srijeda, 3. svibnja 2017.

hormoni

kad god bih pisao nešto o trkama i treniranju plašim se da će svima biti dosadno. a opet, ovo mi je zanimljiva tema, možda zato jer je ne vidi svako na isti način, ne posmatramo je svi pod istim uglom.

recimo, znam da sam mogao da otrčim "savršeniju" trku u Požegi. kao na idealnom treningu. imao sam i pulsmetar, i video sam brzinu kretanja, a i bez toga sam mogao da osetim da sam krenuo malkice brže.

jednostavno, grupa se skroz pocepala, otišlo je najboljih desetak a svi drugi su zaostali daleko, već nakon par kilometara je ta "rupa" bila par stotina metara. da sam krenuo samo za nijansu sporije, ostao usamljen kao stepski vuk, mogao bih da držim taj tempo 3/4 trke i da pred kraj malo "spustim ručnu".

ALI!
trening sam mogao da obavim i kod kuće!
zašto sam onda uopšte išao na trku?

poznato je da adrenalin smanjuje i osećaj bola.
stoga je bilo "logično" da se držim te prve grupe koja se pocepala na sitne deliće, pa drž malo za ovim, drž za onim drugim.
pa kad su svi otišli, opet sam ih imao na oku, gledaš ko će od njih da uspori, kojom brzinom ga stižeš, računaš svoj umor protiv njegovog i praviš projekcije eventualnog prestizanja.

imao sam sreće pa sam drugu polovinu trke trčao na 100-200m iza poslednjih nekoliko od te "top-10" grupe, najgoreg prestigao na 3-4km od cilja i tako se uglavio na deseto mesto.

postoje tu dve prednosti, u odnosu na trening kada si sâm.

prvo je što trčanje u grupi omogućava da podesiš najbolju tehniku, frekvenciju, za tu konkretnu brzinu. na treningu nemaš pojma da li si za nijansu usporio ili ubrzao, tako od sekunde do sekunde, dok u grupi koja trči istim ritmom po ravnom asfaltu, imaš trenutno povratno očitavanje brzine. pokušam kraćim koracima na prednjem delu stopala, pokušam sa dužim koracima grabeći celim đonom, upoređujem šta mi je od ta dva lakše, dovijam se na razne načine da držim zadati ritam a da se što manje zamaram.

drugo je taj adrenalin koji ti daje onih par % više u odnosu na trening na kojem nemaš takojaku motivaciju. adrenalin dolazi i od toga ŠTO TI JE CILJ UVEK PRED NOSOM. onaj koji vuče, njemu je cilj na 10km, 8km, 5km, 3km, beskrajna grozna neprolazna večnost. on čeka i čeka i čeka, uporedo sa adrenalinom u njemu se bore i hormoni stresa, nervira ga onaj koji mu "sedi" na petama, unosi mu dozu nespokoja, nesigurnosti, da li će mi lupiti kontru, da li će otpasti ili se štedi za finiš?

onaj pak iza, njemu je cilj uvek NA METAR ISPRED. drži pete ovog koji vodi trku, gledaj u njegova stopala, dres, dupe, nebitno, i svaki korak ti je motivisan idejom da tih 100cm ne postanu 102, 110, 200cm. drži ga drži ga još korak još korak još korak i tako prolaze kilometri, na nekom "gustom" maratonu tipa Berlin tako mogu da ti prođu i 42 kilometra. nemaš onaj trenutak kada ostaneš beznadno sâm i kada ti se svi ti hormoni odjednom ugase, ispare, i ostave te da klackaš na isceđenim nogama. ajoj.

u svemu tome postoji i teorija da se drukčije trči "na umornim nogama". Sebastijan Kou je navodno sedeo sklupčan na stazi između deonica na 400m, po par minuta, da bi mu se krv što više "zakiselila", da bi mu svaka sledeća deonica bila što teža.

postoje i oni odvratni treninzi kada ideš recimo 200m iz sve snage, i odmah produžiš još 400m tako na već proždranim mišićima. fuj. u tom smislu, postoji neko opravdanje da se na trci odstupi od idealnog rasporeda snage. nešto u korist "naopakog" treninga kakav nikada ne bih napravio kod kuće, a nešto u korist zabave. na kraju krajeva, nisu mi odmakli iz vidokruga jer je drugima uglavnom normalno da usporavaju prema kraju trke, pa smo svo vreme bili "tu negde" u blizini. a mene je "vukla" ta slika drugih trkača na par stotina metara ispred, pa sam tako i u drugom delu izvukao iz umornih nogu nešto malo više nego što sam navikao da izvlačim.

eto razloga zašto volim da odem na trku, iako i kod kuće mogu da nađem sličnu stazu i da je otrčim približnim tempom, ako ništa drugo a ono makar iscepkanu na nekoliko kraćih deonica.

katkad je velika motivacija i porediti se sa drugima, naročito kada ih često viđaš na trkama. jednom stigneš iza nekog, pa na sledećoj trci sve do kraja ostaneš u njegovoj grupi, onda na sledećoj već planiraš i da mu u nekom trenutku odeš, a kada ih ima više onda možeš da budeš i siguran da si napredovao ako si se u odnosu na njih poboljšao. kod kuće ne bi znao da li si bolje otrčao ravnu Dužinu ili brdski Tempo, a na trci će ti plasman naspram "konkurencije" puno više reći.

Nema komentara:

Objavi komentar