januar

s jedne strane mi je žao što je Januar ispao onakav kakav je ispao, a s druge strane mi je drago što je sve prošlo tako spontano. prvih 5-6 dana sam počeo da se vraćam u normalan ritam trčanja 2x dnevno, nakon onog bola u pokosnici, dan pred novogodišnju trku na Ušću. onda sam počeo da se primam na taj challenge pa sam povećao kilometraže i bilo mi je zabavno da pratim kako se penjem od 100 i nekog mesta prema prvoj strani rang-liste gde se nalazilo najboljih 50. onda sam još malo povećao kilometraže i dok si rekao keks već sam se prestrojio u prvih 20 i golim okom se moglo videti kako iz dana u dan gutam sve između sebe i prvih nekoliko "ultraša". sama činjenica da sam iza prvih imao preko 100km zaostatka a da smo odjednom "tu negde" je govorila da sam u drugoj četvrtini meseca trčao više od svih. pred kraj te dve nedelje od po ~300 kilometara trčanja sam se probio na sâm vrh i par dana smo se tu međusobno premeštali sa 2-3-4-5 mesta, da bih pretposlednjeg vikenda oduvao i onog klinca koji je svo vreme bio na čelu.

tada je on počeo da mulja, izvlači neke skrivene treninge na svetlost dana, pa sam ja odustao od svega. narod se previše napalio i počeo da navija, a ja vidim da ne igramo otvorenih karata i da od sveta pravimo budale. onda je i mali naglo popustio, a jednom kad sam odustao i meni je malo pala motivacija pa sam nekoliko dana trčao kao da će mi poslednja nedelja januara izaći na nekih 210km recimo. dva dana pred kraj mi je nešto došlo, verovatno sam se za 5 dana skroz odmorio i povratio snagu za sva ta mentalna nadmudrivanja, a i primetio sam da su neki paceri počeli da se previše kurče tipa svi će oni u top 3 pozicije i tu shvatim koliko svet to sve shvata ozbiljno.

napravim ja novi nalog, prebacim na njega sve treninge koje sam imao i na starom, vratim istu profilku i isti username, no tada je već bilo prekasno za prvo mesto. najviše jer sam subotu totalno "žrtvovao", u smislu da sam ujutru išao u šume i brda i dva i po sata riljao po blatu da bih prešao tričavih 19km, a uz isti napor sam mogao da pređem 30km, a popodne mi je nadošlo neko ludilo pa sam umesto drugog malo dužeg trčanja raspalio jači tempo od 14km. obzirom da sam prethodne nedelje rutinski trčao po 42-44-46-50-53km iz dana u dan, logično je (shvatam da nekome možda i nije) da me je takva subota od samo 33km na neki način "odmorila" pa sam u nedelju cepteo od snage.

sad se ne sećam tačno ali sam za Malim bio nekih 20-ak kilometara valjda, i odmah ujutru sam otišao na 21km. krenuo sam ka beogradu glavnom magistralom po principu da se na najravnijem najbrže trči i u naletu adrenalina skoro ceo prvi sat držao oko 5'/km što je malo ambiciozno za početak neke Ultrice :-) nakon tih 21km sam izbio na prvo mesto za par kilometara, i nakon prve (prejaka Dužina) odmah napravio i drugu grešku. promenio sam patike, uzeo neke stare u kojima idem na pešačenja, i otkaskao do groblja (Lola je išla ponikom) da bi se tamo sreli sa taštom, jer je babi bila godišnjica smrti. sve je to bilo lepo zamišljeno, da u toku dana svaki trenutak iskoristim za trčanje, čak sam išao u nekoj fensi trenerci da ne delujem na groblju kao debil u gaćama i dresu, ali su me te patike skroz smlatile. kao u patofnama da sam trčao, promena je bila neverovatna, vukao sam noge i mučio se sat vremena, i na kraju se umesto planiranih sat i po ("nakon groblja ćemo da nastavimo u neki polukrug da pretrčim što više") jedva dovukao kući nakon 52 minuta i samo 9 kilometara.

kratka pauza za neki polu-ručak je prošla dok si trepnuo i krenuo sam na treći trening, lokalnim propalim putem ka selu Šušeoka (lokalno Šušovka) koji ide isto na istok ka beogradu samo sa druge strane kolubare. i tu sam imao jednu polu-grešku ali jebiga jednom se živi! došli smo do krajnje tačke planiranog trčanja, na 10.5km od kuće, gde stoji znak "uspon 22%" i sledi 500m uspona koji nije ni približno 22% nego je nekih nemam pojma 10-13% možda, nije ravnomeran. ali malo ranije, prošao nas je jedan tip na bicikli, sa rancem na leđima. merkam ga ja, i kontam da bih ga sigurno stigao dalje uzbrdo. u podnožju kažem ja Loli - obzirom da si pošla ponikom i da ne možeš dalje, sedi lepo tu i odmaraj se par minuta da ti se dupe puno ne nažulja, jer si ceo dan pored mene na bicikli, a ja odoh malo gore da vidim oćul' stići ovog tipa.

nakon prve krivine imam šta i da vidim. na 100m ispred njega idu još dvojica, krivudaju levo desno i jedva se pomeraju uzbrdo. shvatam da će ovaj izazov da se zove "da li će pre on stići njih dvojicu, ili ja njega?" i dodajem gas. dostigli smo se nekako svi odjednom na 80% od tog 600-metarskog uspona, ja projurio do vrha brda sa pulsem 161 (?????) i okrenuo nazad. svi se ispozdravljasmo, oni meni svaka čast, ja njima srećan put, i strčim nazad do Lole. koliko je nekome ko planira 4-5 trčanja u toku dana pametno da raspali 600m uzbrdo maksimalnim naporom, nemam pojma, ali mislim da me je i taj sprint koštao par kilometara kasnije uveče.

veče je trebalo da izgleda ovako. od 16-17 da pretrčim prvih 10km treninga i kad padne mrak da sam negde na 5km od kuće gde smo našli zgodnu žicu da nabacimo patike, i dalje odatle da se vratim kući po mraku, za nekih total 15-ak km, da bih kasno uveče otišao još jednom pa da vidim koliko ću moći. međutim nakon ručka je vreme tako brzo teklo da sam krenuo tek pred 17h, pa smo to nabacivanje obavili u odlasku, a nakon toga po mrklom mraku bauljali još 10-ak km po nekim lokalnim putevima. posle planiranih 15km je Lola (svo vreme na poniki) skrenula kući na tuširanje i spremanje večere, a ja sam nastavio da tumaram gradom. imao sam tri mogućnosti
a) trči dokle god možeš, i kad se vratiš neka to bude to za danas
b) trči koliko god ti se trči i ostavi nešto volje za kasnije, pa kasno uveče opali još nekih sat vremena
c) trči tako da ostaviš snage za još jedno KOMPLETNO trčanje uveče, dakle svejedno je da li ćeš ići 15-17-19km računaj na to da ćeš posle večere uraditi ono što nikad nisi a to je da umesto u fotelju pa u krevet popiješ kafu i odeš da tumaraš gradom par sati, pa da li će ispasti 16 ili 22km nije ni bitno, uglavnom zbir mora da bude VELIKI

u tom moru sitnih grešaka potkrala se i peta šesta sedma osma i koja već, pa sam se prekasno setio da sam, kad sam već bio na dve ulice od kuće, mogao da svratim da popijem neki sokić. tek nakon pola sata pravljenja raznih "osmica" po gradu je počelo da mi se manta u glavi, pa sam se onda borio da se ne sapletem a ionako mrzim to trčanje po mraku a tek kad na svakih 150m skačeš sa trotoara na ulicu i nazad šta da vam pričam koji je užitak, i na kraju sam se što fizički što mentalno toliko umorio od svog tog trčanja da mi se sav onaj a)b)c) izbor sveo na "trči sad koliko možeš i završavaj posao za danas". onda sam počeo da sabiram pa obračunao da bi bilo najbolje da ukupno izađem na neku lepu brojku. 80km sam ispustio iz šaka sa onih 9km u podne, jer da sam tu imao 15-16km bilo bi mi puno lakše. 4 trčanja su tog dana bila TIM, koji nije trebao da ima slabog igrača. pod uslovom da ne ubacujem rezervu, peto trčanje.

tako sam odustao od 80-ice za koju mi je trebalo čitavih 28km, a meni se već od 18-og vrtelo u glavi, što od žeđi što od gladi verovatno. jesam ja navikao da trčim bez vode i hrane, pa i do 4 sata u komadu, ali te večeri sam već uveliko bio u sedmom satu trčanja. još jedna lekcija. tako sam stigao do cifre od 75km. rekoh to je na pola između 50 i 100, i siguran sam da bih, za neku opkladu, nakon par sati odmora a pre spavanja mogao da pretrčim još 25km do stotke. naime tih večernjih 23km sam završio negde oko 19h. obzirom da se tokom dana kući nisam bitnije zadržavao, tih preostalih 5 sati je delovalo kao večnost. da, ovde moram da naglasim da je pre one prve greške već postojalai NULTA greška, a to je da sam ustao skoro sat kasnije nego inače. da sam bio toliko napaljen da ovo shvatim kao trku, kao nešto jako važno, verovatno bih ustao sat ranije a ne kasnije, i sve ovo bi skroz drukčije izgledalo. to ću imati u vidu kada jednom proletos ili jesenas, kada dani budu trajali puno duže, budem pokušao da nadmašim ovih 75km tako što ću otrčati 4 polumaratona u jednom danu, svaki na drugoj strani od centra grada.

što je najzanimljivije, nakon tuširanja i večere uopšte nisam bio naročito umoran. MOGAO SAM da izađem u mrak i trupćem još sat - sat i po. ali jednostavno mi više nije bilo važno. nisam imao neki tako jak cilj, nije bilo nikakvo prvenstvo, nikakva trka. ipak je to bio samo jedan on-line izazov, koji usto nije bio tako jasno uokviren jer je postojala mogućnost da još neko nije prijavio svoje kilometre, i sad da odem ja kao budala da trčim 15km eto jer mogu, a da sutra neko izbaci 200 više, osećao bih se kao idiot. prosto sam dostigao neku unutrašnju nirvanu. oborio sam rekord na treningu, sa 53km u jednom danu sam došao do 75km, i bilo mi je u neku ruku detinjasto da sad idem da trčim do ponoći.

kad se Mali vratio sa nedeljne dužine verovatno je bio u šoku jer je bio siguran da je sa svoja 44km zapečatio izazov, ali kad je video da sam ja pretrčao 75 i da ne da sam samo dostigao njegovu prednost od subote nego još imam i 8km viška, mora da je pomislio da je u nekoj skrivenoj kameri. kao što sam tada i napisao, dete je dete, i treba da bude napaljeno, odmah je istrčao iz kuće i trčao bukvalno do ponoći, uspeo da pređe 12km i "pobedio" me za 4km. napominjem da sam tada još uvek mislio da postoji neko treći ko se krije i da će u onom roku od 3 dana nakon izazova samo da postavi svoja trčanja i sve nas oduva. NARAVNO da sam imao Malog u šaci jer sam ja jutarnji trkač a on večernji, i kad sam već do 19h pretrčao 75km svako ko je ikada trčao puno zna da nije problem trčkarati još sat vremena. možda ljudima koji trče po 10km dnevno to zvuči kao ajde Sale ne seri pa gde ćeš više, ali kad jednom budete u tri nedelje zaredom pretrčali po 300km shvatićete koliko je ta sumnja smešna. jednom kad možeš, onda možeš. ne razmišljaš ni o tome koliko sati, ni koliko kilometara je prošlo. jednostavno uzmeš patike i izađeš napolje i noge same melju dok god im ne kažeš da skrenu prema kući. tu se uopšte ne postavlja pitanje DA LI možeš, jedino je stvar tvoje odluke da li ćeš reći idem još malo ili ćeš reći ma dosta mi je bilo ne moram više.

kao što sam već par puta napisao, bez te super-motivacije mi je bilo svejedno. porušio sam nekoliko svojih rekorda kao domine, i prevashodno samom sebi nisam hteo da izgledam kao napaljeno derište. jednom kad znaš svoje mogućnosti, nemaš preteranu želju da se dokazuješ. za to služe žive trke, a ne on-line izazovi sa nepoznatim brojem nepoznatih protivnika. da je to bilo nekakvo zvanično prvenstvo države, da je na kompjuteru recimo pisalo da je do 19h onaj iz subotice pretrčao 78km a onaj iz niša 74km i šta ti ja znam kako bi to moglo da izgleda, naravno da bih samo u sebe sručio nešto hrane i pića i nastavio da se saplićem do ponoći. ovo je ipak bilo nešto drugo. koliko ozbiljno sam ga shvatio, toliko ozbiljno sam ga i trčao. usput sam ipak imao i nekih drugih obaveza, ne znam ko zarađuje za život svom tom svetu koji trči od jutra do mraka, ko ih hrani pere i oblači, ali ja ne živim od trčkaranja pa bi i to trebalo imati u vidu.