podriguje, da krklja, rekoh sad kad mi se ispovraća u dres baš će mi biti veselo a treba da trčim skoro sat i po do kuće... malo sam ga poduhvatao jednom malo drugom rukom, no svo to asimetrično trčanje je krajnje neprirodno i umarajuće. celo "putovanje" mi se svelo na neprestano obračunavanje koliko mi još treba dok ne naiđe Lola.

nema šanse da ona pređe 10km dok ja 5km, jer vidim da držim nekih 10.5 km/h a ona ne može da napravi 21 prosek kad uračunaš semafore u gradu, par uspona odmah izvan grada, pa baruštine, uffff, bogme potrajaće moje druženje sa kučetom u nedrima...

kad smo se napokon sreli odahnuo sam, raskopčao se, istresao gomilu nekog peska i dlaka sa majice i unutrašnjosti dresa, i nastavio "rasterećen". bila mi je frka i da se što pre dokopam česme, jer sam gore na Brani pojeo jedan "mars" a nakon toga pola sata nisam nigde imao vodu pored puta. ne bih ga ni pojeo nego sam pomislio da mars ima mali sloj keksa kao i tvikers pa rekoh da oglođem svu čokoladu okolo a to malo keksa da dam kučetu. kad sam shvatio da je mars sav od čokolade i nekog karamel krema bilo je kasno. a kučetu sam našao zatvorenu flašu jogurta na deponiji, otvorio čep i pogledao unutra i video da po zidu ima dosta naslage jogurta, malo u bari zahvatio vode, promućkao, i onda to polako sipao u čep malo po malo, a kuče je mašući repom laptalo. baš smo se fino snašli :-)

kad sam stisnuo novi Lap video sam da sam s kučetom u naručju (iako je tehnički bilo unutar dresa morao sam svo vreme da ga pridržavam jer zaista puno odskače gore-dole pri svakom koraku) napravio 5'40'' prosek na 5.2km dužine, dakle nismo loši! posle toga mi je trebalo pola kilometra da počnem normalno da trčim, sve mi je bilo neobično, letele mi i noge i ruke na sve strane, kao da sam zaboravio šta s njima treba da se radi. kad sam došao sebi nastavio sam normalno da trčim i u poslednjih 6km pred ulazak u grad napravio 4'58'' prosek, uopšte nije loše za završetak Dužine.

na kraju je ispalo 42km za 4h, što samo po sebi ne znači ništa ako se ne uzme u obzir jučerašnjih 38km po kišici. juče sam imao mokar makadam/zemlju od km 9 do km 21, danas samo 3km sveukupno, možda koji metar više. juče 580m uspona i isto toliko spusta, danas 680m. juče sam se pred kraj već nekako umorio, danas ništa. doduše plan mi i jeste bio da danas odem nešto još malo duže ali mi se ovaj krug nekako sâm namestio pa me je mrzelo da nešto dodatno kombinujem i komplikujem.

Nema komentara:

Objavi komentar