sani

puno puta me je ćale vodio da gledamo fudbal, uglavnom neki fk Beograd koji je igrao u zonskoj ligi i nije imao veze sa čuvenim ofk Beogradom koji je tada bio u prvoj ligi. bili su komšije doduše, od Bogoslovije je moglo očas posla da se stigne peške do nekog igrališta iznad bioskopa Slavica, gde je igrao ovaj "mali" Beograd. jednom se pogodilo da su bile dve utakmice u jednom danu. bingo! jer je to značilo da ćemo ceo dan ostati u "donjem" gradu i da neću morati da idem kod babe na Topčider gde sam se uvek beskrajno dosađivao. ne sećam se ko je dolazio u goste na toj drugoj "glavnoj" utakmici, ali se sećam da je OFK pobedio sa 2:1. i sećam se da je prvi gol dao Santrač. i sećam se da je to bilo nešto o čemu se pričalo nedeljama, a ja sam u školi i bloku bio glavni jer sam taj spektakl video uživo. to je tada bilo nešto toliko daleko izvan svakog pojma, otprilike kao kad bi sada neko bio uživo na Farmi. i onda su me sto puta terali da im prepričavam. naime gostujući golman je nešto odugovlačio sa degažiranjem a Santrač mu je smetao, vrzmao se oko njega. pa onda ovaj zove sudiju da kaže Santraču da se odmakne, sudija nešto kao priđe pa se odmakne, Santrač se odmakne metar-dva pa opet priđe golmanu i tako nekoliko puta. u jednom trenutku golman baci loptu samo pedalj u vis da bi je degažirao, i dok je zamahnuo nogom, Santrač mu je refleksom mačke špicom kopačke izbio loptu ispred nosa, prebacio je skroz preko golmana, pritrčao do lopte i dočekao je, i plasirao je u gol. publika je divljala od sreće, golman je trčao do sudije i nešto mlatarao rukama, OFK je slavio, Santrač je trčkarao uz ivicu terena i otpozdravljao. jebote, šta uradi čovek? pitao sam se onako klinački, ništa mi nije bilo jasno.