utorak, 30. svibnja 2017.

samoća

eto zamislite ono najklasičnije Pusto Ostrvo
neka je u centru neko brdo, 500-600-700m nadmorske
neka do vrha brda postoje staze koje ste vremenom prokrčili i utabali
i neka od vrha do podnožja bude 10-15-20km, kako na koju stranu
i neka krug oko celog ostrva ima približno 100km
napravili ste ga nekoliko puta, na svakih sat vremena zabeležili nekim drvetom ili kamenom prolaznu tačku, i nakon nekoliko pokušaja zaključili da je to - to, stotka
eto ta stotka bi mi mogla biti neki krajnji prihvatiljivi broj
nama je lakše nego amerima, njima je 100 (milja) posao za ludake

no taj blog sam već pisao,
o tome da mi se svako interesovanje za sport završava sa padom mraka
stoga je leto pogodno za te duže ekskurzije
jednom smo ustali u 3 ujutru da bi doručkovali,
neplanirano prepali i probudili matorce pre svitanja,
seli na bicikle i dočekali izlazak sunca na brdu iznad grada
nastavili ka jugu, prema Javoru, pa skrenuli ka Zlataru,
i na kraju završili planiranu vožnju na Zlatiboru,
nekoliko sati prerano!
uprkos pljusku i par poteškoća usput, bilo je 3-4 popodne
hmm...
ako bi se sad samo sjurili do Užica, i dalje nizbrdo do Požege,
napravili bi nekih 335 kilometara!!!

ali kako to saopštiti Lolinim roditeljima koji su na dogovorenom mestu susreta već raširili sto i stolice za kampovanje, pripremili vodu i peškire za tuširanje, roštilj i lubenicu...
podigli smo bicikle na krov auta i nakon ručka se vratili s njima kući
eto mi smo dakle izmislili te vaše "ultre" dok ste još piškili u gaće
nije tad bilo fejsa ni instagrama, samo mejling liste
pisao ja naširoko o našim turama,
pa mi biciklisti iz italije engleske i belgije odgovarali wow

no ovaj put je druga tema
šta bi vi radili na tom pustom ostrvu, kako bi se osećali
recimo da imate neki krug od 42km, pa ga otrčite na svake 2-3-4 nedelje
za čije babe zdravlje, štonobisereklo?
ajd recimo imaš sat na navijanje i taj neki darwil ko alija sirotanović ne pada mu na pamet da štucne ili preskoči otkucaj
(ovo je bajka, dakle nemoj sad da mi se neko proserava tipa a šta ako ti sat svakog dana zakasni po malo pa ti za godinu dve jutro ode u podne, pa kad-tad bih primetio da nešto ne štima i vratio bih ga otprilike, nisam toliki papak)

svakog dana kreneš tačno u 8, ako malo zakasniš dok si se penjao na drvo da nabereš banane a ti kreneš u 9, šta ima veze
vratiš se u pola 1 i kažeš bog te mazo, 3h30, plus-minus ona dva proliva, pa ovo je rekord staze
i šta sad, da li bi bio srećniji tog dana, ili ne?
mislim, pusto je ostrvo
nema ko da ti viče forza, well done
nema lajkova, ni nekih rang lista pa da se negde probiješ i proslaviš
teoretski možeš da zamišljaš da ti neko tapše
publiku, rodbinu, novinare, bivše cure (a njih baš posebno zabole)
gledaj čak i ovako kad dobiješ 200 lajkova, koliko njih zaista ZNA kroz šta si ti prošao da bi stigao do tog rezultata?
nije li sve to samo jedna obmana koju polusvesno prihvatamo,
u nedostatku kvalitetnijeg motiva?
možda su vredniji ti navijači koje zamišljaš u svojoj glavi dok trčiš, od onih koji stoje na trotoaru i iz dosade ili podjebavanja svakom ponešto doviknu?
ako voliš da trčiš, da li bi i dalje trčao po tom pustom ostrvu, ili bi po ceo dan samo sedeo i blenuo u pučinu, jer ti je trčanje bez aplauza izgubilo svrhu?
kako bi svojem životu pronašao smisao?
a?


Nema komentara:

Objavi komentar