srijeda, 3. svibnja 2017.

stepenice

Sanjam nešto pre par noći. Radi se o nekoj ogromnoj, slavnoj, čuvenoj trci po planinama. Postoji nekoliko različitih stazâ, ja učestvujem na nekoj od zahtevnijih, i organizatori mi svi poznaju, osećam se kao kod svoje kuće. Trčim negde 5-6-ti u generalnom plasmanu, na nekim kontrolnim tačkama me volonteri usmeravaju u neku VIP traku koja je odvojena za najbrže da im masa onih manje ambicioznih ne bi smetala. Dotle sve ide kao podmazano, ja jurim sto na sat, noge su mi od dinamita, "sav u fulu" što bi rekli u malim oglasima :-)

Dolazim na neku okrepno-kontrolnu tačku, to je neki kanjon, neki glečeri, neka čuda, nemam pojma, nešto impozantno. Svi pominju neke "stepenice", međusobno se bodre, čujem (ne znam na kojem jeziku) pokliče tipa samo da se popnemo uz stepenice i onda smo bogovi, i sve je u tom nekom raspoloženju, te stepenice su očigledno glavna atrakcija trke.

(ja kao ja nikada ne bih došao na trku ne znajući šta me tamo čeka, ali u snu je nažalost sve moguće, i provod bi mi bio puno bolji bez tih stepenica)

E sad o čemu se radi. Gledam ispred sebe, vidim stepenik od debelog čeličnog lima, širok dobrih 15 metara, pola metra je gazište. Na pola metra iznad je sledeći, i nakon 4-5 tih stepenika shvatam da uz njih neću više moći da trčim i počinjem onako da pešačim, kao što bi se peli uz svake tako velike stepenike.

Od težine ljudi koji su tuda godinama prolazili, od pritiska snega, lavina, kiša, sredina je blago ulubljena, i sledećih par stepenika deluju kao da su se nagnuli od težine vremena i korišćenja. Sledećih par su još uspravniji, sledećih par su skoro vertikalni, i dalje odatle kada sam podigao pogled, video sam iznad sebe ogroman beskrajan čelični zid!!!



Na vrhu svakog stepenika odnosno segmenta lima je bio mali završetak kao da je taj lim savijen, prečnika recimo markera, ljudskog palca. I to je sve za šta treba da se držiš. I tako puzeći uz taj vertikalan zid, držeći se vrhovima prstiju samo za taj uzani žljeb/falc/ivicu/imal' koja bolja reč, treba da se popneš... onako odoka kao recimo tri veće zgrade od po 15-ak spratova!

Ja stajem, razmišljam zgranut o mogućnosti da se otkačim sa polovine tog uspona i proklizam nizbrdo, nemajući mogućnost da se za bilo šta prihvatim, i bez nekog zaista žaljenja pravim par koraka unazad. Da me maneš sa "stepenice". Neka gine kome je to fora, jok ja. Bar da su stavili neku užad, neko obezbeđenje, šta znam, ali gde ću brate goloruk iz toliki bedem nije mi jasno. Gledam na štopericu, imam nekih 52 minuta u trci, već polako hodam nazad i razmišljam gde ću sresti Lolu, koliko će trajati njena trka, kuda da se vratim na start odnosno gde nam je parkiran auto, i koliko će mi za to trebati. Onda postepeno dolazim sebi i nastavljam da razmišljam u drugom pravcu, kad sam već ovde u nekim predivnim planinama, šta fali, da odem nekom drugom stazom, ka nekim drugim vrhovima, da turistički obiđem što više dok traje trka. Nema veze što sam odustao, to ne mora da znači da danas više neću trčati. I tu negde se sve rasplinjava i san se završava.

Guglajući pojmove veliki zid vertikalni bedem blać srać dođoh do slika jedne velike brane u Italiji koja je popularna među sportskim penjačima. Sve je to zanimljivo, ali brate nema nikakve veze sa planinskim trčanjem :-)




Nema komentara:

Objavi komentar