plitvice

Zanimljivo je koliko nekad nešto zavisi samo od nas, a nekad od okolnosti. Pre otprilike 61 sat (tri dana i dve noći) sam poslao mejl organizatoru treking lige u Zlotu, sa molbom da mi pojasne da li Kratka staza zaista ima prosečan nagib od preko 18% dok Srednja i Duga imaju prosek profila od 11%. Kontam da se na najkraću stazu obično prijavljuju najmanje spremni planinari.

Nakon dan i po mi je napokon stigao odgovor od 13 reči da brojke nisu greška i da je staza teška i ista kao prošle godine. Ok, bolje ikad nego nikad, hvala.

Obzirom da Lola baš ne gotivi sipare ponore litice grebene užad i merdevine, najljubaznije sam pitao da li je staza tehnički zahtevna/poluopasna, ili je "samo" strma. Usput se izvinjavajući što "smaram", ali do tamo nam je jako naporno putovanje od 2x5 sati autom, a kad dodaš neizostavan smeštaj (ko normalan bi pred trku ustao u pola 3 ujutru?) nije nam baš ni jeftino.

Prošao je još ceo jedan dan, opet ništa od odgovora, i ja sam u međuvremenu oberučke zgrabio iznenadnu priliku da nas uguram na Plitvički maraton, pod uslovima koji su povoljniji od džabe. 

Iskreno, više nam se opet (nakon 20 godina od prve posete) išlo u Zlot i planine istočne Srbije, nego što mi se deseti put ide na Plitvice. No eto, nije nam se dalo. Okej, neće treking liga propasti zbog dva pasulja po 1.20€ koje nećemo pojesti, ali su propustili lepu reklamu na blogu i ostalim društvenim mrežama, znajući koliko raja voli da pročita moje mišljenje o sportskim događajima. Ali šta ćeš, život je leptir, čas prhne levo, čas desno.

U duhu ove Polomljene Godine u kojoj sam sve trke skratio ili izmenio, NAPOKON ću na Plitvicama trčati polumaraton. Verujem da bih sigurno morao da pređem i 42km u nekom neobavezujućem tempu, ali u tome ne vidim svrhu, za takva trčkaranja su rezervisani treninzi kod kuće. Ako idem na trku ne idem na izlet.