utorak, 16. veljače 2016.

od trke do trke


Čudnim spletom okolnosti, u našim životima su ovi psići postojali između "dva povratka sa dve trke".

Prvi put smo ih primetili u nedelju 24.06.2012. kada smo se vraćali sa Državnog u biciklizmu, iz Čačka. Prošli smo autom preko Kaone, to je najviša tačka između Požege i Valjeva na magistralnom putu M21 koji povezuje Novi sad sa morem, i spazili smo na asfaltu jedno zgaženo, i još par njih na bankini.

Od tada smo ih obilazili i hranili na svakih nekoliko dana, pa čak i tokomzime 2012/2013 kada sam biciklom sa kramponkama prolazio po svakakvim (do tada nemogućim) podlogama od snega leda i bljuzge.

Poslednji put smo videli poslednje od njih kada smo se vraćali iz Podgorice sa maratona. Bio je utorak 29.10.2013. i ležalo je pregaženo na putu, isto kao i ono prvo koje smo opazili godinu i po ranije. I isto kao i onda, dan kasnije sam otišao gore biciklom i sklonio ga pored puta.

Pre 10 dana sam prvi put u životu otrčao do tamo, i naravno da sam ih se setio, kao i svaki put kada tuda prođemo biciklama ili autom. Zauvek su ostali deo tog puta, te šume, tih par krivina. Da sam pre tri godine znao da mogu da pretrčim 56km, možda bi još jedno od njih preživelo tu zimu, jer se u jednom trenutku najžešće hladnoće sastavilo desetak dana a da nisam uspeo da odem biciklom. Nakon toga ga više nikada nismo videli, pa smo pretpostavili da se smrzlo od kombinacije mraza, gladi, i možda neke bolesti/slabosti.

Kad sam ove zime protrčao tuda, imao sam osećaj kao da nešto pokušavam da nadoknadim, da vratim taj trenutak od pre tri zime kada sam dotle trebao da dotrčim ali sam bio ubeđen da je to nemoguće. To pre deset dana možda i jeste bila jedna mala pobeda, ali zakasnela i samim tim gotovo bezvredna, jer smo glavnu bitku izgubili pre tri godine :-(

Nema komentara:

Objavi komentar