subota, 13. veljače 2016.

kamaSTRĆ

kad sam bio na sat i nešto od kuće, pošaljem Loli poruku, kažem, ovde se sve razvedrava, ako hoćeš kreni biciklom prema meni pa da se vratimo zajedno. računam taman u tih nekoliko poslednjih km da joj ispričam doživljaje iz zavičaja. kad smo se našli, rekoh mogla bi da me slikaš, samo ne znam da li ovako normalno ko i uvek, ili da probam ko oni kreteni što skaču po trkama i bacaju se u neke kamatrĆ poze. iz čiste znatiželje pokušam da skočim u vis, da dignem ruke i noge i zabacim uši i rep i ne znam šta još, i spletem se i umalo da padnem. kad sam malo uzeo dah i povratio se od šoka, izustih: jebote, pa tek sad sam shvatio! ONI TO VEŽBAJU!
sad bih ovo završio efektnom rečenicom "... i tu izgubih poslednju nadu za ljudski rod" ali jebiga, izgubio sam je već poodavno, pa ne mogu opet.

Nema komentara:

Objavi komentar