evo ovako. juče sam, kao što znate, otrčao tempo od 21km, tj 21.2 jer Strava računa prosek na svakom trčanju dužem od Polumaratona, i onda na osnovu proseka obračunava "rezultat". nekad se desi da ljudi na trci završe sa fajlom koji pokaže 20m kraće i taj rezultat im bude nevažeći na Stravi, jer nisu istrčali ceo Polumaraton :-)
obzirom da sam u Januaru imao 105 sati trčanja, računao sam na to da su mi noge umorne. počeo sam Februar sa dva dana pešačenja i nešto vozikanja biciklom, a trećeg dana sam otrčao stidljivih uvodnih 15km po brdu, i nakon toga odvozao tempo od 2.5h na trkačkoj bicikli.
iz višegodišnjeg iskustva znam da mi takav trening na bicikli sutradan na trčanju oduzme "pola brzine". e sad... koliko mi se povećala izdržljivost, ubrzao oporavak, nisam imao pojma, mada sam se nadao da je od tog silnog trčanja u 2016-oj bilo bar neke koristi. tako sam u četvrtak krenuo na trčanje, bez jasno određenog cilja osim onog da se vratim u roku od 1h40 jer sam zatim morao na posao.
prvih par km kroz grad je prošlo po 4'40 i odmah sam taj ritam "ekstrapolirao" na 21km tako što sam u glavi računao "ovo znači tri kilometra za 14 minuta, pa puta sedam ispadne 98 minuta, KNAP!!!!". izlazak iz grada po kaldrmi blago uzbrdo mi je smakao prosek na 4'43 i kad sam došao do Pivare počeo sam ozbiljno da se kolebam. da li ću stići za 1h40? koliko će noge "držati" kako trening bude odmicao?
nastavio sam da čekam. za nijansu sam spustio očekivanja, rekoh, neka od raspoloživih 100 minuta potrošim 51+49 za odlazak+povratak jer je staza u blagom usponu uz reku. a tih 51' za 10.5km je dva minuta sporije od prvobitnog tračka nade za 49+49=98, dakle kad tih 120 sekundi podelim na preostalih 8km to je čitavih 15 sekundi po kilometru, dakle čak da trčim i po 4'55 stići ću kući na vreme.
međutim tada sam se zagrejao i nastavio da trčim po 4'42 iako je staza bila sve strmija do 6-og km. tada sam shvatio da sam se džabe plašio. noge mogu, treba mi samo strpljenja da ih sačekam da me vrate kući ovim ritmom, a nikako nestrpljenja koje bi me povuklo da ih stisnem previše pa da ih iscedim na pola puta.
povratak je naravno bio puuuno brži, kao i uvek. čak nisam toliko ni gledao ukupno vreme nego sam se skoncentrisao na lap-ove od po 3km, i pratio prosek koji se prvo vrteo oko 4'20 a na istom onom dugačkom blagom nagibu kroz predgrađe sam imao 2km po 4'08. dobro, tada sam već video da mi "ide" pa nisam imao za šta da se čuvam.
prva stvar iz naslova, a ima ih dve, bila je ta da sam imao skroz naopaČka očekivanja. nadao sam se niskom pulsu, nogama koje zbog nakupljenog zamora postepeno popuštaju, brzini 2% manjoj od predviđene, i shodno svemu tome nekoj opadajućoj volji. i naravno, podrazumevalo se da nakon tog enormnog obima u januaru, ovakav trening uopšte neću osetiti nego ću uveče moći na još jedan isti takav.
SVE JE BILO SUPROTNO! pulsevi su mi bili visoki, noge su na svakih 20 minuta bile za nijansu raspoloženije, frekvencija trčanja mi je bila 93 a očekivao sam 88-89, brzina je bila 3% veća od pretpostavljene, volja mi je rasla prema kraju, a to veče i sutra ujutru (tj jutros) SAM JEDVA HODAO OD BOLOVA U LOŽAMA I LISTOVIMA.
na koju foru sam laganim trčanjima od 105 sati u januaru uspeo da razveselim kardiovaskularni aparat, a da ne očvrsnem noge, ostaće misterija. po svakoj logici je trebalo da bude skroz obrnuto. setio sam se zatim nekih prijatelja maratonaca koji su imali iste scenarije u životu: glomazan trening, onda na maratonu istrče lični pa nakon toga ćopaju deset dana kao da si im na startu trke dao inekciju morfijuma pa su iskidali noge a da nisu to ni primetili.
zbog toga što sam na sopstvenoj koži naučio jednu stvar, danas sam morao silom prilika da naučim i drugu. krenuo sam na trčanje, ako se to može nazvati trčanjem, svestan da ću više da plačem nego da trčim. prva dva bloka kao bajagi trčim sa Lolom koja je povela dva psa u šetnju, ja uzeo jednog i tako svo četvoro trčkaramo 7-8 km/h i smejemo se. njih troje od veselja a ja od muke jer ne mogu brže.
nakon toga sam skrenuo svojim putem i trčeći prvim delom uz reku Gradac na tih par kilometara asfalta razmišljao o jednom tipu. ima na Stravi japanac neki koji trči maratone 2h20. taj ode zagrevanje 7km, onda trening 40km u okviru koga lupa neke deonice od 5km u ritmu maratona, i nakon toga ode na rastrčavanje od 13km :-)
ali kad sutradan ode na lagano trčanje, napravi prosek 5'45 po kilometru. trčkaram ja tako 6' po kilometru i pitam se, ako taj trči maratone 2h20 a ja sam poslednji istrčao za 3h08, pa jebote da li je logično da nam lagano trčanje bude baš isto sporo? i ovi drugi ultraši na Stravi, to sve trči ko usrano i upišano da je, sve nešto po 6'40''/km. a ja gledam, i kad idem 5'30 i kad idem 6'20 ovako umoran, pulsevi mi isti oko 115. nema veze, nastavim ja "najsporije moguće" i tako sve kilometre koji su uopšte mogli da se trče. tamo gde je bilo strmo+blato ili gde je bilo izvaljeno drveće po planinarskoj stazi, tamo sam naravno prošao peške u treking režimu.
sve skupa na 14km napravio okruglo 7'/km prosek što je brat bratu opet ispalo prebrzo, jer ako ti je pola staze lomatanje kroz šumu i kroz blatnjavo kamenje ispadne da je onaj drugi deo opet bio brzinom kojom džogira onaj japanski ferari. nisam pametan. ali da je donekle upalilo, jeste. već evo popodne su mi noge dosta bolje nego jutros pa mislim da ću da odem na još jedan treningić, koji će nadam se biti malo više trčanje a malo manje trčkaranje. što bi rekla severozapadna braća, bumo vidli. ali da "umem" dodatno da usporim, izgleda da ipak umem. doduše samo kad nemam drugog izbora :-)
Nema komentara:
Objavi komentar